"ТЕОРИЈА ПРЕКИДАЧА БЛАГОДАТИ", 2. део

 

ГДЕ ЈЕ ЦРКВА ПРЕ 10. МАРТА 1924. ГОДИНЕ?

Кратка хроника опште апостасије

„Ништа више од њих не захтевајте, осим да се одрекну аријанске јереси и приме исповедање вере које су Оци изложили у граду Никеји... Ко захтева више од онога што је речено у Никејском символу, тај је убица ближњега свога (Авак. 2, 15), мрзи мир и хоће поделе.“

Свети Атанасије Велики о примању

 бивших аријанаца у Цркву

„Не тражи све да не изгубиш све“.

Патријарх Петар III Aнтиохијски

 патријарху Михаилу Керуларију 

на вест о Великом расколу

Према исповедању криптоекуменистичке српске мисије Цркве ИПХ Грчке, које је у Србији насадио серијски душегубац и јеретик, бивши светогорски монах Серафим (Игњатић), све цркве светског православља пале су аутоматски 10. марта 1924. године1 самом чињеницом да нису сместа прекинуле канонско црквено општење сa грчким и цариградским новокалендарским расколницима, који су тога дана на својим канонским територијама увели употребу новог календара. 

О томе да је у питању безумна и штетна еклисиолошка новотарија сведочи не само старија историја Цркве (за шта ће овде бити представљени најизразитији примери), него и историја саме старокалендарске Свештене борбе, из које је потпуно несумњиво да савременици календарског раскола, а заједно с њима и свети Матеј Нови Исповедник, нису исповедали ништа налик „теорији прекидача“. 

Напротив, документована је историјска чињеница да је свети Владика Матеј, као члан Лиге светогорских зилота, више од две године након увођења новог календара (у јуну 1926. године) исповедио и потписао да чува догматско и канонско општење са свим Православним Црквама које остају на старом календару,2 као и да се иза иницијативе Заједнице верних ИПХ Грчке из 1934. године да се за хиротоније епископа и свештеника умоли митрополит РПЦЗ Антоније Храповицки такође налазио управо он лично.3 

Исто тако, у годинама до приласка тројице митрополита (1935) Заједница ИПХ се документовано и по сопственом исказу обраћала и „епископима у Америци“.4 

Слично је 1971. године потврдила и егзархија Цркве ИПХ Грчке у званичном обраћању јерархији Руске Заграничне Цркве,5 када је у виду апологије за једноличну хиротонију из 1948. године изјавила да се у годинама којe су јој претходиле, у напору да пронађе друге епископе који би помогли да се продужи прејемство истиноправославне јерархије Грчке, Црква ИПХ Грчке у име св. Вл. Матеја „обраћала епископима других народа и јурисдикција“. 

Све то је, уз бројне друге објаве Заједнице православних и њима једномислених светогорских зилота из периода после 1924. године, јасна потврда да не само да је макар читавих четврт века након настанка новокалендарског раскола и сам св. Вл. Матеј веровао да канонски православни епископи теоретски могу да постоје и изван Грчке (а његови прејемници још и четврт века дуже), него и да се савремени српски матејевци у својој непојамној ароганцији, прелашћености и глупости граде православнијима и од сопствених Отаца.    

Текст који следи је покушај да се с имена исповедничке „матејевске“ Цркве ИПХ скине љага фанатизма и антицрквене и антимисионарске фарисејштине која се, нарочито последњих деценија, с њом асоцирала захваљујући, на првом месту, гласности „григоријевске“ иконоборачке фракције, у којој је то исповедање чак и синодски формулисано, а у коју су својевремено, приликом раскола из 1995. године, отишли најнездравији и најфанатичнији елементи из Цркве ИПХ Грчке (међу којима су посебно мисионарски активни били монах Серафим и данашњи егзарх српски Цркве ИПХ Грчке митр. Пантелејмон, који су својеручно посејали до данас живо семе иконоборства по свим словенским православним земљама). Сада је своју давнашњу болест и исти неизлечени дух монах Серафим, убица ближњега свога и мрзитељ мира, донео и у Цркву ИПХ Србије, лажно је представио као званично исповедање и учење Цркве од памтивека, и тиме је неповратно и безнадежно искомпромитовао пред бројним братским српским христољубивим боготражитељским душама. 

Без наде да ће до жртава бождаревачке секте, чији број зна само Бог – свих који су отишли и свих који су могли да приђу Цркви, али због њих нису – доле изложена истина икада допрети, овај текст је, као наш дуг Истини, намењен њима.   

+++

„Теорија прекидача благодати“ темељи се на злоупотреби (inductio ad absurdum) 2. правила Антиохијског помесног сабора,6 које се ни на који начин не бави канонским статусом крупних црквених тела, односно помесних Цркава које задржавају општење с расколницима. Поменуто правило, како се види из његовог пуног текста,7 као и из тумачења више ауторитетних канониста, само потврђује, понављајући 8, 9, 10. и 11. Апостолско правило, обавезност древне праксе причешћивања на свакој литургији како клира тако и простих верујућих, који у супротном ризикују изопштење из Цркве.  

Мада је у овом правилу изражен неспорни општи еклисиолошки принцип – да се не општи с онима који не опште са Црквом – његова акрибична примена је, речима св. Теодора Студита (Посланица Стефану чтецу, в. комплетан превод у Прилогу), често немогућа чак и када се процењује нејасни канонски статус појединачних епископа који су одржавали општење с неканонским епископима: 

„Све то може знати само Бог, а човек не може тврдити ништа поуздано и из тог разлога све сматрати свргнутим. […] У Цркви се дешавало и дешава се много сличних прекршаја које нико од светих, колико је мени познато, није истражио подробно – јер то је немогуће – и није заповедио ни нама да поступамо тако“. 

Колико је онда могуће тако изричито судити о читавим помесним Црквама, а поготово на основу канонских одредаба које то питање никако не регулишу? 

Канонско право Источне Цркве одвојено третира чланове Цркве који се привремено налазе у изопштењу због преступа односно грехова који су неспојиви са црквеним општењем (четири разреда грешника који се кају) од оних који се налазе изван њених граница (јеретици и расколници).

Друго правило Антиохијског сабора бави се управо и искључиво статусом ове прве категорије. 

Према исповедању Цркве, изван ње нема освећујуће Благодати Духа Светога. Међутим, будући да је у питању нетварна божанска енергија, и као таква потпуно апофатична, људским плотским чулима немогуће је приметити тачан тренутак када она оставља неку црквену заједницу. Због тога Црква на такво апофатичко питање никада није давала саборни катафатички одговор – осим да с онима који с Њом не опште не треба општити. И то је правило Православне Вере. 

У том духу изјаснила се и Црква ИПХ Грчке приликом прекида општења с РПЦЗ 1976. године (а за које је у истој објави свеједно недвомислено навела да је то било „општење у Духу Светом“)8: 

“[...] 4) С новокалендарцима, будући да су расколници, није допуштено и оправдано никакво духовно и црквено општење, према 33. правилу Лаодикијског Сабора.

5) Црква ИПХ Грчке нема никакво духовно и канонско општење с оним црквама које, премда се и користе старим календаром (Помесне Цркве Јерусалима, Србије, Русије [=Московске патријаршије – моја прим.] итд.), опште с Црквама које следе новокалендарску новотарију, јер ‘ко општи с неопштивим и сам је неопштив’, по речима Јована Златоустог“.

*

Историју Цркве обележиле су две наизглед противречне, али суштински комплементарне еклисиологије – акривијска и икономијска – које одражавају контраст између неизмењиве тачности вере, једном заувек предате светима и изражене прецизним богословским и канонско-правним језиком, и реалијā Војинствујуће Цркве која делује у домостроју спасења и која, испуњавајући вољу Оца Небеског, хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Речима св. Григорија Богослова – „наш циљ није победа, него повратак браће раздвојеност од које нас раздире“.

Строга еклисиологија, притом, никада у историји није имала ширу црквену рецепцију. Еклисиологија свмч. Кипријана Картагинског (који је светотајинске границе Цркве поистовећивао с њеним административним границама) имала је, на пример, опозицију како за живота свештеномученика (у лику Црквом такође канонизованог св. папе Стефана Римског, који је еклисиологију свмч. Кипријана оценио као несумњиву новотарију и због тога га одлучио од општења, као и у лику св. Дионисија Александријског), тако и касније (св. Викентије Лерински, св. Василије Велики, патр. Јерусалимски Доситеј, као и општа практична црквена рецепција). Иако је помесни Картагински сабор из 256. године (заједно с одлуком према којој се сви јеретици и расколници без разлике у Цркву имају примати искључиво крштењем и никако другачије) номинално ратификован Другим правилом Шестог Васељенског сабора истовремено кад и поменути полуаријански Антиохијски сабор, и сам Шести Сабор је нагласио да је та одлука имала само локално важење (док у пракси после мученичке кончине св. Кипријана није више примењивана никада и нигде – чак ни у Северној Африци)9: „Примамо још и Кипријана, архиепископа афричке земље и мученика, и Сабора који је одржан у његово време изложено правило које је у местима раније поменутих предстојатеља, и само код њих, по предатом обичају било сачувано“.10 

Неуједначена пракса пријема спољашњих у Цркву, која се током историје у разним помесним црквама и традицијама разликовала одражавајући тиме и различит однос према питању граница Цркве (а која је својевремено била санкционисана низом црквених правила), постепено је канонски-правно уједначена на Шестом васељенском сабору (у његовом 95. правилу), који је као коначне одредио три чина присаједињења Цркви: кроз крштење, кроз миропомазање или кроз покајање с исповедањем Вере.  

У темељима овога правила налази се расуђивање св. Василија Великог (из његове Прве канонске посланице св. Амфилохију), према којем се ванцрквене заједнице и појединци класификују према мери своје отуђености од Цркве. 

О томе да нису сви који се не налазе у административном и канонском општењу са Црквом у истој мери или аутоматски лишени благодати Духа Светога управо сведочи и сама подела на три степена отпадије: 

1. „јеретици су они који су се сасвим одвргли и отуђили у самој вери“, због чега се њихово крштење сасвим одбацује,

2. „расколници су они који су се издвојили у мишљењу о неким питањима која допуштају исцељење“, али се њихово крштење, „као оних који још увек припадају Цркви“ („ὡς ἔτι ἐκ τῆς Ἐκκλησίας ὄντων“), има примати, док су

3. „самочина зборишта сабрања која чине непокорни презвитери или епископи, и ненаучени народ“, и такви се у Цркву примају доличним покајањем и обраћењем.

+++

Којој је од поменуте три категорије 10. марта 1924. године припала аутокефална помесна Српска Православна Црква, која у том тренутку није била нарушила ниједно црквено предање и свакако није чинила ништа већа безакоња од оних која је чинила до тога датума, а која је чинила и сама Црква Грчке, с којом се она налазила у пуном литургијском општењу? 

Ако је исповедила јерес, која је конкретно у питању јерес због које се она тачно 10. марта 1924. године „сасвим одвргла и отуђила у самој вери“?

Ако је учинила раскол, од кога се конкретно 10. марта 1924. године отколила иако је сама и даље остала верна календарском предању (као што је и данас)?

Ако је постала парасинагога, коме су конкретно 10. марта 1924. године њени епископи и презвитери отказали покорност?

А ако није припала ниједној од тих категорија, као што заиста и није, зашто је онда, по исповедању српске фарисејске криптоекуменистичке псеудоматејевске секте, нестворена Благодат Светога Духа Који дише где хоће од ње несумњиво одступила истога часа, тачно 10. марта 1924. године?

Упозорени смо: Каквим судом судите онаквим ће вам судити и којом мером мерите онаквом ће вам се мерити (Мт. 7, 2). 

Мера којом се хвали схимонах Серафим је мисао епископа Никодима Милаша: „Самовољно одступање једне Помесне Цркве само од једног правила, општепризнатог и примљеног Васељенском Црквом, ставља дотичну Цркву у положај расколничке задруге, и она престаје састављати собом део једине Христове Цркве“.

Да видимо, на основу само неколицине чињеница из историје Цркве, колико је по тим мерилима Васељенска Православна Црква уопште била православна било када у својој историји. 

XX ВЕК

–  16. јун 1923. Патријарх Тихон у изјави Врховном суду РФСФР опозива своју анатему на совјетску власт од 19. јануара 1918. године и објављује: „Кајем се због својих прекршаја против државног система и молим Врховни суд да ми укине превентивну меру, односно да ме ослободи из притвора. Притом изјављујем Врховном суду да од сада нисам непријатељ совјетске власти. Коначно и одлучно дистанцирам се како од иностране тако и од унутрашње монархистичке белогардејске контрареволуције(...) Одлучно осуђујем сваки напад на совјетску власт, одакле год он долазио. Нека сви инострани и домаћи монархисти и белогардејци схвате да ја нисам непријатељ совјетске власти. Увидео сам сву неистину и клевету којима се подвргава совјетска власт од стране њених непријатеља међу сународницима и у иностранству, коју они усменим и писменим путем шире по читавом свету. У томе нису заобишли ни мене; у листу ‘Ново време’ од 5. маја, № 606, појавила се вест о томе да су ме приликом испитивања чекисти наводно мучили струјом. Изјављујем да је то најобичнија лаж и још једна клевета против совјетске власти“.11 У јануару 1924. године патријарх Тихон издаје указ о помињању совјетске власти на богослужењима,12 након чега је кривично гоњење против њега обустављено.

– 1922–1926. Обновљенски раскол делује као једина званична црквена структура у Русији и у својству помесне Руске Православне цркве Русије добија признање и од Цариградског и Александријског православног подворја. Њихови представници учествују у саборима обновљенског клира (попут сабора од 5. маја 1923, на коме је озакоњена другобрачност свештенства и жењени епископат) и одржавају с њима пуно литургијско јединство. 

Цариградска црква, у чијој свези клира се до јесени 1926. године налази и свети Матеј Нови Исповедник, тиме се налази у потпуном општењу са обновљенцима-"живоцерковницима" и отворено придружује гоњењима на мученичку Цркву Русије. 

На обновљенском „Великом предсаборском саветовању Руске православне цркве” за почасног председника поставља се цариградски патријарх Григорије, под чијим руководством 6. маја 1924. Синод Цариградске патријаршије уклања руског патријарха Тихона с места предстојатеља Руске цркве као „виновника читаве црквене смутње”. Због одбијања руских архепископа Анастасија и Александра (који су се налазили на територији Цариградске патријаршије) да престану са изјавама усмереним против совјетске власти, цариградски патријарх Григорије их ставља под забрану свештенодејства.13

У јулу 1924. године Цариградска патријаршија и „сав цариградски пролетаријат”  обраћају се директно Секретаријату за питања култа при Президијуму ЦИК СССР: „Победивши своје непријатеље, савладавши све препреке и ојачавши, совјетска Русија сада може да одговори на молбе наклоњеног јој пролетаријата Блиског Истока и да их тиме додатно придобије. У Вашим је рукама, друже Смидовичу, да име Совјетске Русије учините још популарнијим на Истоку него што је било. Енергично Вас молим да учините Цариградској патријаршији велику услугу, као јака и снажна влада моћне државе, тим пре што је Цариградски патријарх, кога на Истоку признају као главу читавог православног народа, јасно показао својим поступцима склоност совјетској власти коју је признао“.14 

Поводом избора за патријарха александријског (мај 1926. године) синод Живе цркве Мелетију Метаксакису упућује честитку: „Свештени синод се с искреним и најбољим жељама сећа моралне подршке коју нам је Ваше Блаженство указало још као цариградски патријарх, када је ушло у општење с нама, као јединим законитим управним органом Руске православне цркве“. 

Од три Православне цркве Истока једино Антиохијска патријаршија не улази у општење с обновљенцима. 

– 28. јул 1922. Константинопољска патријаршија, у чијој јурисдикцији се у том тренутку и још наредне четири године налази светогорски јеромонах Матеј Карпатакис, признаје англиканске хиротоније као законите и благодатне: „Св. Синод је, узевши ово питање у обзир и испитавши га са сваког аспекта, закључио да пред Православном Црквом рукоположење англиканске бискупске конфесије епископа, свештеника и ђакона поседује исту ваљаност какву имају и Римска, Старокатоличка и Јерменска црква, будући да се у њима налази све што је од суштинске важности да би биле признате с православне тачке гледишта као оне које имају Благодат и свештенство које потиче од Апостолског прејемства“.15

Одлуци се 27. фебруара/12. марта 1923. године придружују и Јерусалимска патријаршија16 (потписом патр. Дамјана, потоњег великог поборника старокалендарске борбе, „стожера Православне Цркве“ и „духовног оца Истинитих Православних Хришћана“)17 и Аутономна Црква Синаја, а 7/20. марта 1923. године и Архиепископија Кипарска (потписом архиеп. Кирила), која објављује: „С обзиром на то да Апостолско прејемство Светом тајном рукоположења није било прекинуто приликом рукоположења првог Надбискупа ове Цркве г. Метјуа Паркера, и да постоје видљиви знаци у рукоположењима међу англиканцима путем којих се доставља благодат Светога Духа и који рукополаганог оспособљавају за обављање његовог конкретног свештеничког чина, од стране Православне Цркве не постоји никаква препрека за признавање ваљаности рукоположења англиканских рукоположења на исти начин на који је признала рукоположења Римске, Старокатоличке и Јерменске цркве. Будући да се клирици који из ових Цркава прилазе Православној Цркви примају без поновног рукоположења, изражавамо свој суд да исто треба да важи и у случају англиканаца – изузев интеркомунија (светотајинског јединства), којим неко може да прими свете тајне из руку англиканца чак и ако се придржава православног учења, све док не буде достигнуто догматско јединство двеју Цркава, Православне и Англиканске“.18 

Ово исповедање Кипарске цркве, чија је прејемница данашња Црква ИПХ Кипра, није анулирано никада и de iure је на снази и данас. 

