Недавно се
на интернет-небу појавила нова презентација Цркве ИПХ Грчке, која је утолико
драгоценија што представља редак глас клира мисионарски пословично инертне Грчке
Цркве, чија је светлост за боготражитеље изван Грчке, от восток Солнца до запад,
практично недоступна. До сада, она је била представљена једино неколиким
мирјанима ентузијастима који о њој самоиницијативно сведоче најбоље како умеју
и, у виду изузетка, само двојицом клирика (француским јеромонахом Касијаном
Брауном и, последњих година мање, грчким јерејем Василијем
Царкадзоглу).
Реч је о
страници "Свештеног удружења клирика Сједињених Америчких Држава и Канаде под
омофором Архиепископа Стефана Атинског и Свегрчког": https://www.gocinna.com/,
на којој је англофоним читаоцима представљено званично Исповедање вере Цркве
ИПХ Грчке.
Страница се води на енглеском језику и
организована je у неколико
поглавља:
„Џепна
црквена историја за православне хришћане“
представља брошуру из 2002. године из пера свештеника РПЦЗ Ејдана Келера, у
којој је изнет кратак преглед опште историје Цркве од Педесетнице до данас, с
успутним освртом на проблем екуменизма и, у оквиру њега, промену црквеног
календара (додуше, без било каквих детаља, па чак и без помена саме чињенице
постојања исповедничке Цркве ИПХ Грчке, на чијој интернет-страници је историја
објављена). У брошури је зато посебна пажња посвећена духовним
фигурама од нарочитог значаја за западно православље. Тако се у поглављу
насловљеном „Свети Јован Санфранцискански (+1966)“
износе биографски подаци о „једном од највећих светитеља Америке“ и
закључује се да је „тешко замислити православног светитеља 20. века који је
чувенији и вољенији од светог Јована“ (стр. 54–55). Међу другим личностима
од значаја за православну мисију на територији Америке посебно се помињу „блажени
и свештени епископ Николај Велимировић“ (стр. 53. и 59), „свети
Тихон, архиепископ северноамерички“ (стр. 49) и други, ранији
северноамерички мисионари. Брошура се завршава оптимистичним запажањем о
обећавајућем духовном препороду и у бившим државама под комунистичким режимом (попут
Русије и Румуније), као и евидентном деловању благодати и милости Божије на
местима попут Аустралије, Сицилије (где, додуше, Црква ИПХ Грчке није била представљена
никада и никако), Уганде итд. (стр. 58).
Посебна
поглавља на сајту чине „Опширни хришћански катехизис Православне Католичанске
Источне Цркве“ аутора митр. Филарета Дроздова (у преводу на енглески језик),
кратко молитвено правило, један текст светог Матеја Новог Исповедника о
неопходности честог причешћивања, комплетан текст „Пидалиона“ (такође у преводу
на енглески језик), као и избор докумената из новије црквене историје.
Међу
поменутим документима издваја се брошура „Календарско
питање“ бившег свештеника РПЦЗ Василија Сакаса, писана
са благословом митр. Филарета Вознесенског у време док је аутор још увек био
канонски клирик угледног екуменисте, женевског архиепископа РПЦЗ г. Антонија
(Бартошевича).
Своје место
на сајту нашао је и веома значајан рад о историјату Цркве ИПХ Грчке под
насловом „Истиноправославна
Црква Грчке. Кратка историја и коментар“ аутора
блаженопочившег клирика Цркве ИПХ о. Стивена Фрејзера (†2023).
Из поменутог прегледа поново се подсећамо трезвеног расуђивања о проблему,
односно темпу апостазирања цркава светског православља:
„Теорија
‘прекидача благодати’, према којој читава Помесна Црква тренутно постаје
безблагодатна јер је епископ, или чак група епископа, отишао у раскол или јерес
– нити је светоотачка, нити је канонска. Морамо бити веома обазриви када тако
нешто изјавимо јер су у том случају безблагодатни били и тројица епископа који
су се придружили предањском покрету. У идеалном случају, када епископ или
свештеник постану јеретици или расколници, њима суди Свештени Синод и бивају
избачени из Цркве. Када се то не догоди, они који остану у општењу с таквим епископом
суделују у истим казнама које предвиђа канонско право. Помесне цркве светског
православља се налазе у великој опасности управо зато што толеришу екуменисте и
новокалендарске расколнике међу њима, и остају у општењу с њима.