О дволичности будућег „духовног оца старокалендараца“, јерусалимског патријарха Дамјана, који је 1907. категорички одбацио признавање англиканских хиротонија с објашњењем да је за то потребна сагласност свих Православних Цркава, с презиром су писали у званичном гласилу Источне Православно–Католичанске и Апостолске Цркве Северне Америке (којој се 11. децембра 1935. године Грчка верска заједница истиноправославних хришћана обратила с молбом за рукоположење свештеника и епископа): „Таква издајничка и недостојна продаја православних принципа и части, таквa трговина Телом и Крвљу Христовом и жалосно одбацивање заједнице и братства Његове Свете Цркве које на то указује, морали би да буду туђи лојалним вођама Православља. Такво размишљање више приличи наследницима Симона Мага и Јуде“.19

Српска Православна Црква законитост англиканских хиротонија de iure није признала до данашњег дана. 

Метју Паркер, надбискуп кентерберијски (1504-1575), чије Апостолско прејемство је све до данас de iure признато у Црквама ИПХ Грчке (канонској прејемници Константинопољске цркве) и Кипра.

– 1922. Представник Цариградске патријаршије у Лондону, архиепископ Герман Тијатирски, саслужује на англиканској вечерњој служби у Вестминстерској опатији, обучен у епископски огртач и са жезлом у руци.20

– У марту 1921. године англикански надбискуп кентерберијски учествује на православном опелу чувара васељенског престола митр. Доротеја Пруског у Лондону, током кога чита Јеванђеље.21

– У фебруару 1921. атински архиепископ Мелетије Метаксакис је, према извештају грчког конзула у Вашингтону упућеном префекту Солуна, приликом посете Америци „у пуном одејанију узео учешће у англиканском богослужењу, с њима преклонио колена и целивао њихов престо, изговорио проповед и благословио присутне“.22

– 1920. Митрополит Филарет Дидимотички, у својству представника Цариградске патријаршије на Ламбетској конференцији, учествује у заједничким мољењима у англиканској цркви.23 

– 1920. Будући „духовни отац старокалендараца“ и „стожер Православне Цркве“, јерусалимски патријарх Дамјан (служитељ Благодатног огња), узима молитвено учешће на англиканској миси у Јерусалиму где, обучен у архијерејско одејаније, чита Јеванђеље на грчком језику.24

– 1920. Чувар васељенског трона Доротеј Пруски, заједно са читавим Св. Синодом Цариградске патријаршије, угошћује у Цариграду англиканског бискупа Џејкоба Дарлингтона. Током архијерејске литургије у патријаршијском храму чувар трона англиканском бискупу даје да стави епитрахиљ и омофор, а после службе да верном народу подели нафору.25

– 1920. Као гости на англиканској Ламбетској конференцији, представници Цариградске патријаршије присуствују богослужењима у Вестминстерској опатији, где им се додељује почасно место. 

Представници Цариградске патријаршије на Ламбетској конференцији 1920. године.

– 1920. У јануару чувар трона Цариградске патријаршије Доротеј Пруски, заједно са још 11 архијереја, исповеда јерес „теорије грана“ потписујући програмску енциклику екуменизма, где све хришћанске конфесије назива „блиским и сродним у Христу“ и „санаследницима и сателесницима обећања Божијег у Христу“. 

Светогорски јеромонах и духовник Матеј Карпатакис с њим не прекида општење, без обзира на то што је енциклика неспорно била добро позната и широко распрострањена (и преведена на најважније светске језике). 

– 1920. (а пре тога и 1919). Кирил III, архиепископ Цркве Кипра, посећује Лондон и учествује у англиканским богослужењима (на вечерњој служби у Катедрали Светог Павла и Вестминстерској опатији, као и на миси у храму Светог Матеја у Вестминстеру, где носи епископске регалије у виду епископског огртача, митре и епископског жезла). 

– 1919, 6. фебруара, „по први пут се у некој енглеској катедрали могла видети сва лепота византијског обреда“, када је у Бирмингему одслужена српска литургија у присуству предстојатеља катедрале, бискупа Хамилтона Бејнса. Појао је хор српских студената, а увече истога дана јеромонах Николај Велимировић је одржао предавање о Српској Цркви. На недељни дан он и монах Иринеј Ђорђевић су у бирмингенским црквама одржали проповеди.26

Исте године јеромонах Велимировић је држао проповеди у више англиканских цркава, а у оксфордској Катедралној цркви одслужио je православни молебан на црквенословенском, уз саслуживање српског ђакона о. Милана, и одржао проповед у којој је, између осталог, рекао: „Ово величанствено здање постоји већ осам стотина година, а ово је први пут у њеној дугој историји да један представник Источне Цркве има привилегију да у њој служи“.27

Крајем исте године Николај Велимировић се вратио у Енглеску већ као епископ жички и том приликом је у његову част уприличена свечана служба у Катедрали Светог Павла. У служби је, осим неколико угледних англиканских епископа, учествовао и јерменски монофизитски архимандрит др Абел Абрахамјан. Епископ Николај је проповедао о хришћанском јединству и у одејанију (епископском огртачу и с митром на глави) одслужио молебан за победу источног хришћанства, одржао проповед и благословио присутни народ.

– У октобру 1919. на главној скупштини Епископалне цркве у Детроиту упућен је позив предстојатељима свих православних цркава у Америци да се придруже богослужењима поводом почетка заседања. Одазвали су се митр. Платон Херсонски и Одески испред Руске Цркве, архиепископ Герман испред Сиријско–Антиохијске Цркве и бискуп Францишек Ходур испред пољске Старокатоличке цркве. Уследиле су узвратне посете англиканских бискупа православним црквама, а приликом једне од њих, у парохији Руске Цркве, гостујући бискупи су учествовали и у „освећењу Свете Евхаристије“.28

– 1918. Поводом обележавања четврте године рата српска заједница у Лондону је одслужила молебан у англиканској катедрали Саутварк, у присуству надлежног бискупа, премијера Србије г. Николе Пашића. Проповед је одржао јеромонах Николај Велимировић. 

Исте године, приликом посете Цркви Енглеске, митрополит (и каснији архиепископ) атински Мелетије у више наврата учествује у заједничким мољењима с угледним представницима англиканске хијерархије. Током друге посете исте године архиепископ Мелетије је молитвено присуствовао англиканској миси и изговорио беседу у храму Светог Мартина на лондонском Трафалгар скверу.29 

Исте године митрополит Мелетије, заједно с архиепископом Цркве Кипра Антимом, молитвено учествује у службама у англиканском храму у Атини.30

На екуменској конференцији у Паризу у октобру исте године румунски представник, свештеник Цицерон Јордаческу, известио је следеће: „Када је реч о узајамном давању Светог Причешћа, указано је да се у Србији већ сада енглеским болничаркама (из Црвеног крста  и другим службеницима) и војницима на самрти даје Свето Причешће (...) У Србији је постојало званично наређење да се англиканцима служи опело према комплетном чину, а у Румунији је свештеник обавезан да то опело обави над сваким ко је изразио такву жељу“.31

– 1917. Масон и митрополит родостолски Цркве Грчке Александар учествује у вечерњој служби у англиканској цркви у Пенсилванији, као и у хиротонији англиканског свештеника.32 

У току исте године Николају Велимировићу и другим српским свештеницима омогућено је служење литургије за српске и румунске студенте и ратне избеглице према православном чину у неколико англиканских храмова (у капели Дома милосрђа у лондонском Сохоу и капели оксфордског колеџа Светог Јована).

– 9/22. март 1917. У своме обраћању вернима поводом абдикације Цара Николаја II Свештени Синод РПЦ изјављује: „Свршила се воља Божија. Русија је ступила на пут новог државног живота... Оставите у овом великом историјском тренутку све расправе и несугласице... Пружите поверење Привременој влади, сви заједно и свако појединачно уложите напор да јој трудом и подвизима, молитвом и покорношћу олакшамо велики посао успостављања нових  принципа државног живота, те да у слози изведе Русију на пут истинске слободе, среће и славе. Свештени Синод усрдно моли свемогућег Господа да благослови напоре и прегнућа Привремене руске владе, да јој да силу, снагу и мудрост, а њој потчињене синове Велике Руске Државе да усмери на пут братске љубави, славне одбране Отаџбине и њеног спокојног и мирног уређења”.

Обраћање потписују осморица епископа, међу којима и будући свештеномученик и предстојатељ Катакомбне руске цркве митр. Владимир Кијевски и будући патријарх Тихон.33 

– 1916 (?, TPQ). Управо назначени јањински митрополит Спиридон (Влахос, потоњи архиепископ Цркве Грчке) ослобађа извесног папа-Јоргиса, свештеника у селу Коница, од забране свештенослужења наметнуте од претходног митрополита због обављања треба над локалним мухамеданским становништвом. Над потомцима бивших православаца, који су се две генерације раније потурчили како би избегли казну због покоља над разбојницима-Шиптарима који су им неком приликом напали село, локално православно свештенство је пре тога традиционално читало молебне за оздрављење. Митрополит је рекао: „Од данашњег дана слободан си од незаслужене казне. Узми свој епитрахиљ, читај молитве и обављај молебне колико можеш по домовима Турака, а у следећу недељу дођи да са мном служиш у митрополији“, истовремено запретивши да ће под забрану свештенослужења ставити сваког свештеника који одбије да чита молитве по турским кућама.34   

– 1916. У априлу, приликом посете Енглеској, архиепископ Димитрије (и потоњи патријарх) Београдско–карловачки присуствује англиканским службама у Катедрали Светог Павла и Вестминстерској опатији.35

– 1916. Као глава мултиконфесионалне државе, цар и будући страстотерпац Николај II Романов посетио је џамију и кераимску синагогу у Јевпаторији. Године 1914. посетио је јерменски монофизитски храм и сунитску и шиитску џамију, 1904. био је присутан на опелу у реформатској цркви, 1901. и 1914. на опелима у лутеранској цркви, 1900. на опелу у католичкој цркви, а 1900. и 1910. на опелима у англиканској цркви.36

–  1915. Православно опело у крагујевачком саборном храму добија болничарка британске болничке мисије госпођица Ферис, што је архиепископ београдски Димитрије благословио речима: „Нека ураде у нашој цркви све што би радили у својој цркви код куће”. Недељу дана касније упокојила се и супруга капелана мисије Персија Дирмера, која је на опелу у православном храму опојана по православном чину, док су над гробом прочитане англиканска и српска служба.37  

У извештају о случају који је потресао српску црквену јавност, када је на англикански Божић 1927. српски патријарх Димитрије у Београду причестио осморо англиканаца (а након сличног догађаја који се догодио у Скопљу, где је митрополит скопски Јосиф такође причестио једног англиканца), поменут је и ратни преседан који је томе претходио, о чему сведочи енглески сеоски пастор: „Можда је занимљиво знати да сам током рата, док сам био стациониран у Солуну, примио Тајну Светог Причешћа по изричитој дозволи и крајње добром вољом српских црквених власти. У том случају није могло бити говора о недостатку англиканских свештеника, јер су енглески капелани и службе били у довољној мери доступни“.38 

– 1914. На почетку Првог светског рата Цариградски патријарх је у све митрополије на територији Турске разаслао посланицу у којој је наређено да се на свакој недељној литургији узносе молитве за султаново здравље и победу Турске над Русијом.39

– 1913. У осуди имјаславља Синод Руске Цркве исповеда неколико антипаламистичких јереси, које се све своде на тезу да божанствене енергије нису Бог и не могу да се називају Богом, чиме Руска Црква пада под директну анатему православног Цариградског сабора из 1341. године.

– 1912. (и пре тога 1903. године). Васељенски патријарх и масон40 Јоаким Трећи благосиља Свештено Миро, које је (уз миро које је својевремено као помоћ старокалендарцима дотурао преко границе охридски епископ Николај Велимировић) у Цркви ИПХ Грчке било у употреби све до 1958. године, када су њени епископи први пут саборно обавили прво мироварење. 

Миро из Васељенске патријаршије слато је чак и у оне Помесне цркве које су вариле сопствено миро, да би се промешало с њим као симбол црквеног јединства (нпр. у РПЦЗ, која је први пут чин мироварења обавила 1950. године, док је до тада свето миро добијала од СПЦ и Васељенске патријаршије).41

Константинопољска патријаршија: Велики Четвртак 1912. године, варење Светог Мира. 

– 1910. Николај Касаткин, архиепископ токијски и јапански Руске Цркве, у својим дневницима пише како је, противно Шестом правилу помесног Лаодикијског сабора, увео англиканског бискупа у олтар.42  

Исте године сиријски архиепископ Рафаил Хававини енцикликом одобрава интеркомунију православних са англиканцима, односно да, у случају одсуства свога свештенства, верни једне конфесије примају свете тајне од свештеника друге конфесије. Две године касније Хававини опозива конкордат.43  

Личност Рафаила Хававинија је од посебног интереса за историју старокалендарске Свештене борбе, будући да је у питању духовни отац и претходник на бруклинској катедри епископа Афтимија Офијеша, којем су се представници Заједнице ИПХ Грчке обратили с молбом за рукоположење свештенства за потребе продужетка апостолског прејемства Цркве ИПХ Грчке.44 

– 1909. Хризостом Кавуридис, од кога је прејемство примио св. Владика Матеј, а од њега сви каснији и данашњи епископи Цркве ИПХ Грчке, прима епископску хиротонију од масона, тј. луциферијанца (члана ложе „Прогрес“), васељенског патријарха Јоакима III, пропагатора еклисиолошке јереси „теорије грана“.

– 1907. Током архијерејске литургије у храму Светог Николаја у Њујорку, којом је началствовао аљаскински епископ Инокентије Пустински, у олтару молитвено присуствује епископални свештеник др Калбрет Пери у англиканском одејанију.45

– 1907. У листу „Глас Црногорца“ од 14. јула помиње се да је на црквеној свечаности на острву Бешка на Скадарском језеру присуствовао народ све три вере (православне, католичке и мухамеданске).46

– 1906. Пoсле разорног земљотреса у Сан Франциску еп. Тихон Белавин, касније патријарх московски, шаље помоћ у виду евхаристијских сасуда једној од парохија  тамошње Епископалне цркве. 

– 1905. На пасхалној служби којом је началствовао епископ токијски и јапански Николај Касаткин као појац присуствује амерички епископални мисионар о. Џеферис, што се поновило и на празник Светих Апостола Петра и Павла исте године („о. Џеферис, који редовно долази да поје на бдењу, данас је појао и на литургији“).47

 – 1904. Епископ Тихон рукополаже у епископa сиријског архимандрита Рафаила Хававинија, уз саслуживање еп. Инокентија Пустинског. У недостатку трећег православног саслужитеља при хиротонији епископ Тихон позива англиканског бискупа фондилачког Чарлса Чепмена Графтона, који је из здравствених разлога онемогућен да прихвати позив, уместо чега шаље неколико својих клирика да га представљају. Англикански клирици током хиротоније присуствују у олтару, а након службе примају нафору.48 

– 1902. У посланици цариградског патријарха Јоакима III, упућеној главама свих православних цркава као позив на ближу сарадњу на делу будућег уједињења са другим хришћанским деноминацијама, први пут је, у духу претходне сличне англиканске теорије, исповеђена јерес „теорије грана”. У своме одговору на позив будући „духовни отац старокалендараца” и „стожер православне вере”, патријарх јерусалимски Дамјан, одговорио је да је такво јединство немогуће све док католици и протестанти не престану да се баве прозелитизмом на Истоку, али да је јединство с англиканцима не само могуће, него и пожељно. И у наредној посланици (1904) Јоаким III понавља сличне тезе и изјављује да се према припадницима западних деноминација треба односити „у духу кротости, имајући на уму то да се и они, верујући у Пресвету Тројицу и призивајући име Господа нашега Исуса Христа, надају да ће стећи спасење благодаћу Божијом”.49 

Светогорски монах Матеј Карпатакис после ових посланица не прекида општење са својим надлежним епископом (цариградским патријархом). 

– 1901. На молбу америчке протестантске цркве у Цукидзију да им се уступи православни храм под настојатељством епископа Николаја токијског и јапанског ради меморијалне службе поводом смрти енглеске краљице Викторије, епископ им је одговорио: „У суботу ми сами обично служимо две службе, уз извесне припреме за њих. То чини немогућoм још и трећу и због тога сам, нажалост, приморан да одбијем“. У своме дневнику епископ додатно објашњава ту одлуку: „Лумис чак не припада ни Епископалној цркви. Да је замолио бискуп Одри, могло би се још размислити да ли да дам. Мислим да бих пристао да дам саборни храм ради панихиде од таквог посебног значаја каква је ова. Али, наравно, с тим да се олтар не отвара и да храм не буде уређен на протестантски начин, тј. да не уносе клупе ни оргуље, него само да уђу храм и помоле се по своме. Цар Соломон се молио да и молитва иноплеменика у храму који је подигао буде услишана. И зашто онда да се и у нашем храму не моле иноплеменици? Само тешко да би они пристали да не наруже наш саборни храм ради своје молитве... Боже, како је тешко што не можемо да се молимо заједно! А како би то и могло? Ено, они певају похвалне химне својој краљици, а ми бисмо хтели да се помолимо да јој се отпусте греси“.50

– 1900. Епископ Тихон у епископском одејанију молитвено присуствује рукоположењу Англиканца Реџиналда Велера у викарног бискупа града Фондилак (Висконсин), уз старокатоличког бискупа Козловског и осморицу дејствујућих бискупа Англиканаца. Искључиво услед протеста једнога од присутних англиканских бискупа, ревнитеља англиканске вере и канонског поретка, епископу Тихону није било дозвољено планирано активно учешће у хиротонији.51 

  Епископ Тихон Белавин (крајње десно). Иза њега: архим. Севастијан Дабовић, по речима епископа Николаја Велимировића „највећи српски мисионар савременог доба“ (фотографија из књиге Orthodox Christians in North America, 1794–1994).

– Неколико међусобно независних извора сведоче о мољењима светог праведног Јована Кронштатског с иновернима – муслиманима, англиканцима и католицима. 

Године 1900, по сведочењу И. К. Сурског, светитељ Јован Кронштатски је поклонио звоно католичком самостану,52 а по сведочењу другог биографа, епископа Александра Семјонов-Тјан-Шахинског, давао је и прилог кримској јудејској општини. 

Исти биограф бележи и сведочење о његовој заједничкој молитви с татарском муслиманком, која је дошла до „муле Јована“ да га замоли да се помоли за исцељење њеног непокретног мужа. Пошто је на питање да ли верује у Бога одговорила потврдно, рекао јој је: „Помолимо се заједно – ти по своме, а ја по своме“. После заједничке молитве муслиманкин супруг је чудесно исцељен.53 

Бивши православни свештеник и римокатолички конвертит Николај Толстој у својим сећањима на сусрете с Јованом Кронштатским пише: „У више наврата сам о томе разговарао с љубвеобилним о. Јованом Кронштатским и никада од њега нисам чуо речи укора против Западне Цркве. Напротив, увек се жалио због тога што је дошло до поделе и сам ју је на неки начин игнорисао тиме што је посећивао католике који су га звали на молитву. Истовремено, православно богослужење је држао неупоредиво узвишенијим од католичког, и у томе сам се потпуно слагао с њим. У повратку, случајно сам се с срео у возу с о. Јованом Кронштатским и отишао у његов купе, где смо до касно у ноћ разговарали о католичанству, према коме је о. Јован гајио велике симпатије. Био је веома огорчен због прогона које сам трпео за веру [од стране Православне Цркве – моја прим.], и посаветовао ме је да утеху потражим у што чешћем служењу свете литургије [мисе источног обреда – моја прим.].54

И други сведоце бележе да је новчано помогао католичком самостану oко набавке новог звона (пошто је то одбила да учини њихова конзисторија), благословивши их речима: „Нека прослављају Бога”.55

XIX век

– 1898. У димитријадском митрополитском храму Светог Николаја, после мученичке кончине, опојан је и сахрањен католички прелат дон Јоанис Далезиос, данашњи грчки етномартир (мученик за нацију). Опелу присуствују иноверни представници иностраних конзулата и мухамеданских турских власти, а надгробну беседу изговара митрополит Григорије, непосредни претходник на митрополитској катедри будућег митрополита Германа Мавроматиса, председника Свештеног Синода Цркве ИПХ Грчке. 

Уп. однос данашњег егзарха српског г. Пантелејмона према Србима умученим од усташа и јавно одбацивање њиховог подвига макар у статусу етномартира, из чега се може закључити да се у Цркви Грчке, све док су спремни да положе душе на олтар хеленског патриотизма, као етномартири могу поштовати и иноверници.

  Дон Јоанис Далезиос на одру.

– 1898. Јерусалимски патријарх Герасим дозвољава сиријским православним у Мелбурну да се причешћују код англиканаца.56 

– 1898. У англиканском храму Светог Георгија у Јерусалиму бискуп салисбурски је обавио хиротонију у присуству двојице православних архиепископа који су дејствовали као  изасланици патријарха.57   

– 1897. Архиепископ виборшки и фински Антоније Вадковски представља Руску Цркву на јубилеју поводом шездесетогодишњице владавине енглеске краљице Викторије, главе Англиканске цркве, и учествује на службама с англиканским бискупима. Као представница Царске куће Романових присутна је и будућа света преподобномученица Јелисавета Фјодоровна (краљичина унука), која такође присуствује свим јубиларним дешавањима, укључујући свечану службу у краљевској англиканској капели Светог Георгија.58 

– 1897. Надбискуп Јорка, др Меклаган, посетио је Русију током Страсне и Светле недеље. На службама му је било додељено почасно место.59 

– Филарет митр. Московски (†1867) пише: „За живог лутерана може да се пева молебан и да се за њега моли благодат Божија која привлачи у јединство истинске Цркве, али са умрлим ствари стоје другачије. Ми га не осуђујемо, али његова је воља била да до краја остане ван граница Православне Цркве. Познајући неке лутеране који су имали поштовање према Православној Цркви, али су скончали изван заједнице с њом, ради утехе њима блиских верујућих ја сам допуштао молитву за њих, али не отворену у Цркви, с којом се они за живота нису отворено сјединили, него помињање на проскомидији и панихиде код куће“.60  

 – 1896. На служби крунисања на царство Николаја II Романова Англиканску цркву је представљао изасланик надбискупа кентерберијског бискуп Крејтон питербороуски, с благословом главе Англиканске цркве, краљице Викторије.61  

– Забележено је да се у фебруару 1896. године, приликом посете Петербургу, бискуп Англиканске цркве Викелсон сусрео са св. Јованом Кронштатским и другим представницима православног клира. Отац Јован је с њим разменио братски целив и целивао његов напрсни крст. У англиканском храму православни архиепископ Јустин (Охотин), о. Јован Кронштатски и сви присутни Руси и англиканци заједнички су се помолили пред заједничком хришћанском светињом, Часним Крстом, после чега је о. Јован узвикнуо: „Ево центра који нас уједињује! Пламено се молим нашем Спаситељу за уједињење хришћанских цркава“.62 

– 1865. У англиканском црквеном гласилу Church Times из августа 1865. објављен је извештај кореспондента Вилијема Дентона о томе како је на празник Педесетнице примио причешће из руку студеничког архимандрита: „Архимандрит је био један од црквених делатника које је Архиепископ београдски инструисао у вези с мојом молбом да се причестим на Педесетницу, тако да моје примање тајне није представљало чин неког појединца, ма колико да се тај налазио на истакнутој позицији, него синодски акт јерараха и нижег клира Србије.

... У Студеницу сам стигао у понедељак. Отишао сам у среду, а у четвртак сам имао још један пријатан сусрет с епископом Чачка. Сазнао сам да је он већ био упознат с тим да ми је архимандрит понудио да се причестим. После тога сам неколико дана путовао по унутрашњости и срео сам се са свим водећим црквеним делатницима. Између осталог, имао сам задовољство да се сретнем са јагодинским протојерем, с којим сам се упознао док сам боравио у манастиру Решковица. Код свих сам наишао на највеће задовољство због свога причешћа. 

Имао сам задовољство да останем неко време с епископом шабачким, чиме сам добио прилику да с тим способним и толерантним свештеником поразговарам о питању интеркомунијe између Цркава Енглеске и Србије. Због мога причешћа у Студеници поздравио ме је као члана Православне Цркве. 

Али то није све. У мојој пратњи налазио се један енглески мирјанин који намерава да остане у Србији бар два месеца након мога одласка. Поменуо сам да, пошто је навикао да се причешћује у Енглеској цркви, није био вољан да истог благослова буде лишен док се налази у страној земљи. Епископ је одмах изјавио да нема препрека за његово причешћивање у Србији и на моју молбу дао му је писмо адресирано на све клирике његове епархије, где их упућује да њему, члану Цркве Енглеске, дају причешће ако пожели да прими свете тајне“.63

– У чланку од 26. августа исте (1865) године, у истом гласилу објављена је следећа вест: „Српска Црква је ушла у пуно општење са Црквом Енглеске. Управо је о томе овде реч. Напори ‘Асоцијације за Источну Цркву’ и нарочито енергија, упорност и лична популарност у Србији једног од првих инспиратора те асоцијације навели су древну Православну Цркву у Србији да приватно дозволи Свето Причешће и да допусти учешће у светим тајнама сваком путнику, било да је свештеник или лаик из англиканске заједнице, који би са собом донео извесна писма препоруке, у вези са чијом формом ће српски епископат донети одлуку. Тако се ми у овом тренутку заиста налазимо у општењу са читавом Православном Црквом. Јер Српска Црква је православна грана велике словенске заједнице и налази се у пуној вези и општењу с Цариградом. Али Српска Црква је признала наше крштење, наше чинове и нашу позицију, и примила је наше чланове у општење са собом. Према томе сада су најзад Англиканска и Источна Православна Црква као једна“.64

– 1879. Свештени Синод Цариградске цркве под Јоакимом III успоставља општење у тајнама с монофизитима Јерменима и дозвољава православним свештеницима да над Јерменима обављају тајне крштења, венчања и светог причешћа.65 

– 1877, 30. новембра, после ослобођења Бара од Турака црногорски књаз Никола заказује благодарење у католичкој цркви Светог Николе у Зупцима, у недостатку ближег православног храма.66 

– 1875. На екуменистичкој конференцији у Бону православну цркву је представљао толики број угледних богослова и других учесника, да је примећено да „православна делегација чак ни на Фирентинском сабору [где је бројала преко 700 чланова – моја прим.] није имала толико представника као у Бону”. Већина православних теолога признала је дејственост хиротонија Англиканске цркве.67  

– 1874. и 1875. епископ патарски саслужује током венчања и крштења с англиканским свештеником.68 

– 1874. Цариградски патријарх дозвољава православном клиру да крштава децу англиканаца и да венчава англиканце.69 

– 1871. Патријарх цариградски рукополаже енглеског православца Стивена Хателија у чин свештеника, али му не дозвољава да се бави мисионарским деловањем, односно да шири православље, с објашњењем упућеним надбискупу кентерберијском: „Ми не желимо да у крило наше Цркве доведемо петоро или шесторо Енглеза, него да превазиђемо несугласице и достигнемо јединство с англиканском заједницом”.70 

– 1870. Грчки православни архиепископ сироски и тиноски Александар Ликургос саслужује приликом хиротоније англиканског бискупа Хенрија Мекензија у викарног бискупа нотингемског.71 Истe године, у експозеу пред Свештеним Синодом, исти архиепископ препоручује да „Цркве [Православна и Англиканска] признају једна другу као хришћанску заједницу која има истог Господа и исту наду на спасење“.72 

– 30. јул 1870.  Енцикликом № 1900 јерархија Грчке цркве објављује да je донела одлуку да се „угледа на човекољубиви пример Св. Синода око Најсветијег Васељенског Патријарха“, који је годину дана раније патријаршијском енцикликом позвао све себи канонски потчињене архијереје да наложе, у одговор на молбу Кентеберијског надбискупа Англиканске цркве, да се англиканцима који се упокоје у областима где нема англиканског свештеника омогући опело од православног свештеника. У наставку се наводи и детаљан типик таквогa опела.73 

– 1869. Цариградски патријарх Григорије VI допушта да се англикански покојници у Сирији и на Блиском истоку сахрањују од православних свештеника.74

– 1869. На опелу митрополита смирнског Хрисанта саслужују јерменски монофизитски архиепископ и један англикански свештеник.75 

– 1869. Свештени Синод Цариградске патријаршије је одлучио да „у недостатку инославног свештеника на основу овог одређеног устава православни свештеници сахрањују инославне, као и да то чине на православним гробљима“. Наредних година исто су усвојиле и Цркве Грчке, Антиохије и Александрије.76

– 1868. На молбу кентеберијског надбискупа Цариградски патријарх допушта клиру да служи православни обред опела над англиканцима тамо где нема свештеника Англиканске цркве. Дата је и дозвола да се англиканци сахрањују на православним гробљима.77  

– 1854, 12. јул. На пропутовању из Јерусалима у Русију јеромонах Теофан (потоњи Затворник) током аудијенције коју је у Ватикану папа римски Пије IX организовао за чланове Руске духовне мисије у Светој Земљи првоврховном римском бискупу целива руку.78

– 1854. Током опсаде Севастопоља у време Кримског рата цариградски патријарх Антим VI је, на захтев султана Абдул-Меџида, објавио молитву за победу мухамеданске турске војске над хришћанском руском. Молитва је имала да буде читана у свим храмовима под његовом јурисдикцијом, укључујући Свету Гору: „Господе Боже наш, Боже Аврама, Исака и Јакова, Који си премудрошћу све створио… Сам и сада, свети Царе славе, прими од нас, смирених и грешних слугу Својих, молитву коју ти приносимо за најдржавнијег, најтишег и најмилостивијег цара и самодршца, султана Абдул-Меџида, владику нашег. О, Господе, Боже милости, услиши нас, смирене и недостојне слуге Своје у овом часу и подржи га непобедивом силом, а војску Његову укрепи дарујући му свугде победе и плен, разруши непријатељство оних који су устали на његову силу и све му на корист уреди, да тих и спокојан живот проживимo, славећи свесвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа. Амин“.79

– 1853. Поводом привилегија које им је дао турски султан, грчки патријарси Источне Цркве демонстрирају раскошан пример ромејске псеће сервилности пред светским властима, односно сергијанства пре сергијанства, док у исто то време тлаче православне Србе под својом јурисдикцијом:

„Грчки патријарси, цариградски и јерусалимски, и првостепени епископи подвласни Високој Порти приносе ово обраћање подножју највишег Престола, испуњеног правдом, и пред царски праг, који нека би био сачуван до краја света.

Наш скромни народ, који је познат по својој оданости царској власти (вечно непоколебљивој) Његовог Величанства Султана, нашег добротвора и Господара, сазвао је у нашој Патријаршији заједнички савет наше браће [саслужитеља] митрополита, како би се обавестио о царском ферману којим се утврђују посебни услови снисхођења и духовне привилегије које су нам даровали велики султани и цареви славне успомене, а које је Његово Величанство, наш многопоштовани Господар и добротвор, благонаклоно озаконио. Ми, доле потписани патријарси, митрополити и архиепископи, преиспунили смо се бескрајном радошћу и вечном захвалношћу. 

Превазилази границе могућег да се изрази делима или речима дужна захвалност  за јединствену предусретљивост, привилегије и снисхођења учињена нашој смиреној браћи, до те мере да то, на нашу славу, изазива завист других народа, по уобичајеној милости Његовог Царског Величанства, нашег посебног доброчинитеља, украса времена и круне султанā, који заслужује дивљење читаве земље због својих доброчинстава и савршенстава.

Читавом свету је познато да су сигурност и мир савршено обезбеђени кроз правосудно покровитељство Царске Владе, којој су поверени, као божански залог, благостање и добро свих житеља царских поседа. Због тога, наш народ сматра да је прва религијска дужност да заувек остану душом и срцем верни у послушности Царској Влади, и спреман је да пролије и последњу кап своје крви за преузвишену личност Његовог Величанства. И ми дању и ноћу са својом децом и породицама и откривене главе умољавамо Свемогућег Бога да сачува на многаја љета у жељеном здрављу Најузвишенију личност Његовог Величанства, нашег великодушног Господара, на престолу султанства, вечно непоколебљивог. И да сачува у части и слави Министре Царске Владе, који служе као посредници толиких царских даровања, по милостивом саизвољењу Његовог Царског Величанства.

Молимо и Вашу  Светлост да приложи подножју престола Најузвишенијег Султана, Сенке Божанства, нашe потпунo уважавање, нашу радост и изјаву наше искрене захвалности”.80

Поређења ради, приметимо како су Сенци Божанства, када је захтевала да јој се предају, својевремено (1676) одговорили запорошки козаци: 

„О, султану, турски ђаволе, проклети сатанин друже, послушниче Луциферов.

Какав си ти то ђавољи витез, када ни јежа не би могао убити голим ду**том? Ђаво се*е, а твоја војска једе! Нећеш, кур*ин сине, поробити хришћанске синове. Не плашимо се твоје војске, и борићемо се против вас и на води и на копну, мајку вам вашу!