Такође,
треба да се сетимо да је наш Свештени синод званично објавио да свештенства
нема само у новокалендарским грчким црквама, а није то објавио ни за једну
другу Помесну Цркву. Додуше, ми можемо имати мишљења, и то исправна, логична
мишљења о томе какав је статус неке Помесне Цркве, али то остаје само то –
мишљење, без обзира на то коме припада, све док се Свештени Синод не изјасни. Када
је наш Свештени Синод прекинуо општење са РПЦЗ 1976. године, то је учинио зато
што је архиепископ женевски Антоније служио са новокалендарцима, док синод
епископа РПЦЗ није хтео да то санкционише. Ипак, када смо их напустили, ми их
нисмо објавили безблагодатним. Отишли смо и рекли да ћемо остати ван општења с
њима све док своје послове не доведу у ред“ (стр.
65–66).
Северноамерички
клирици Цркве ИПХ на своме званичном сајту, као образац за угледање, препоручују
читаоцу да се упозна и с исповедањем пок. светогорског старца Саве Капсалиота († 1991),
који је четири године пред смрт, у децембру 1987, после читавог живота у
расколу најзад прекинуо општење с цариградским патријархом Димитријем (а уједно
и са 19 светогорских манастира који су га помињали) тек након што се овај у
Риму помолио заједно с папом римским. Своје мотиве старац је објаснио у писму
познанику монаху који је таквом његовом напрасном одлуком био нарочито смућен.
Када је о
реч о спољашњим везама, презентација Свештеног удружења клирика Сједињених
Америчких Држава и Канаде упућује, осим на поменуте сајтове о. Касијана и о.
Василија, на само две странице: манастира Певковунојатрисе кератејске и
светогорског манастира Есфигмен.
Поменимо на
крају да је почетна страница презентације, уз адресар клира Цркава ИПХ Грчке и
Кипра, опремљена веома разноврсним фотографским материјалом како из ране
историје Цркве ИПХ, тако и из касније историје цркава светског православља.
Тако су се,
између осталих, у друштву Светог Матеја Новог Исповедника, његових прејемника
на престолу предстојатеља Цркве ИПХ Грчке и других светлих духовних фигура из
историје Истиноправославне Цркве равноправно нашли и митр. РПЦЗ Филарет
Вознесенски, „свештени Јасеновачки мученици“, „блажени Варнава I, патријарх
српски“ и „свештеномученик Борис, митрополит
неврокопски“ (2016. године канонизовани епископ државне Бугарске
православне цркве, убијен од комуниста 1945. године).
У закључку, остаје нам да са задовољством приметимо да такав мисионарски приступ јерархије Цркве ИПХ Грчке – да се Истинско Православље на један (по потреби чак непомирљиво различит) начин проповеда Србима, на други Грцима, а на сасвим трећи Американцима – очигледно даје резултате. Оно што се у Србији кажњава најстрожом епитимијом, све до одлучења (чак и ако постоји само непотврђено подозрење да је посреди неправославно исповедање вере) – у Америци се благосиља као мерило најчистијег Православља. То несумњиво сведочи о мудрости наших пастира, који су се на најбољи начин угледали на мудрост Светог Апостола Павла: Свима сам био све, да како год спасем кога (1Кор. 9, 22).
Честитамо
нашим пастирима и учитељима вере на мисионарским успесима код наше западне
истиноправославне браће и препоручујемо се њиховим светим молитвама, у нади да
ће ускоро, захваљујући њиховом премудром духовном руковођењу, светлост
истинског Православља најзад ефектније засијати и у последњој међу мисијама, у
мученичкој Србији.