Ти, некрсту, звери вавилонска, скрнавитељу светог Јерусалима, козоје*че из Александрије, свињска главо Египта (и Горњег и Доњег), јерменска свињо и татарски јарче, коњокрадице из Канајамета, зликовче из Анадолије, унуче ђаволов, будало, свињски брабоњче, магарећа гу*ице, кловну из овог и оног света, месарско псето, некрштена волино, је*емо ти мајку!

Тако ти одговарају Козаци из Запорожја, гњидо. Нећеш ти хришћанима ни свиње чувати, а камоли над хришћанима владати. Ми немамо календар и не знамо који је датум. Месец је на небу, година је Господња, а дан је исти овде као и тамо. А ти и твоји Турци пољубите нас у ду*е”.81

„Запорошци пишу писмо турском султану”. Слика Иље Рјепина (1891). 

– Средином 19. века локално православно становништво у Светој земљи посећује мелкитске унијатске службе (источног обреда) на местима где није имало сопствене храмове или свештеника.82 

– 1847. Руски цар Николај I успоставља с папом Гргуром XVI конкордат, којим се Руска Православна Црква обавезује да ће пружати свете тајне и обављати требе за католике протеране због пољске побуне против Русије, ако на местима где живе нема католичких свештеника. Синод РПЦ са своје стране издаје симетричну одлуку која се односи на православне у крајевима где није доступан православни свештеник. Конкордат траје до 25. новембра 1866. године.83

– 1844. Свети Игњатије Брјанчањинов исповеда: „Ко непристрасно размoтри ове чињенице, видеће да све оне доказују беспрекорност Источне Цркве, која је сачувала и догмате и обреде Прве Цркве у свој пуноћи. Тај ће видети постепено падање у заблуду и одступништво Запада, и видеће и разлоге тог одступништва”.84 

О томе да је исти светитељ веровао и исповедао да је апостасија процес а не тренутак сведочи и знаменити цитат: „Апостасију је допустио Бог. Не покушавај да је зауставиш својом немоћном руком”.

– 1838. Руски официр Јегор Коваљевски записује: „Двије веома старе цркве, које су се сачувале из времена српске властеле на развалинама Ратца, привлаче к себи становнике цијеле Далмације, Црне Горе и Албаније, без обзира на вјероисповијест православних и католика. Посебно се много народа скупи на дан празновања светитеља у чије име су изграђене, у августу и септембру“.85

– 1837. Цариградски патријарх Григорије VI је дозволио да монофизити Јермени освећују воду у православним храмовима, а 1874. синод Цариградске патријаршије је дозволио да се Јерменима даје вода великог освећења.86 До тога времена већ се усталила пракса да православни клир на јонским острвима крштава децу англиканаца тамо где нема англиканског свештенства, као и да венчава и сахрањује римокатолике (унијате) Сирије.87

– 19. фебруар 1834. Арголидски епископ Кирил свештенству своје епархије шаље указ по ком имају дозволу да обављају венчања између православних и неправославних, под условом да се неправославна страна писмено обавеже да ће деца рођена у таквој заједници бити одгојена у православном духу. Таква венчања, притом, имају се обављати увече и у тајности од парохијана.88  

Упоредити идентичну праксу српског свештеника Цркве ИПХ Грчке, пок. Симеона Микеревића, који је по сличном моделу (у тајности од парохијана) обавио пет (од укупно шест) крштења својих унука и оба венчања своје деце, како би прикрио чињеницу да је све обављено у интеркомунији са СПЦ. 

– 1833, 23. јул. Неканонско оснивање Цркве Грчке, чија је правна прејемница данашња Црква ИПХ Грчке, декретом баварског римокатоличког владара Отона Вителсбаха, који је постављен за административну главу Цркве: 

„Православна Источна Апостолска Црква Краљевине Грчке, која у Духу не признаје другу главу осим утемељитеља хришћанске вере Господа и Спаса нашег Исуса Христа, а која с управне стране као начелника има [римокатоличког] Краља Грчке, аутокефална је и независна од сваке друге власти“. 

Према члану 2 декрета, епископе поставља влада на предлог Синода, док краљ поставља краљевског комесара који је дужан да присуствује седницама Синода и ниједна одлука која није донесена у његовом присуству неће се сматрати важећом. 

Најутицајнији идеолог аутокефалије Грчке Цркве и главни саветник краља Отона за црквена питања био је архимандрит Теоклит Фаркамидис, документовано члан парамасонске организације „Филики (х)етерија“ (чију су кичму, по речима протојереја Георгија Металиноса, чинили архијереји89 и у коју је уочи Грчког устанка 1821. године био инициран готово комплетан клир Пелопонеза; чланови „Хетерије“ били су и етномартир цариградски патријарх Григорије V, јерусалимски патријарх Поликарп и александријски патријарх Теофил II).90

Краљевским декретом од 25. фебруара 1834. распуштени су сви женски манастири на територији Грчке, изузев три, а све монахиње млађе од 49 година биле су дужне да напусте монаштво. 

Током 17 година, до 1850. и Томоса Цариградске патријаршије о изнуђеном признању њене аутокефалије, Црква Грчке се налази у расколу с Мајком Црквом.91

– 1833. По одобрењу Св. Синода Цркве Грчке излази спис „Свештени цветослов“, у којем се износи учење да се иноверни такође спасавају, након чега више епископа, међу којима је први био епископ Хидре, проповедају да „сви народи очекују спасење у вери коју следе“.92 

– 1821. Хусеин-ага (Михаило Курмулис), командир отоманске војске на Криту, „криптохришћанин“ (номинални муслиман) и члан парамасонске организације Филики хетерија, на Пасху у граду Ханији прима причешће из руку архиепископа Калиника II кидонског који га не познаје као крштеног хришћанина, него га по тајним сигналима препознаје као сабрата хетеристу: 

„У дане Страсне седмице 1821. пошао је у Ханију, како би се договорио са члановима Филики хетерије око припреме устанка на Криту. Тада је, вођен силном жељом да се врати у православље [односно, није се формално вратио вери отаца – моја прим.], решио да прослави Пасху заједно са острвским хришћанима. За време ноћне пасхалне литургије неколицина храбрих људи који су дошли, без обзира на опасност, у храм, гледали су како у манастир (тада Цркву Светих Бесребреника у Ханији) улази човек умотан у дугачки кафтан и упућује се ка левим бочним олтарским вратима. То је био Курмулис. Стао је, побожно откопчао с појаса скупоцене кубуре и сабље које су у њему одмах одавале османског војсковођу, спустио их на под, одшкринуо двери и замолио архиепископа кидонског који је обављао богослужење да га причести. Јерарх је са светом чашом изашао пред Курмулиса и он је, осенивши се крсним знамењем, примио причешће“.93

– 1821, 1. марта, још један хеленски етномартир (Црква ИПХ Грчке га прославља 10. априла), патријарх цариградски Григорије V, на захтев Велике порте објављује проклетство на устанике против турске власти и њихову борбу пореди с Јудином издајом: „Ништа није познато као то да је захвалност нашем доброчинитељу прва од свих врлина и да само најпокваренији људи враћају за добро незахвалношћу. Али ако је незахвалност усмерена злобно и бунтовно против нашег заједничког доброчинитеља и покровитеља, против наше најсветлије владе, она постаје безбожна и одвратна јер Христос je [sic!, није Он, него Свети Апостол Павле – моја прим.] рекао: „Свако царство и свака власт је од Бога“. Тако, ко се противи власти коју је Бог поставио над нама противи се Божијој наредби“.94

Упоредити какво је мишљење о томе шта је „прва од свих врлина“ имало готово 200 хеленских новомученика пострадалих од мухамеданаца током векова османлијске окупације.

Цариградска патријаршија је током поменутог устанка показала спремност на пуну колаборацију с османским властима, па су се тако, приликом конфисковања оружја  престоничких хришћана, у турској пратњи налазили и грчки свештеници, а највећи део конфискованог оружја био је складиштен управо у просторијама патријаршије.95

Прослављени етномартир Григорије V је у то време грчке устанике проклео следећим речима: „Камење, дрвеће, железо нека се распадну – они (устаници) нипошто! Разјапљена земља нека их прогута, али не као Датана и Авирона, него на неки посебан начин, као знамење и пример! Удари их, Господе, студени, жегом, погубним ветром, опустошењем и болешћу! Нека буде небо над њиховом главом као бакар и земља под ногама као железо! Нека погину прерано у овом животу и нека буду кажњени у будућем! Муње небеског гнева нека им падну на главе! Имања њихова да буду потпуно уништена и нека пропадну! Нека им деца буду сирота и жене удовице! У једном нараштају да нестане име њихово с буком и нека им не остане камена на камену! Анђео Господњи нека их изагна с мачом огњеним! Нека буде проклетство свих од века светих на њима самима и на онима који су непокајано пошли њиховим стопама или пођу у будућности!”.96 

Клетва није постигла неки запаженији ефект, осим што се вратила на главу самом патријарху, који је погубљен непуних месец дана касније. 

Убрзо после мученичке кончине патријарха Григорија V, његов прејемник Евгеније II (1821–1822) бацио је проклетство и на седморицу својих саслужитеља митрополита (Старе Патре, Евије, Нафплија, Хидре и Самоса) и епископа (Таланде и Черника): „Проклети зловерни митрополити и епископи у поменутим областима усудили су се да се побуне и заслужили су гнев Господњи и огањ паклени“ тиме зато што су нарушили заклетву на лојалност дату турским властима.97

Заклетва о којој је реч звучала је овако: „Заклињем се у име Свете Тројице, једног и јединог Бога, да ћу током читавог живота штитити потпуну и верну покорност нашем најмоћнијем василевсу [султану] којем сам потчињен...Такође обећавам и заклињем се да ћу будно испитивати да ли неко из моје области, или чак из друге области, од било ког рода, пожели да кује заверу или покаже непокорност и учини побуну, и да ћу га предати господару своје области... Ради најпотпуније заштите ове заклетве и своје оданости најмоћнијој држави обећавам да ћу чак пролити и своју крв... А ако се икада усудим да помислим да нарушим ово што сам обећао, нека бих се сматрао бунтовником против Свете Тројице, нека бих био непријатељ Исуса Христа, нека бих имао проклетство Пресвете Богородице и свих Светих Апостола, нека бих био заувек анатемисан и урачунао се у јеретике и гонитеље Источне Цркве, нека бих био свргнут са своје свештеничке дужности и нека би свако ко је од мене рукоположен или ко је дејствовао под мојом влашћу током мога свештеничког служења био сматран несветим, и нека бих добио удео Јудин и Аријев и нека би моје име било проклето од свих Светих Отаца и Седам Сабора“.98

– 1815. Митрополит Филарет Московски у својој књизи „Разговори о Православљу између верних и оних који траже” (1815) наглашава да је једино Источна грчко–руска црква до краја остала верна и Писму и Предању, те да чува Истину у свој чистоћи, али да се јединство с Христом других цркава које су отпале од пуноће Истине на несхватљив начин чува, као и да ће промислом Божијим јединство Цркве можда бити обновљено.99 

– 1814. На вратима которске катедрала загрлили су се католички бискуп Марко Гргурина и свети владика Петар I Цетињски, за кога је забележено да је присуствовао мисама о католичким празницима, где му је било намењено почасно место у хору испред олтара.100 

– 1807. Приликом покушаја енглеске флоте да ослободе Цариград од Турака, етномартир Григорије V стаје на турску страну и регрутује 30000 Грка за јачање обалских утврђења. Као награду од султана етномартир добија скупоцену бунду коју чува као најдражу реликвију.101

– 1807. Будвански фратар дон Антун Којовић записује да је у цркви Светог Вида у Кастел Ластви (Петровац) на православни Видовдан одслужио мису, којој је присуствовало мноштво православних Паштровића.102

– Почетком 19. века англикански мисионар Артли проповеда с амвона православне цркве на Егини, у присуству епископа (у то време) талантског Неофита Метаксаса, који је био један од истакнутих делатника раног екуменизма у Цркви Грчке. Забележено је да је као епископ атички Метаксас учествовао на опелима протестаната обављаним у православном храму, као и да је католика Отона од Вителсбаха (првог грчког краља), приликом његовог првог доласка у Атину, дочекао обучен у пуно епископско одејаније и у пратњи протестантских пастора.103

– 1800. Преп. Никодим Светогорац објављује у Венецији књигу „Духовне вежбе“, која представља прераду књиге језуите Ђованија Пјетра Пинамонтија „Духовне вежбе св. Игнатија Лојоле, изложене за мирјане“ (1698).

XVIII век

– 1798. По налогу цариградског султана, јерусалимски патријарх Антим саставља „Отачку поуку”, где учи да је божански промисао поставио отоманску власт на место где су раније владали византијски цареви, склони западњачким јересима, како би нова исламска власт чувала народ од западних заблуда. Патријарх жестоко критикује грчку жељу за ослобођењем од турског јарма и назива је ђавољом работом и измишљотином, као и побуном против благочашћа која води пропасти, убиствима, отимачинама и сваком злу, и упозорава да ће онај ко тежи лажној слободи остати без вечног живота, небеских венаца и вечног блаженства. Када је учени Адамандиос Кораис прочитао поменуту пастирску поуку, изјавио је да је „његово блаженство или скренуло с ума, или се од пастира претворило у вука”.104

– 1796. Преп. Никодим Светогорац прерађује књигу „Духовна борба” театинског монаха Лоренца Скуполија (из 16. века) и издаје је у Венецији под насловом „Невидљива борба”.105 

– Настојатељ руског конзулског храма у Цариграду архим. Леонтије Заленски у периоду 1766–1799. године описује случај црномагијског ритуала приликом црквене сахране неког Грка који је решио да прихвати ислам, али је пре тога напрасно умро. Пошто су Турци одбили да га сахране јер није стигао да постане муслиман, сахрану је под присилом турске власти обавио свештеник Цариградске патријаршије, иако се покојник одрекао и хришћанства. Свештеник је „епитрахиљ ставио наопачке, узео у обе руке огромну кадионицу са запаљеним црним тамјаном (који се користио приликом епидемија заразних болести), кренуо да њоме маше и из свег гласа да виче: ‘Није ни наш, није ни ваш; дођи, ђаволе, узми га и сатвори му вечни спомен’“.106

У питању је ритуал сродан древној служби псалмокатаре (проклињања псалмима), која се практиковала посебно у Цариградској патријаршији, чија је данашња канонска прејемница Црква ИПХ Грчке (в. хронологију за 13. век). Претпоставља се да је по чину псалмокатаре грчке устанике проклео и њихов пастир и патријарх, етномартир Григорије V Цариградски (в. хронологију за 1821. годину).

– 1757. Фирманом султана Османа III фиксирају се тренутни имовински статус и употреба религијских објеката у Светој земљи (Status Quo), што су касније потврдила још два султанска фирмана и коначно санкционисао Париски мировни споразум из 1856. године. Status Quo сведочи о историјској многовековној пракси дељења храмова између разних хришћанских деноминација (simultaneum, односно communicatio in sacris) на поменутој територији, где централни симултанеум представља Храм Христовог Гроба, који православци и католици свакодневно деле са коптским и јерменским монофизитима и са којима до дан данас заједнички служе и службу Благодатног огња на Велику Суботу. 

– 1755–1756. Тек у виду реакције на претходну католичку забрану молитвеног општења с некатолицима (такозваног communicatio in sacris, што је нарочито широко било распрострањено по јонским острвима, односно на местима под латинском влашћу),107 издату од римске Свете Столице 10. маја 1753. године (као потврда претходног сличног декрета римске конгрегације из 1729. године), Православна црква у лику тројице источних патријараха (цариградског Кирила V, јерусалимског Партенија и александријског Матеја) формулише одлуку о прекрштавању католика и протестаната. Та одлука у Руској цркви никада није прихваћена и 1757. године руски Свештени Синод решава да се над латинским јеретицима не понавља не само крштење, него чак ни миропомазање. 

– 1750. Барски надбискуп Лазар Владањи саопштава да у његовој надбискупији католици посећују православне литургије и причешћују се на њима, а и православни „слушају католичке мисе“, као и да су католици и православци дијецезе толико сложни, да учествују у заједничким литијама. У Кастел Ластви православни свештеници често сахрањују католичке верне и обрнуто.108 

– 1749. Из енциклике цариградског патријарха Кирила V православном свештенству Сифноса и Миконоса закључује се да је у то време на поменутим местима постојала интеркомунија с Латинима: „Одсада и надаље немојте се усудити да било како општите с месним фратрима и франачким свештеницима и осталим западњацима у свештеним тајнама наше Цркве и другим црквеним службама, молитвама и свештенодејствима“.109

– Макарије Патмоски († 1737) пише православнима који ни до тога времена нису разумели да је интеркомунија с католицима нешто зазорно: „Латини су одлучени и анатемисани од толико помесних и васељенских сабора, а ти још сумњаш да ли су анатемисани. Још увек не верујеш да су јеретици?... Који си знак видео од тог франачког попа да може да савршава тајне, па трчиш код њега и исповедаш му се? У том тренутку одвајаш се од Вишњег Бога Свемогућег”.110

– 1727. На Цариградском сабору, у 13. тачки „Исповедања вере“ које су потписали цариградски патријарх Пајсије II, јерусалимски Хрисант и антиохијски Силвестер, саборску валидацију добија пракса „православних“ индулгенција, очигледно преузета из римокатоличке теологије: „Власт да оставља грехе – што, ако се даје писменим путем, Источна Христова Црква назива ‘разрешним граматама’ (συγχωροχάρτια), а Латини ‘индулгенцијама’ – ... даје Христос у светој Цркви. Те разрешне грамате издају у читавој Саборној Цркви четворица најсветијих патријараха: цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски... А говорити да власт да даје индулгенције има само римски папа очита је лаж“.

Непознато је када је у грчке цркве ушла институција индулгенција, али је документовано потврђено да је у 16. веку у њима већ била широко распрострањена. Јерусалимски патријарх Доситеј Нотарас почетком 18. века сведочи да је у питању „обичај и древна општепозната традиција да најсветији патријарси дају црквеном народу грамату о отпуштању грехова“. Из појединости да у саборном исповедању из 1727. године патријарси инсистирају на томе да није тачно да само римски папа има власт да издаје индулгенције, јасно је да Грци нису доводили у питање саму по себи праксу тј. теологију индулгенција, него једино да су бранили свој положај „источних папа“. 

Сачувано је сведочанство о томе да је индулгенције користио и преп. Никодим Светогорац, који у писму стагонском епископу Пајсију (априла 1806. године) моли да му се у Цариграду издејствује индулгенција за једног познаника монаха и обећава да ће му послати новац за њу чим сазна колико кошта. 

Године 1838. индулгенције су осуђене на Цариградском сабору, али само као средство за богаћење у Католичкој цркви, док се сама њихова идеја не подвргава критици. Последњи документовани случај „православне“ индулгенције забележен је у Грчкој 1955. године.111

Индулгенције је издавао и српски патријарх Арсеније Чарнојевић:112

– 1724. На празник светог Спиридона крфски кардинал Квирини је у одејанију отишао на Литургију у православну катедралу, где је свечано дочекан, после читања целивао Јеванђеље и на крају литургије свечано примио антидор.113

– 1723. У посланици Англиканској цркви („љубљеним у Христу надбискупима и бискупима“) источни патријарси (цариградски Јеремија, антиохијски Атанасије и јерусалимски Хрисант) исповедају: „Одбацујемо као најскрнавију мрзост мишљење да несавршеност вере наводно нарушава пуноћу Тајне. Јер јеретици (које Црква прима пошто се одрекну јереси и присаједине се Католичанској Цркви), без обзира на то што је њихова вера била (претходно) непотпуна, добили су савршено крштење. Због тога, када касније приме савршену веру, они се не прекрштавају”.114 

– 1721. Цар Петар I укида Московску патријаршију, уместо ње оснива Духовни колегијум (Свети Синод), од Цркве ствара државну установу и проглашава се „последњим судијом у духовним питањима“ и „чуваром правоверја и сваког поретка у Светој Цркви“.115 

Осим што се бави насушним интересима Свете Православне Цркве, последњи судија у духовним питањима и чувар правоверја и сваког поретка паралелно успева да током тридесетак година у својству „протођакона“ редовно организује и „Најскареднији, најпијанији и најлуђи сабор“ – лакрдијашку хулну пародију на Свети Сабор Православне Цркве, која је укључивала оргијање учесника обучених у свештеничка одејанија, специјалне „молитве“, „иконе“ пијанства бога Бахуса, „литије“ и „устав“.116 

Представа „Најскареднијег сабора“ на унутрашњој страни поклопца сандука за вино цара Петра I.

„Најскареднији сабор“, слика Дениса Гордејева. 

– 1721, 23. јуна, синодским указом одобрени су међуконфесионални бракови на територији Руског царства. По правилима из тога указа 1725. године обављено је венчање руске царевне Ане Петровне (ћерке цара Петра I) са војводом Голштајн-Готорпским Карлом Фридрихом. Према предбрачном уговору, Ана Петровна је задржала православну вероисповест, док би њени будући синови били обавезни да буду васпитавани у лутеранској вери. На венчању је чинодејствовао архиепископ псковски Теофан.117 

– 1718. Пећки патријарх Мојсије Рајовић (1712–1725), пошто је извесни  светогорски монах Тимотеј од Турака откупио његов трон, спречава узурпацију тако што „за велику новчану суму“ изнова враћа трон под своју власт.118

– У неком тренутку у периоду између 1703. и 1713. године  Самуил (Капасулис), александријски патријарх у два мандата (1710–1712. и 1714–1723), тајно потписује изјаву одрицања од православља, о чему папа Климент XI бива обавештен 28. априла 1713. године. Тако се на трону Александријске цркве неколико година налазио декларисани римокатолик.119

XVII век

У седамнаестом веку започиње период најинтензивније интеркомуније на грчким острвима, захваљујући оснивању римске Свете конгрегације за пропаганду вере (1622. године), после чега присуство језуитских, фрањевачких, доминиканских и других мисионара на источном Медитерану (односно у областима под млетачком и франачком управом) постаје све видљивије.

Communicatio in sacris (општење у светим тајнама) означавало је потпуно игнорисање Великог раскола из 1054. године као непостојеће чињенице. Tо је подразумевало нормализацију мешаних бракова, учествовање и причешћивање на службама обеју деноминација без разлике, заједничке литије, проповедање западних мисионара по православним храмовима (са благословом православног епископата), кумовање православних на крштењима деце католика и обрнуто, учествовање католичких бискупа на сахранама православних јерараха и обрнуто, католички прелати су функционисали као исповедници и духовници у православним манастирима итд.

Поменутих случајева било је толико да се из саопштења савременика тих догађања стиче утисак да је неодржавање интеркомуније у то време и на канонским територијама грчких цркава било радије изузетак него правило. 

То је и период када је православни клир са монаштвом масовно, и по правилу у тајности, прелазио у римокатолицизам, због чега списак таквих конвертита нужно остаје непотпун. Тако су се покатоличили митрополит лакедемонски Јосафат (1625), тројица охридских архиепископа (у периоду између 1624. и 1658. године), Мелетије родоски (1645–1651), митрополит егински Калиник са клирицима (1727), шесторица грчких епископа на Кикладима (1662), манастир светог Јована Богослова на Патмосу (1681. и поново 1725. године), женски манастир на Санторинију (1710), игуман Ивирона на Атосу (1726), игуман монастира на острву Хидра (1727) итд.120

Интеркомунија никада није саборно осуђена и данашњи епископи Цркве ИПХ су канонски наследници и баштиници исповедања и благодати епископата тога времена. 

– 1697. Барски надбискуп Марко Јорга извештава да „у Крајини постоји манастир посвећен славном Успењу Пресвете Богородице“ у ком је и католицима дозвољено да служе мису, „будући да сам баш и ја целебрирао унутра са радо помињаним мојим претходником Змајевићем“.121

– 1685. Српски патријарх Арсеније III Чарнојевић, због заслуга за унапређивање црквеног живота (обнова манастира Драговић итд.), признаје епископство унијатског епископа далматинског Никодима Бусовића, који је хиротонију примио из руку млетачког титуларног бискупа филаделфијског Мелентија Тапалдинија.122

– 1680. Егински митрополит Дамаскин шаље молбу папи Инокентију XI да му пошаље на острво двојицу језуита погодних да проповедају и исповедају православно свештенство и народ.123

– 1678. Барски надбискуп Андрија Змајевић у извештају Конгрегацији пише да су га, приликом његове посете манастиру Пречиста Крајинска у Остросу, игуман и монаси дочекали као православног епископа (с појањем, у богослужбеним одеждама и с иконама и светим Јеванђељем у рукама). Надбискуп је присуствовао служби после које је благословио верне, а наредног дана, на Ђурђевдан, лично је служио мису, што је сам назвао случајем без преседана, након чега су га монаси повели да му покажу оближњу капелу коју су сами подигли за католике барске дијецезе у селу Бриска. Помињући случај из 1673. године, када је патријарх Арсеније III Чарнојевић посетио фрањевачку цркву у Будви и обдарио и њу и њене редовнике, Змајевић наводи да је на сличан начин том приликом и сам даривао православне монахе.124   

– 1672, јесен. Монаси херцеговачког манастира Завала под утицајем требињског бискупа Антонија Примојевића траже помоћ од Католичке цркве. По повратку из Рима, где су били лепо примљени, у фебруару следеће године пишу писмо захвалности Конгрегацији, где кажу да га шаљу „за дати послух [тј. изјавити покорност] светини [светињи] нашега господара папе Климента десетога и за спознад га [признати га] за намесника Исукрстова“. Завалским монасима је дата дозвола да сваке четврте године долазе у Рим како би изјавили покорност папи римском о трошку Конгрегације.125 

– 1671. Велики турски везир цариградског патријарха и његов клир назива „псима без вере и закона” због до апсурда раширене вишевековне праксе симоније, захваљујући којој се за 300 година турске власти на цариградском престолу сменило 150 патријараха (о томе да је симонија била дубоко укорењена вековима пре тога сведочио је још први патријарх после пада Цариграда, Генадије Схоларије).  

Патријаршијским престолом је располагао велики везир руководећи се неумољивим тржишним принципима (ко да више – његов је и престо, због чега је цена престола током времена неизбежно расла): „Било је случајева да је добијање патријаршијског престола коштало 100000 и чак 150000 златника јер су, осим поклона султану, патријарси који су изнова били постављани даривали још и великог везира, дворске чиновнике, евнухе, султанове жене итд. (...) Сви патријарси, укључујући и најдостојније, добијали су чин за новац. Патријарси су, да би вратили новац уложен за добијање престола, давали за новац епископске катедре, а митрополити и епископи су са своје стране за новац постављали свештенике и ђаконе... Недостојни патријарси су се бринули само око задовољавања своје амбиције и користољубља”. 

„У једном периоду (од 1622. до 1700) у току 77 година на цариградском престолу сменило се 48 патријараха, мада су неки од њих по два, три и чак пет пута постављани на тај престол и свргавани с њега“.126

„Сви патријарси, укључујући и најдостојније, добијали су чин за новац”: један од патријараха из времена о којем је реч био је и Јеремија II Транос, потписник Сигилиона из 1583. године којим се анатемишу папска пасхалија и календар, као и утемељитељ патријаршије Руске Православне Цркве (1593). Патријарх Јеремија II је – што је, како видимо, у време „алаксопатријархије“ (поменуте честе смене патријараха уз помоћ симоније) била уобичајена појава – на цариградски престо долазио три пута, од чега се први пут то десило захваљујући његовим родбинским везама с имућним Михаилом „Шејтановим сином“ Кантакузином, који је са своје стране одржавао добре односе с тадашњим великим везиром Мехмед-пашом Соколовићем. 

Алаксопатријархија је у Цариградској цркви била редовна појава све до Грчке револуције 1821. године.  

– Јерусалимски патријарх Доситеј Нотарас (на престолу од 1669–1707. године) допуштао је да католици и јерменски монофизити посећују службе у православним храмовима и примају нафору. Пре њега исто је учио и цариградски патријарх Генадије Схоларије (15. век).127 

– 1668. Како се види из извештаја католичких визитатора, у Великој кнежевини Литванији и Белорусији чак ни неколико деценија после склапања Брестске уније не постоје јасне конфесионалне границе између православних, унијата и католика, него међу њима влада интеркомунија: припадници свих вероисповести посећују храмове које су им територијално најближи или из других разлога погоднији, и у њима примају све свете тајне од крштења до исповести, причешћа и венчања.128

– 1662. Антиохијски патријарх Макарије III (1647-72) послао је тајно исповедање римокатоличке вере у Рим, а исте године, приликом једне свечане вечере са француским конзулом у Дамаску, на којој су присуствовали и сиријски и јерменски патријарх, изговорио је здравицу „за нашег Светог Оца папу: И молим се Богу да буде једно стадо и један пастир, као некада у прошлости“. Тајне изјаве покорности папи својевремено су послали и каснији патријарси, Атанасије III (око 1687) и Кирил V (око 1716).129

– 1660. Херцеговачки митрополит Василије Јовановић (Острошки) ступа у контакт с Римском црквом и папи Александру VII пише писмо које шаље по своме синовцу Кирилу, игуману требињског манастира. У своме одговору на данас несачувано писмо св. Василија папа хвали херцеговачког митрополита што „толико поштује ову столицу и апостолско првенство у лицу наше смирености“, изражава спремност да помогне митрополиту и његовом манастиру, те му преко синовца и  игумана Кирила (за кога барски надбискуп Андрија Змајевић помиње да је исте године примио католичку веру) шаље свој апостолски благослов. Истим даном датирано је и друго папино писмо, послато Дубровачкој републици, где папа недвосмислено говори о томе да му је херцеговачки митрополит изразио покорност, „пошто је признао истинитост православне вере и показао послушност овој Светој столици.“ Према извештају Андрије Змајевића, након што су православни Срби током Млетачко–турског рата заузели католичку цркву св. Илије у Ораховцу, 1667. године је, управо заузимањем херцеговачког архиепископа („који је много одан светој апостолској столици и римском обреду“), црква враћена католицима. 

Трећег јануара 1671. године у писму папи Клименту X, кога назива „крстјанском круном и диком и похвалом“, митрополит Василијe Јовановић, жалећи се на страдања православног живља под Турцима, пише да су се његови монаси у манастиру „прикупили и у њему пред крстом, посланим од папе Александра, Богу се моле“, захваљује на путиру који му је папа послао и каже: „Не уздамо се у другога него у Господина Бога и у тебе, свети оче“.130 Епископ додаје и да је одавно хтео да пошаље своје изасланике у Рим да се поклоне папи и пожале му се на своје тешке прилике, али да нису смели од Турака, док му сада, после завршетка рата, шаљу јеромонахе Филипа и Симона „да се у светиње твоје благослове ва место васех нас“, а они су сви дужни да се моле Богу „за светињу твоју и осталу римску господу“.

Епископ Никодим Милаш у својој студији посвећеној поменутим писмима из 1913. оспорава њихову аутентичност користећи се цикличном аргументацијом (митрополит Василије Јовановић није могао да изјави лојалност папи римском зато што му то никако не би приличило, и обрнуто), али Јован Радонић, угледни српски историчар Римске курије, његове тврдње назива произвољним и неоснованим и примећује да „Милаш, као ватрен православац, писма није подвргао мирној и објективној анализи”, те да их је „без икаквог стварног доказа прогласио за подметнута и лажна“.131

– 1653.  Службеник Велике Христове Цркве пише да „на многим местима у Јерусалиму и Александрији и на другим местима у истој цркви на једној страни поју источњаци, а на другој западњаци” и да је „на јонским острвима... православни клир био обавезан да учествује у интронизацији латинског бискупа, да га помиње, да му се потчињава, плаћа порез и саслужује на мисама током појединих латинских празника”.132

– 1651. године, у грамати којом даје дозволу капуцинским монасима да у његовој епархији исповедају православни народ, епископ пароски и наксоски Јосиф пише: „…Наша смиреност одређује да се најпреподобнијим и најученијим свештеним мужевима капуцинским, који пребивају у овом чувеном граду Наксосу, наложи да чине ову свету тајну и потребно дело примања и разликовања помисли и разноврсних грехова оних који им приступају ради исповести, и да уређују њихово спасење и покајање као сарадници и слуге апостолске благодати која нам је дата од Бога, на спасење људских душа... Препоручујемо, дакле, свима вама благочестивим и православним хришћанима, најблаговернијим свештеницима, свепреподобним игуманима, најпреподобнијим јеромонасима и монасима, најплеменитијој властели и, уопште, свој христоименитој пуноћи да их волите, чествујете и да се с поштовањем односите према њима, како врлим и светим мужевима и доликује...“133

– 1651. Православни епископ Ердељски Пећке патријаршије, Симеон Стефан, хиротонише отвореног унијату Партенија Петровића (који је 1646. године активно допринео склапању Ужгородске уније) за епископа мукачевског. Одлука епископа Симеона да хиротонише унијату била је мотивисана тиме што  је на територији Мукачева и Ужгорода већ постојала интеркомунија између православне и гркокатоличке епархије.134    

– У истом периоду грчки епископи и игумани папи римском су се обраћали као „верној глави и чувару Апостолске Цркве“, „равноанђеоском и највишем међу епископима“, „поносу православних хришћана“ и „викару Господа нашег Исуса Христа“.135

– Око 1650. године англикански путујући проповедник и мисионар др Исак Базир је на позив грчког епископа двапут проповедао у православним црквама на Пелопонезу.136  

– За време Кандијског рата (1645–1669) млетачке власти у Будви су католичку цркву Светог Саве Опата уступиле на коришћење православцима Паштровића, Маина и Побора.137

– Средином 17. века „манастир Велика Лавра дао је на располагање језуитима црквицу, њиве, винограде и одговарајуће земљиште поред зидина за изградњу манастира... Светогорски манастири су у више наврата звали језуите да подигну на Светој гори школу за духовно образовање монаха, и то је пошло за руком грчком унијати Канакису Росису“. „Папска школа је образовала православне монахе током седам година. Године 1641. била је приморана да се пресели у Солун, али не због реакције светогорских монаха, него на захтев турских власти“.138

– 1640. Цариградски патријарх Партеније II (1670–1677) још као митрополит хиоски пише папи Урбану VIII: „... Вашем Блаженству ја одајем сву своју послушност и покорност, признајући Вас као истинског прејемника главе Апостола и главног пастира Католичке цркве по читавом свету. Са сваком побожношћу и послушањем припадам Вашим светим ногама и целивам их, молећи Ваш благослов, јер Ви с пуном снагом водите читаво изабрано стадо Христово. Такво је моје исповедање и моја вера, и ја се ревносно бринем о томе да моји потчињени буду исти као и ја. Налазећи да су у томе приљежни, водим их путевима благочешћа, јер није мало оних који мисле онако како ја поступам...“139  

– 1638, празник Преображења Господњег. Игуман манастира Тврдош, Василије Јовановић (потоњи свети Василије Острошки), прима епископску хиротонију из руку патријарха Пајсија Јањевца, који је рукоположио полунијатског епископа Максима Предојевића, непосредног прејемника отвореног унијате Симеона Вретанијског, епископа марчанског (који је до смрти остао у општењу с Пећком патријаршијом; в. хронологију за 1611. годину).

– 1638, 15. децембар. Цариградски патријарх Кирил II је послао у Рим римокатоличко исповедање вере.140  

– 1635, 21. октобар. Цариградски патријарх Атанасије III Пателарије је између два патријаршијска мандата (1634. и 1652. године) објавио акт о своме потчињењу Риму, односно други пут је на цариградски престо ступио као фактички католички поданик.141

– 1634. Спичански жупник фра Богдан Донат Јелић пише римској Конгрегацији за ширење вере да се у Спичу „католици много не разликују од православних, пошто су привикнути да живе с њима“, као и да је он сам „крштен од православног свештеника, и то не само ја него и цијела моја породица, али и много њих из моје домовине због помањкања католичког свештенства“... „Дио становништва је нашег или њиховог обреда, тако да су крштени или причешћени пред смрт од стране католичког или православног свештеника“.142

– 1632. Шестански жупник Ђорђе Вучковић у писму Конгрегацији пише да је у једном селу у његовој жупи „наизменично од давнине вршено богослужење католичког и православног клера… У атару села Зупци, код засеока Рибњак, постоје темељи цркве која је, по казивању мјештана, служила и православним, као црква Светог Василија, и католицима, под именом Светог Ивана. Локално становништво назива ово мјесто још и Бенедиктински дом. По народном казивању, у операцијама за ослобођење Бара од Турака на том мјесту се књазу Николи указао свети Василије Острошки, па је ту подигао, тј. обновио цркву 1886. године“.143

– 1629. Цариградски (и пре тога александријски) патријарх Кирил Лукарис у Женеви и на латинском језику објављује „Исповедање вере“, где износи више протестантских (калвинистичких) теза, у којима одбацује учење о претварању Светих Дарова (о коме са презиром пише као о „учењу које од комада или мрвице хлеба створи Исуса Христа“),144 износи учење о спасавању само вером и одбацује Свето Предање и иконопоштовање. Иако несумњиви јеретик, он до смрти (1638) остаје у канонском општењу са Православном Црквом, а његово учење осуђено је тeк постхумно, и то на укупно шест сабора. Како је документовано, још 1608. године је, упркос протестантским тенденцијама, у писму папи Павлу V признао папски примат.145 Лукарис је такође један из низа цариградских патријараха који су до престола доспели симонијом (Јерусалимски сабор из 1672. године помиње да је од укупно шест пута колико је долазио на престо само први пут то било обављено канонски коректно).146 

– 1628. Ватопедски игуман Игнатије током посете Риму упућује молбу Конгрегацији за пропаганду католичке вере да им пошаље свештеника који би на Атосу организовао школу за [неуке] православне монахе.147

– 1618. Хиландарски монаси шаљу посланство загребачком бискупу Домитровићу и обраћају му се за помоћ називајући га „учитељем и пастиром Христовог стада преславнога града Загреба”.148

– Око 1615. године на Тиносу у многим црквама, као и у митрополитском храму, на истом жртвенику служе православни и католици, а неке празнике обележавају заједничким службама и литијама: латински и православни ђакон би наизменично читали Апостол на латинском и грчком језику, а затим би исто поновили латински и православни свештеник с Јеванђељем.149 

– 1615. Цариградски патријарх Тимотеј II папи Павлу V шаље писмо у којем га признаје као свога поглавара и изјављује му покорност.150    

– 1611, 15. новембра, српски православни епископ Симеон Вретанијски одлази у Рим где признаје примат папи Павлу V, који га именује за епископа српског народа у Угарској, Славонији и Хрватској. Као унијата, епископ Симеон свеједно остаје у општењу са Пећком патријаршијом. Његов наследник на вретанијској катедри постаје марчански игуман Максим Предојевић, коjи на то место долази одлуком цара Фердинанда II, а коју патријарх Пајсије ратификује Предојевићевом епископском хиротонијом. После Предојевићеве смрти, епархију су наследили епископи Гаврило Предојевић, Сава Станиславић и Гаврило Мијакић, који су одржавали полуунијатски status quo, после чега је на катедру дошао отворено унијатски епископ Павле Зорчић (1670), чиме је поменута епархија коначно изашла из потчињености Српској Цркви.151 

Тако је у периоду од 1611. до 1670. године Пећка патријаршија у својим редовима имала званично дејствујуће епископе унијате. 

– 1608. Цариградски патријарх Неофит II тајно шаље папи Павлу V својеручно потписано исповедање римокатоличке вере (professio fidei).152

– 1606. Руски патријарх Игнатије у Успенском саборном храму у Кремљу венчава самозванца Лжедимитрија са католикињом, пољском кнегињом Марином Мнишек.153

– 1601. Синод Цариградске патријаршије уклања с места лариског митрополита Дионисија због „дрске и неразумне побуне против царства василевса Султана Мехмета, који нека поживи на многаја љета“.154 У исто време патријаршија подржава отоманску власт против побуне православног влашког кнеза Михаја Храброг, којем Мелетије Пигас, чувар васељенског трона и учесник сабора 1593. године који је осудио календарску новотарију, пише: „Није воља великог владара султана Мехмета, који нека поживи на многаја љета, да се народима чини неправда. Јер он не управља светом Божијим само као василевс, него и као отац воли свој народ“.155

– Словенски пролог из 17. века (за 13. март) казује о случају саслуживања анђела на јеретичкој литургији. Неки свештеник је по простоти током служења изговарао јерес и није се исправио чак ни након што му је учени ђакон објаснио због чега је његово служење неправославно. У наставку литургије свештеник-јеретик је поново видео анђеле како му саслужују. Када их је упитао да ли је ђакон у праву, одговорили су му да јесте, а на његово питање зашто му нису ништа рекли одговорили су: „Бог је уредио тако да људе исправљају људи, а анђели никога не изобличавају, нити поучавају“.

Пролог за 13. март.

XVI век

– Анонимни светогорски монах у спису „Грешке Крфљана због којих их изопштавамо“ живо сведочи о ситуацији на Крфу, где је интеркомунија у то време била свакодневица: „Латини одржавају литију са бесквасним хлебом који освећују и називају Светим Даром. Испред ходају Јевреји(!), затим Грци, а после њих Латини – сви заједно обучени у своје свете одежде, певају заједно и сви постају једно.

Латини славе празник у својој катедрали у част извесног Арсенија, локалног свеца, и Грци и Латини славе Литургију заједно у истом храму, али на одвојеним олтарима. Прво Грци читају Апостола, а затим Латини, па исто то ураде и са Јеванђељем. Што се тиче људи, оба народа стоје помешана испред два олтара, моле се заједно и певају заједно... “.156

– 1598, 10. април и 1599, 24. април.  Из два одговора папе римског Климента VIII на писма српског патријарха Јована Кантула закључује се да је патријарх показао отворену спремност да успостави унију с Римском црквом, како би обезбедио савезнике у борби против Турака. Патријархова преписка с папом наставља се 1601. године, када патријарх папи преко извесног монаха Дамјана шаље писмо у коме понавља спремност да призна папски примат и поново моли помоћ за православну цркву под турском влашћу.157 

Патријарх Јован Кантул. Фреска, Пећка  патријаршија. 

– 1596, 24. априла, херцеговачки митрополит Висарион овлашћује фратра Доминика Андријашевића да „ради код папе и код ћесара за народну ствар“,  препоручује га као „главу свијех нас“ и пише да се „изван њега нема вјеровати никоме другом“. Следеће године двојица његових монаха, Дамјан и Павле, уочи пута у Рим, куда су кретали с намером да изразе покорност папи Клименту VIII, састављају молбу којом га умољавају да српском народу пошаље војску за ослобођење од Турака, за шта ће „сва српска племена бити папи верна и подложна“, и изјављују: „А ми да смо вазда вашои светини подложни и матери цркви", те да ће „имена римских папа свагда спомињати на светих мисах". 

Управо у тадашњим блиским везама митрополита Висариона са фратрима од утицаја код римске столице Никодим Милаш види најаву будућих трзавица око уније у цркви Херцеговине, које су у наредном веку биле везане за име и деловање митрополита Василија Јовановића – светог Василија Острошког.158 

Печат митрополита херцеговачког Висариона. Извор: Википедија. 

– 1585. године, као резултат клановске борбе за цариградски патријаршијски престо између присталица бившег патријарха Јеремије Траноса и будућег патријарха Теолипта II, на место патријарха, симонијом и вољом османлијске власти, постављен је Теолипт II. У његовој хиротонији учествује александријски патријарх Силвестер, који му је претходно пружио јавну подршку у борби за престо против Јеремије Траноса,159 с којим је сам две године раније потписао Сигилион са осудом папског календара. 

– 1573. Руска кнегиња Марија Владимировна венчава се у Цркви Светог Димитрија у Новгороду са шведским краљем Арцимагнусом по двоструком обреду: над невестом молитве чита православни свештеник, а над жеником католички.160

XV век

– 1495. Велика кнегиња руска Јелена Ивановна венчава се с великим кнезом литванским Александром Казимировичем по двоструком обреду (молитве над невестом чита православни свештеник, а над жеником католички).161 

– 1486. Из Аката Латинске бискупске конференције на Криту, на којој је учествовало и грчко свештенство, сазнајемо да је у то време на острву била уобичајена пракса да православни свештеници причешћују католике и служе им православно опело.162

– Цариградски патријарх Генадије Схоларије († 1472) у писму монаху синајског манастира Свете Катарине Максиму пише::  „Још су монаси питали да ли се може давати панагија јерменским и латинским ходочасницима. А ми кажемо да им дајете и антидор, јер они су хришћани и због тога иду из толико далеких земља да се поклоне Гробу Господњем. Ако су и одвојени од нас у неким питањиме вере и нису православни, ипак као хришћани с вером и побожношћу они траже наше освећење и ми смо дужни да им га дамо. 

А изрека ‘не дајте светиње псима’ и слично подразумева невернике, тј. Јудеје, Сарацене, Јелине, манихеје и друге који се праве да су хришћани, а нису […].  

Тако и најсветији патријарси, када су о празницима служили литургију, нису изгонили Јермене и Латине који су са сваком побожношћу присуствовали литургији, него су их и благосиљали када су прилазили заједно с православнима, чинили коленопреклоњења и целивали патријарашку руку, и давали су им антидор“.163 

Упоредити ово с расуђивањем и деловањем српског егзарха Цркве ИПХ Грчке митр. Пантелејмона, који званично благосиља изопштавање с литургије и гоњење православних хришћана који не исповедају антипредањску „теорију прекидача“, док истовремено лично покрива интеркомунију српске матејевске мисије са СПЦ и отворено учествује у мољењу с кипријановским расколницима и јеретицима.

Кипар, 2015. Размена архијерејских целива и благослова између егзарха српског митр. Пантелејмона и кипријановског епископа Кипријана Јулиса. 

– 1466. Почетак алаксопатријархије (честе смене патријараха уз помоћ симоније), на иницијативу султана Мехмеда II Освајача, који је на престо довео и првог патријарха после пада Цариграда, Генадија Схоларија. Током 1475. и 1476. године на цариградски престо је на тај начин доспео и Србин Рафаил I, син Маре Бранковић. Поред уобичајених богатих дарова, патријарх Рафаил је султану једнократно исплатио суму од 1000 дуката, уз 2000 дуката које је имао да исплаћује сваке године. Према сведочанствима савременика, и сам патријарх је за новац делио ниже чинове, богослужења је често посећивао у стању пијанства и већ наредне године је свргнут под изговором да је Трибал који „не уме да говори на грчком, него само на српском језику“, због чега се није нашао нико од грчких магната вољних да му помогне да скупи потребан новац за продужетак патријаршијског мандата.164 

– 1438. По уласку у италијанске територијалне воде на путу за Ферарско–Фирентински унијатски сабор патријарх Јосиф је престао да служи по архијерејском чину све док од папе, као надлежног архијереја, није добио дозволу за то.

Хроничар сабора Силвестар Сиропулос преноси патријархово обраћање папи: „Након што смо ушли у области твога Блаженства, ми нисмо чинили ништа што приличи архијерејској власти јер смо чували прописе божанских и свештених правила. А сада, дошавши овамо, хоћемо да обавимо нашу уобичајену црквену службу, нашу литургију и сав чин који имамо, по вољи и дозволом твога Блаженства“. Сиропулос даље објашњава: „Ради се о томе да, пошто смо прошли Керкиру, за време појања вечерње и приликом свих служби и литургије на галији, на копну и у самој Венецији, патријарх није давао уобичајени благослов нама и свим окупљеним. Зато је и тражио такву дозволу. Папа ју је дао и одредио да патријарх има свој сопствени чин како пожели. И тако, за време свечане вечерње и следећег дана на литургији патријарх је благословио све окупљене“.165

Приликом првог сусрета с папом римским по доласку у Ферару грчка делегација је одбила да папи пољуби ногу, што је патријарх објаснио речима: “Ја му не дугујем такав целив, али, пошто смо браћа, треба да се братски загрлимо и пољубимо“... Према извештају очевица и члана грчке делегације С. Сиропулоса тај сусрет изгледао је овако:

”Патријарх је ушао у пратњи митрополита Трапезунда, Ефеса, Кизика, Сарда, Никеје и Никомидије (...) Ушавши с поменутим архијерејима, целивао је (ἠσπάσατο) папу, како је било договорено, и сео. Тако су га целивали и они који су били с њим [укључујући светог Марка Ефеског – моја прим.] (...) Ускоро су ушле слуге заједно с митрополитом Никомидијским и увеле других шесторицу архијереја, који су се поклонили (προσεκύνησαν) папи и целивали га. Затим су њих извели, па су ушли преостали архијереји, а заједно с њима увели су и нас ставрофоре (...) И ми смо се поклонили папи, целивали руку коју нам је понудио и образ, и изашли”.

Ову епизоду додатно потврђује други учесник и очевидац догађаја, митр. Доротеј Митиленски:

„Док је папа стајао, патријарх га је целивао у образ. Када је сео, ми смо са званичницима целивали његову десну руку и образ, док су му други само целивали руку и просто му се поклонили“.166

Силвестер Сиропулос описује и држање цариградског патријарха Јосифа II приликом вечерње службе у католичком храму Сан Ђорђо у Венецији, одмах по приспећу у Италију (односно уочи почетка саборских заседања и више од петнаест месеци пре закључења уније): „На сиропусну суботу патријарх је ушао у храм Сан Ђорђо. Најпре се, као и сви, окропио из умиваонице оним што изгледа као света вода. Затим су латински монаси отпојали дугачку и свечану вечерњу, на којој је стајао патријарх и ми заједно с њим“.167

Током сабора православна делегација своје службе, иако обично одвојено од Латина, обавља по католичким храмовима. Тако је у храму Сан Ђулијанo у Ферари опојан и сардијски митрополит Дионисије, који се упокојио у априлу 1438. године, а у истој цркви православни су му касније одслужили и четрдесетодневни парастос.168 

Саборска заседања одржавана су у католичким храмовима Сан Ђорђо у Ферари и Санта Марија дел Фјоре у Фиренци. 

Катедрала Санта Марија дел Фјоре, Фиренца. 

Сиропулос доноси и занимљиве детаље о атмосфери која је уочи почетка сабора владала у кругу византијске делегације и о њиховим споровима око хијерархије и места седења током саборских заседања. Када је митрополит Ефески Марко, који је пре тога тешка срца пристао да на сабору дејствује као местобљуститељ антиохијског престола (јер је сматрао да то понижава његов статус), видео да је архимандриту Григорију намењено престижније место као местобљуститељу александријског патријарха, пројавио је ревност и томе се енергично успротивио, након чега је кир Григорије пристао да мира ради седи где се нађе слободно место. Сличном ревношћу вођен, негодовање је пројавио и митрополит Кизички, који је цару запретио да је спреман да сасвим остави архијерејски чин због тога што је митрополиту Монемвасијском одређено место испред њега.

На почетку заседања сабора свети Исповедник Марко Ефески се овако обратио папи римском: 

„Данас је почетак светске радости! Данас духовни зраци сунца мира излазе за читаву васељену. Данас удови Тела Господњег, који су претходно били раздељени и расечени током многих векова, хитају ка узајамном сједињењу! […] О, зар није очигледно да се то догодило силом и судом Божијим и да ће резултат бити добар и богоугодан, као што се унапред назире? Дакле, Најсветији Оче, прими чеда своја која ти долазе издалека са Истока. Загрли њих који су се налазили одвојено током дугог времена, исцели смућене. Сваки трн и узрок препреке који прете миру нареди да се склони. Реци и сам својим Анђелима, као подражавалац Бога: Начините пут људима Мојим и камење које је на путу изместите (Ис. 62, 10). До када ћемо ми, који имамо истог Христа и исту веру, једни друге бити и сећи? До када ћемо ми, који поштујемо једну исту Тројицу, једни друге уједати и јести док се узајамно не истребимо?“

[…] Слушао сам једног ученог човека међу вашима, који је говорио на начин повољан за мир и исправљање оних лица која су, имајући неправилно разумевање вере, мислили да је додатак (Filioque) постојао од самог почетка у Символу вере. Зато, ради икономије, нека он поново буде уклоњен да бисте примили братију због одвојености с којом би требало сви да страдате. 

[…] Све би то могло да се повољно разреши, уз Божију помоћ, захваљујући нашем миру и сагласности, ако само пожелите, одрекавши се строгости и непопустљивости, да учините снисхођење нама немоћнима и да уклоните оно што нас смућује“. 

Другим речима, светитељ је исповедио да би правоверно исповедање догмата о Светој Тројици чинило латинско снисхођење православном Истоку.

У јуну 1439. године патријарх Јосиф се упокојио у Фиренци, не дочекавши склапање уније (његов тестамент којим наводно признаје папски примат доказани је фалсификат),169 и на молбу грчке делегације опојан је и сахрањен према православном чину уз јужну сакристију храма Санта Марија Новела локалног доминиканског манастира и тадашње папске резиденције, у присуству више кардинала, надбискупа и других католичких званичника.170 

Гроб патријарха Јосифа II у доминиканској цркви Санта Марија Новела у Фиренци.

– Преподобни Кирил Белозерски († 1427), саподвижник и духовни ученик светог Сергија Радоњешког чији спомен се празнује 9. јуна, у свом Зборнику пише: „Треба се чувати и што је више могуће склањати се, као од свиња, иностраних латинских предања. Због тих предања ми не општимо с Латинима и не само да та предања сматрамо мрским, него не треба да једемо ни бесквасне хлебове над којима су Латини чинили свештенодејство. Ипак, не треба њихове бесквасне хлебове сматрати обичним хлебом, јер они су наименовани призивањем Господа, у складу с предањем божанског Јакова, брата Божијег, чију службу, као што знамо, Латини савршавају. Ни свештене сасуде које они користе и у којима  служе, ни њихову свештену одежду, нити шта друго ми не треба да сматрамо нечим обичним, јер ми признајемо и њихове хиротоније када нам прилази неко од оних које су они рукоположили. Јер и наши божански Оци су много пута примали хиротоније јеретика или бивших јеретика који се обраћају у православље, на које су полагали руке“.171

XIV век

– 1373. Босански фрањевци добијају папску дозволу за интеркомунију с православним шизматицима.172

– 1354. Цар Душан шаље посланство папи Инокентију VI ради преговора око црквене уније.

– Све до 1344. године на Сави крај Сремске Митровице делује екуменски бенедиктински манастир Светог Димитрија, у којем су заједно живели латински и православни словенски и грчки монаси, а чијег старешину је до почетка 14. века постављао цариградски патријарх.173 

– 1339. или 1340. Цариградски патријарх Јован XIV Калека у посланици житељима Никеје исповеда да је спасење хришћана који су апостазирали у ислам могуће под два услова: 1. уколико се одрекну ислама и приме мучеништво (по примеру светог Јакова Персијанца) или 2. уколико, као тајни хришћани, из страха од страдања номинално остану у исламу, али кришом чувају хришћанску веру и следе Божије заповести.174   

– За време понтификата барског надбискупа Вилхема Гијома (1324–1341) у Спичу је подигнута једноолтарска црква Светог Рока, у којој су наизменично обављане службе католичке и православне конфесије.175 Из сличног времена (14. век) потиче и двоолтарска црква Свете Текле крај Сутомора, у чијем дворишту се налази заједничко православно–католичко гробље, које обухвата и гроб незнаног крсташког витеза.176

– 1327. Свети краљ Стефан Дечански католичкој базилици Светог Николе у Барију шаље на дар икону Светог Николаја, који је и данас изложена над светитељевим гробом.177

Вотивна икона Светог Николаја у Барију, дар светог краља Стефана Уроша Дечанског (на икони представљеног са сином Стефаном Душаном). 

– 1319/1320.  Краљ Милутин дарива католички храм Светог Николе у Барију раскошним мермерним олтаром обложеним сребром са (јеретичком) иконографском представом Бога Оца.178

– 1317. Канонизација краљице Јелене Анжујске (чији спомен се обележава 30. новембра у оквиру службе краљу Милутину, као и 8. фебруара). До краја живота краљица је припадала католичкој цркви и по католичком обреду је 1295. године замонашена у католичкој Цркви Светог Николе у Скадру. Сахрањена је по православном обреду, а њене нетљене мошти обретене су три године после упокојења. Године 1303. света краљица је своје поседе ставила под заштиту папског престола.179

У време краљице Јелене у Србији је цветала отворена интеркомунија и заједничке католичко–православне службе,180 где је нарочито место католичког и православног поклоњења представљао манастир Градац,181 у оквиру кога је функционисала и краљичина приватна фрањевачка капела посвећена Светом Николи. Заједно са синовима, светим краљевима Милутином и Драгутином, краљица је даривала храмове Светог Николе у Барију и Светих Петра и Павла у Риму иконама на којима су представљени све троје, док на последњој она сама добија благослов од католичког бискупа (претпостављено фрањевачког папе Николе IV).182 Осим за оснивање католичке бискупије у албанској Сапи (1291), краљица Јелена је заслужна и за помагање и обнављање тридесетак бенедиктинских и фрањевачких манастира на своме поседу.183

   Ватиканска икона свете краљице Јелене Анжујске.

Ватиканска икона, детаљ. Папа благосиља свету краљицу Јелену Анжујску.

– 1308, 1. април. Папа Климент V прихвата предлог краља Милутина о потчињењу Србије његовој власти и личном краљевом преласку у католичанство, мотивисаном намером да се одбије опасност од агресије Карла од Валоа у његовом планираном походу на Цариград. Пошто су планови Валоа пропали, и Милутин је повукао предлог под изговором да се „плаши мајке [активне католкиње Јелене Анжујске] и брата“.184 У питању је последњи од укупно четири покушаја краља Милутина да Србију приведе унији (осим оних из 1291, 1303. и 1306. године).

XIII век

– 1291. У одговору на молбу краља Драгутина (потоњег светог монаха Теоктиста, чији спомен Српска Православна Црква празнује 12. новембра), папа Никола IV прима и њега и његову државу под своју заштиту и ословљава га као „најдражег сина у Христу“,185 после чега упућује писмо министру фрањевачке провинције Славоније да пошаље двојицу монаха који ће помоћи у сузбијању богумилске јереси у Босни, што представља почетак фрањевачке мисије у Босни.186

– 1273. На екуменском испраћају (погребној процесији) суфијског песника Џелалудина Румија у Конији (Иконију), уз муслиманске имаме и јеврејске рабине који рецитују псалме учествују и хришћански свештеници који читају одломке из Јеванђеља.187

– 1268. Краљ Драгутин склапа брак са угарском принцезом, католикињом Кателином Арпадовић. Све четири њихове кћерке биле су васпитиване као католикиње, а двојица синова као православци, од којих је једини преживели, Владислав, такође био најпре накратко ожењен католикињом, кћерком ердељског војводе Ладислава Кана, а затим млетачком принцезом и католикињом Констанцом Морозини.188 

Краљица-католикиња Кателина Арпадовић, ктиторска фреска у ариљском манастиру Светог Ахилија.

Детаљ са дечанске фреске „Светородна лоза Немањића“, портрет краља Стефана Владислава II.

– На недоумицу драчког архиепископа Константина Кавасиле (потоњег архиепископа охридског у периоду од 1250–1263. године и светитеља чији се спомен слави 18. октобра) „да ли је дозвољено да се православни сахрањују уз опело у латинским црквама или не“, укључену у Зборник божанских и свештених правила Православне Цркве, епископ Китроски Јован века одговара: „Две несугласице деле Грке и Латине: учење о Светом Духу и литургија на бесквасним хлебовима. Читање Писма, црквено појање, храмови, поклоњење Крсту и икона – то нам је све заједничко. Због тога не чини одступање од правила да се Латини сахрањују у ромејским храмовима и да им ромејски и латински свештенослужитељи заједнички [једнодушно] поју опело, јер неће због места погребења Бог одбацити покојнике, а ни латинско појање над њима није незнабожачко него је из наших Божанских Писама”.189

Фреска светог Константина Кавасиле у храму Богородице Перивлепте на Охриду. 

– 1254. Одмах после смрти никејског цара Јована Дуке Ватаца, који је активно радио на постизању уније с Римом, успоставља се његово литургијско прослављање. Као свети Јован Милостиви цар се у Православној цркви слави 4. новембра.

– Средином 13. века Герман II Цариградски и његов синод дозволили су кипарским епископима да „по икономији“ пристају на захтеве локалних католика, односно да латински надбискуп одређује њихове прејемнике, као и да пресуђује у њиховим међусобним споровима.190

– 1248. Из писма папе Инокентија IV упућеном светом кн. Александру Невском закључује се да је светитељ нешто пре тога подигао католички храм у Пскову.191 

– 1245.  Као представник руског кнеза Данила Галицког на Првом Лионском сабору присутан је руски архиепископ Петар, који после саборних заседања саслужује са латинским клирицима пристиглим из Цариграда, добрим познаваоцима источног обреда.192

– 1238. Папа Григорије IX забрањује својим клирицима да саслужују са православнима на служби силаска Благодатног огња, што није било мотивисано жељом да се обустави неблагословена интеркомунија, него његовим одрицањем натприродног карактера поменуте службе.193

– Охридски архиепископ и канониста Димитрије Хоматијан у својим канонским расуђивањима (одговорима, укљученим у Зборник божанских и свештених правила Православне Цркве) пише: „Канони одбацују јудејске бесквасне хлебове (Ап. 70, Лаод. 37 и 38, Карт. 60), али ни речју не помињу латинске бесквасне хлебове. Исто се мора рећи и за остале латинске обичаје. Као и Теофилакт Бугарски, ми заузимамо према њим благонаклон став, мада им не правимо уступке у догматским питањима, као што је исхођење Светог Духа. Према томе, ми се не односимо с презиром ни према бесквасним хлебовима Латина, а ни према њиховој евхаристији, која је освећена призивањем Господа. Али пре него што се приопштимо латинским бесквасним хлебовима, јер тај обичај је повезан и са другима, неопходно је да се успостави узајамна сагласност. Ипак, исто као што Латини нашу евхаристију признају као свету, тако се и ми односимо према њиховој евхаристији, као што примамо и рукоположења јеретика“.194

– Црква Грузијe после Великог раскола остаје у општењу с Римом бар до двадесетих или тридесетих година 13. века, a папа се до тада помиње у диптисима као део пентархије.195

– 1220. Стефан Немањић пише и по епископу Методију (ученику и сараднику Светог Саве) шаље писмо папи, „пресветом оцу и господину Хонорију“, обраћајући му се као крунисани краљ (rex coronatus): „Као што сви хришћани воле Вас и поштују, и за оца и господара држе, тако се и ми желимо свете Римске Цркве и Вашим верним сином назвати, прижељкујући да благослов и потврда Божија и Ваша буде, ако вам одговара, над круном и земљом нашом увек јасно“.196

– 1219. По повратку из Никеје за Србију Свети Сава одседа у свом ктиторском манастиру Филокалу у Солуну, који је од 1206. године, одлуком папског легата кардинала Бенедикта од Свете Сузане (коју је 17. септембра 1210. године потврдио папа Инокентије III), био предат у посед реду темплара,197 те се налазио у јурисдикцији папе римског у оквиру латинске Солунске краљевине.198 Тамо је преписао најважније законске књиге неопходне за уређење аутокефалне Српске Цркве, „братство обдарио прилозима и уписао [римокатолички] помен родитељима својима и себи незаборавно до краја“.199 

Теодосије наводи и податак да се светитељ том приликом срео са солунским митрополитом: „Дошавши у велики град Солун и поклонивши се светом великомученику и страстотрпцу Димитрију, давши митрополиту града целовање у Господу, настани се у манастиру Филокали (...) После овога свети сабра све достојно што је потребно великој цркви и узе са собом књиге законске, и светло испраћен од митрополита, ипарха и првака градских [тј. функционера латинске Солунске краљевине], оде у земљу народа свога“. 

У то време у Солуну није било православног епископа будући да је последњи од њих, Константин Месопотамитис, напустио град одмах по доласку латинске власти 1204. године, а поменути митрополит Солуна у то време био је фламански надбискуп Гарин.200 

– 1217. Велики жупан Стефан Немањић прима папску краљевску круну, добија латинску титулу рекса (Stephanus Dei gratia totius Serui/a/e, Diocli/a/e, Tribuni/a/e, Dalmati/a/e atque Chlumi/a/e rex coronatus), а обред крунисања обављају двојица легата папе Хонорија III у цркви Светих Петра и Павла у Расу.201 

Круну није могао добити из православне Византије из макар три разлога:

1. ингеренције да даје краљевску круну имао је, на основу „Константинове даровнице“ (за коју је у 15. веку у самом Риму установљено да је фалсификат из 8. века), искључиво римски папа, 

2. византијска титулатура је предвиђала могућност да цар у најбољем случају владару даје звање севастократора (које је Стефан Немањић ионако имао још од 1195. године, као зет цара Алексија III Анђела) и 

3. након разарања Цариграда током Четвртог крсташког похода 1204. године православни византијски је цар све до 1261. године столовао изван Града (а нема историјских помена о томе да је круна пристигла из Никеје). 

То потврђују и хагиографски подаци, односно Доментијаново сведочење о томе да је Свети Сава лично организовао посланство у Рим, чији је циљ било обезбеђивање папске круне за српску државу:

„И опет изабравши од својих ученика богоразумна мужа, свеосвећеног епископа Методија и посла га у Рим ка прехвалним апостолима Петру и Павлу и ка великоме сапрестолнику светих, папи велике римске државе, давши благослов подобно почасти светима на похвалу много часно кандило састављено богомисаоним разумом и извајано пресветлом маштом и прекрасним бојама изумљено, које и до данас стоји код гроба прехвалних апостола Петра и Павла.

Јер оне свете богомисаоне зраке, где сами телом не дођоше, ту Духом Светим превелику благодат сатворише своме саслужнику помажући, благословеном да испуњава њихове недостатке; Богом благословени венац њему послаше, да уистину савршенством благословено буде краљевство земље отачаства његова, сваким правоверјем служећи бесконачном царству Оца и Сина и Светога Духа, да и они благослове његово отачаство и својом благодаћу венчају добровернога сапрестолника његова отачаства.

И написавши посланицу ка великом сапрестолнику Светих и Славних Апостола [папи римском], исповедивши му неутајену благодат којом сам би венчан од Бога, и молио је да му пошаље благослов од Светих Апостола, а од тога самога благословени венац да венча свога брата на краљевство по првом отачаству краљевства њихова у коме се и отац њихов роди по божанственом самотрењу, у месту званом Диоклитија, које се зове велико краљевство од почетка.

И Бог који одасвуд даје силу и успех љубимом служи своме и испуњује све његове небеске и земаљске прозбе, и томе светоме сапрестолнику Светих Апостола заповеди Духом Светим да му пошаље Богом благословени венац, истинитом испунитељу Његових светих заповести, да буде благословен Богом и брат његов по телу венчан, и обојица заједно прослављена још овде на земљи, пре онога великог дана.

И принесен би благословени венац у отачаство његово, кога примивши Преосвећени прослави благодатеља свога ради свих благих дела његових”.202

Црквена аутокефалија која је две године касније такође остварена напорима Светог Саве била је омогућена управо претходним крунисањем, односно добијањем државног суверенитета од папе римског. 

Краљ Стефан Првовенчани се претходно, у првој половини исте године, оженио римокатоликињом Аном Дандоло, унуком млетачког дужда Енрика Дандолија, чиме је додатно учврстио везе са Римском куријом. Краљица Ана је поменута у дабарској редакцији српског Синодика православља, насталој у време архиепископа Јакова (1286–1292; „многаја љета благочестивој краљици Ани!”), а фреска са представом њеног погребења осликана је у цркви Свете Тројице у манастиру Сопоћани.203

Фреска „Смрт краљице Ане Дандоло”, Сопоћани. Душу краљице–католикиње Ане прихвата анђео, а дочекују је Христос и Богородица. Над одром је надвијен њен син краљ Стефан Урош I (у монаштву преп. инок Симеон који се прославља 1. маја, представљен са ореолом), ожењен римокатоликињом Јеленом Анжујском.

Стефан Првовенчани се у Православној цркви прославља као преподобни Симон Монах, а дан његовог спомена је 7. октобар.

– Исте године папа Хонорије III ставља православни манастир Свете Катарине на Синају под своју заштиту, што је потврђено и каснијим повељама од 1223, 1226. и 1227. године, као и повељом папе Јована XXII у 14. веку.204 

– 1215. Православна Александријска патријаршија шаље легатa на Четврти Латерански концил у Риму, целих 160 година после Великог раскола 1054. године тиме, и тиме признаје ауторитет папе Инокентија III и непрекинуто општење са Римском црквом.205 

– 1214. У јеку уније Бугарске цркве са Римом Свети Сава одлази у дипломатску мисију код бугарског севастократора Стреза како би га одвратио од наума да зарати са Стефаном Немањићем. Према сведочанству животописца Теодосија, Свети Сава је том приликом са Стрезом поделио трпезу.206 Име севастократора Стреза, који је био зет и савезник латинског константинопољског цара,207  унето је у позније редакције Бориловог синодика православља.208 Уп. речи светог Јована Златоустог: „Ко с јеретицима заједно једе зове се непријатељем Христовим“.

– 1214, 17. јануар. На молбу самих светогорских монаха, који су трпели шиканирања латинског бискупа севастијског, папа Инокентије III ставља Свету Гору под своју заштиту и власт.209 Будући да папска власт над Атосом номинално траје до ослобођења Македоније 1222. године, то значи да је Свети Сава после добијања црквене аутокефалије за Србију са Свете Горе повео номинално латинске поданике, како би их рукоположио за прве епископе самосталне Српске Цркве. Међу њима је и хиландарски игуман и будући епископ Методије, за кога Доментијан сведочи да је две године раније послат од Светог Саве у Рим да измоли круну за великог жупана Стефана Немањића.

– 1206, 6. март. Повељом папиног легата, кардинала Бенедикта од Свете Сузане, манастир Богородице Евергетиде у Цариграду уступа се опату бенедиктинског манастира Монте Касино, заједно са свим поседима, кућама и имањима, под условом да тамошњи монаси остану у њему.210 

У манастиру, где је у то време помињан папа римски, приликом свога последњег путовања у Цариград (1235) одсео је његов ктитор, Свети Сава Српски.211 

– 1204. После крунисања бугарског владара Калојана папском краљевском круном, Бугарска црква улази у унију с Римом, која траје до 1235. године. Папски изасланик Лав, кардинал Санта Кроче, који је донео из Рима краљевску круну и лично обавио обред крунисања, увео је у Бугарску цркву праксу кризмања приликом епископске хиротоније и лично је хиротонисао двојицу митрополита и неколико епископа. Бугарски архиепископ Василије добио је титулу примаса, бугарски епископи почињу да добијају палијуме (омофоре) из Рима, а на трновском сабору против богумилске јереси 1211. године учествује кардинал у својству папског изасланика. 

У периоду уније (око 1226. године) свештенички чин добио је и потоњи патријарх бугарски Јоаким I,212 с којим је Свети Сава 1236. године одслужио своју последњу службу на Богојављање у Трнову и од кога је био погребен. 

– 1202. Папа Инокентије III излази у сусрет три године раније (први пут) упућеној молби Стефана Немањића да му се пошаље латинска круна и као свога легата одређује кардинала Јована из Албана, који је имао да обави обред крунисања. Због уплитања угарског краља Емерика у српске послове и његове подршке великом жупану Вукану (римокатолику) тај покушај крунисања завршен је неуспешно.

– У периоду од 13. до 17. века у грчкој цркви је у активној и јавној употреби црномагијски обред „псалмокатаре“ – проклињања псалмима, за који се претпоставља да води порекло из Јерусалимске цркве, односно из кабалистичких и талмудистичких ритуала који су продрли у тамошњу богослужбену праксу. На основу два сачувана рукописа чина „псалмокатаре“ (Номоканона из 1528. и зборника из 1542. године – према опису њиховог истраживача А. И. Алмазова, похабаних од употребе) реконструишу се његове главне одлике. 

Чин је представљао вид „Божијег суда“ (сличан ритуалу „ислеђивања освештаном просфором“ коришћеном у Грчкој и Руској цркви за откривање лопова) и током њега проклињани се, осим што се на њега призивају мучна смрт и одлучење од Цркве, предаје ђаволу, а све се обавља у храму у оквиру обреда антијелеосвећења након литургије. Током Великог входа припрема се посуда у коју се улива сирће, а после литургије седморица свештеника излазе на средину храма и тамо изврћу одејанија и обућу наопако (леву ципелу на десну ногу и обрнуто), у сирће стављају негашени креч „величине јајета“ и пале седам црних свећа. Током обреда свештеници читају, осим псалама, и делове службе Христових Страдања Великог петка. 

Планирани резултат таквог обреда био би да проклињани после неколико дана „поцрни, отекне и распукне се“, да га задеси мучна смрт, као и да му се тело после смрти не распадне него да се покојник претвори у вампира.213

Забележено је да је по сличном чину своје политичке противнике проклињао и руски патријарх Никон.214

XII век

– 1199. Стефан Немањић се први пут обраћа папском престолу и папи Инокентију III с молбом да му пошаље круну: „Увек смо се сматрали следбеницима Свете римске цркве, као и блажене успомене отац мој [свети Симеон Мироточиви], и прописе Свете римске цркве увек уобичавали, и ускоро желимо послати наше легате Вашој светости...“.215

– Из писма папе Целестина III (после 1191. године) надбискупу града Отранта види се да су у то време на југу Италије латински бискупи рукополагали православне грчке свештенике, a грчки епископи латинске прелате.216 

– Још у 12. веку у Александријској патријаршији се слободно даје причешће латинским трговцима и заточеницима у Египту. Око 1190. године александријски патријарх Марко у писму антиохијском патријарху и угледном канонисти Теодору Валсамону тражи мишљење о томе да ли је у реду да настави да даје причешће католицима (на шта Валсамон одговара да није), док почетком следећег века александријски патријарх Николај рукополаже латинског свештеника и на Латерански концил 1215. шаље свога представника. 

Општење Рима и православне Александријске патријаршије прекинуто је тек у неком тренутку током 13. века, вероватно под притиском мамелучких власти.217 

Строг Валсамонов став двадесетак година касније критикује охридски архиепископ и канониста Димитрије Хоматијан, који каже да је „много Валсамонових савременика мислило да је он пројавио превише строгости и огорчености, као и да није био у праву што је изопштавао Латине због њихових обичаја. Ниједна њихова пракса није била саборно осуђена, нити су Латини икада били проглашени јеретицима. Напротив, било је уобичајено да Латини празнују заједно с православнима и да се моле с њима, односно већи део византијског становништва је веровао да су, упркос свађама између епископа, Исток и Запад и даље у пуном општењу“.218

– 1182. године православно грчко становништво Цариграда спроводи погром над католичким (углавном млетачким и пизанским) суграђанима, који су претходних деценија успоставили трговинску и финансијску доминацију у Граду. У погрому је побијена практично комплетна латинска популација од 60000 људи, а преживели су продати у робље. Покољ је био немилосрдан: убијани су сви, од мајки с децом до непокретних болесника у постељама болнице коју су водили витезови Светог Јована. Византијско свештенство је подстицало руљу да тражи и убија латинске свештенике и монаштво. Латинске девојке су силоване наочиглед родитеља, монахиње су силоване у црквама, а свештеници убијани у олтарима за време мисе. Папском легату у Цариграду, кардиналу Јовану, одрубљена је глава и вучена кроз град везана псу за реп.219

Православна патријаршија масакр није осудила ни речју (хришћанство је хришћанство, ал’ паре су паре), а пустошење Цариграда током крсташког похода 1204. представљало је делом и одмазду за погром локалних католика двадесетак година пре тога. 

– 1159, 15. јул. Последње освећење рестаурисаног Храма Гроба Господњег у Јерусалиму, обављено на педесетогодишњицу оснивања крсташког Јерусалимског краљевства. Освећење је обавио латински патријарх Фулк од Ангулема220 и од тада до данас православни служе у Храму без поновног освећивања све своје службе, укључујући церемонију Благодатног огња на сваку Велику Суботу. 

– око 1113. Стефан Немања (будући Свети Симеон Мироточиви) прима католичко крштење на Рибници у Зети, а после тога православно миропомазање у цркви Светих Петра и Павла у Расу.

– Руски ходочасник и путописац Данило Черниговски, који је 1106/1107. посетио Свету земљу, сведочи да је на церемонији Благодатног огња видео латинске и грчке свештенике како складно саслужују. У то време настојатељ Храма Светог Гроба био је игуман манастира Светог Саве Освећеног.221 

XI век

– Око 1090. године цариградски ђакон по имену Николај пише охридском архиепископу блаженом Теофилакту да сазна његово расуђивање о латинским грешкама, за које је веровао да воде директно расколу (за који очигледно није обавештен да се догодио скоро 50 година раније). Архиепископ му одговара да ниједна латинска грешка која се тиче обичаја није повод за раскол и да чак ни употреба бесквасних хлебова није забрањена Светим Писмом или Васељенским саборима, мада је по његовом личном мишљењу употреба квасних хлебова симболички погоднија. Када је посреди уметак Filioque, износи мишљење да он јесте погрешан, али да је то његово лично мишљење и да чак ни с тим у вези не треба бити превише критичан према Латинима, јер би се и поменути уметак могао објаснити оскудношћу латинске теолошке терминологије. Због тога он не види штету у томе да Латини из интерних егзегетских разлога унесу такву допуну, све док имају у виду да у општеприхваћеном Символу вере ње нема.222 

На другом месту блажени Теофилакт се с огорченошћу жали да многи Византинци у својој надмености осуђују и клевећу неке потпуно умесне видове латинске праксе који се разликују од праксе византијске Цркве и да такви савремени фарисеји, препуштајући се „свадљивости“ и „самољубљу“, доводе своје душе у опасност, после чега их упозорава да се, ако искључују своју латинску  браћу из Цркве, сами могу наћи искљученим из Царства Небеског.223

Из одговора је јасно да блажени Теофилакт Охридски не само да није сматрао да су се у његово време цркве Рима и Цариграда налазиле у расколу, него и да није видео да разлози за евентуални раскол уопште постоје.

– Године 1089. Руска Црква експедитивно преузима из Рима празник Преноса моштију Светог Николаја само две године након што је празник торжествено успостављен у Римокатоличкој цркви. Упркос томе што је два века раније сам светитељ у виђењу цару Василију I Македонцу изјавио вољу да му се мошти не померају, њих су 1087. године италијански трговци из Барија разбојнички отели из Мире Ликијске, а цела акција је обављена у маниру филмске франшизе о Индијани Џонсу (односно, „завежи монахе-чуваре и истјазавај их да признају где су мошти, примети сумњив мозаик на поду храма, разбиј га и пропадни директно на гробницу из које изобилно тече миро, позови колеге да уз трепераву светлост бакљи крену да грозничаво трпају мошти у ковчег, одјурите у луку, брзо се укрцајте на лађу и отпловите у сутон, праћени немоћним погледима ојађених житеља Мире Ликијске који су на обалу стигли прекасно“). 

Ни у једну грчку помесну цркву поменути празник никада није уведен, а у Руској и Српској Цркви обележава се (по старом календару) 9. маја, исто као у Римокатоличкој цркви. 

– 1089. На молбу папе Урбана II да буде враћен у диптихе Цариградске цркве, цар Алексије I Комнин сазива сабор (ендимуса), којем даје задатак да испита да ли постоји формално канонско оправдање за непомињање папе. На сабору су учествовали цариградски патријарх Николај III и антиохијски патријарх Јован IV уз двадесеторицу митрополита и расудили су да заиста не постоји ниједан документ који би могао да потврди канонско решење о уклањању папе из диптиха, због чега је тај гест процењен као незаконит и погрешан, „јер противречи законима и канонима искључивати папино име из списка најсветијих патријараха и диптиха пре канонске осуде“.224

Десетак година касније на територији Антиохије бива постављен латински патријарх, после чега православна Црква Антиохије коначно прекида литургијске односе с Римом.225

– Око 1077. на питање пастве како руски православни хришћанин треба да се односи према Латинима, митрополит кијевски Јован одговара да је „погрешно делити причешће с азимитима или онима који не поштују правила о причешћу, али да верни могу да се придруже латинским празницима ако у супротном постоји ризик од замерања или огорчености, јер би то било веће зло“.226

– Године 1075. свети благоверни кнез Јарополк Изјаславич (у Руској Православној Цркви се прославља 22. новембра) предводи кнежевско посланство у Рим, чији је циљ био да се сва руска земља преда под покровитељство Светог Петра тј. римског престола, што папа Григорије VII потврђује булом од 17. априла те године.227 

– Непосредно после Великог раскола, у време владавине цара Константина X Дуке, Цариград је посетио грузински светитељ Георгије Светогорац (†1065, празнује се 13. мајa и 27. јуна). У царској аудијенцији и разговору с латинским гостима на питање о томе какво је његово мишљење о бесквасним хлебовима светитељ је рекао да Грци имају право када користе квасни хлеб као симбол антиаполинаријанства, јер сами су толико често падали у јерес у прошлости да морају да обраћају пажњу на симболе. Међутим, пошто Римска Црква никада није залутала с пута правоверја, она не мора да прибегава симболици квасних хлебова.228 

Свети Георгије Ивиронски Светогорац. 

– 1054. Након великог раскола Римске и Цариградске цркве више других помесних православних цркава не прекидају ни формално, ни неформално општење са Римом (некe, попут помесне Цркве Грузије и Александрије, ни наредних скоро 200 година). 

Из чињенице да је у то време прилив латинских ходочасника који су се неометано уцрковљивали у светињама Свете земље био на врхунцу, закључује се да ни јерусалимски патријарх није избацио римског папу из диптиха.229 

Исте године, по повратку из Цариграда у Рим, папски легати (управо анатемисани од патријарха М. Керуларија) у Кијеву су дочекани са почастима.230 

Убрзо након прекида општења с Римском црквом цариградски патријарх М. Керуларије у писму антиохијском патријарху Петру III каже:

„До мене је дошла вест да твоје савршенство помиње у свештеним диптисима назначеног папу, али да то чине и александријски и јерусалимски патријарх“.231

Петар III му је одговорио да је папа римски био одувек помињан у Антиохији и да не види разлог зашто не би био помињан и даље. Керуларијеве примедбе на латинску праксу оценио је као тривијалне или у сваком случају претеране, али се сложио с њим да је коришћење бесквасних хлебова непожељно. Ипак, препоручио је примену икономије и у том питању, а још више у питању Filioque, који несумњиво представља погрешно учење, „али Латини су наша браћа и само из незнања одступају од правилног исповедања. Не можемо од њих захтевати исту скрупулозну тачност као од наших високо образованих кругова. Било би довољно то што исповедају Тајну Тројичности и Оваплоћења... Можда су изгубили акта претходних сабора“.232

– 1014. У време папе Бенедикта VIII у Символ вере Римске цркве коначно се и званично уводи додатак Filioque. Иако је тај додатак осуђен још на Четвртом цариградском сабору 879–880. године, православне цркве Истока не прекидају општење са Западном црквом још пуних 40 година, све до Великог раскола 1054. године. 

Х век

На своме крштењу крститељ Русије св. кнез Владимир исповеда аријански символ вере: „А Син је подобносуштан [уместо једносуштан] и сабеспочетан Оцу...“. 

Да није у питању преводилачка грешка потврђују два податка:

1. у Повести минулих година наводе се речи хришћанског проповедника који је кнезу објашњавао да је Бог Отац најстарији у Тројици, а да су Бог Син и Бог Свети Дух подобносушни Оцу,233 и

2. одмах у првим вековима после крштења Русије на руски језик су преведени списи Светог Василија против Евномија, као и Слова Светог Атанасија против аријанаца, што говори о томе да је аријанство (свакако у неком синкретичком виду) у Русији у то време представљало актуелан проблем. 

IX век

– 867. У посланици јерменском монофизитском католикосу Захарију Дзагецију свети патријарх Фотије се обраћа овако: „Многочасни међу пречудесним мужевима, чувени, ти који пламено блисташ свакојаком славом, премногожељени господине наш Захарије, који си достигао високи апостолски степен и стекао највише првонамесништво Великог Апостола Тадеја и престо Преблаженог Светог Григорија, свети чувару и законоучитељу Араратске земље, чувару северног народа и архипастиру ашкенаске војске, који си достигао првосвештенички чин и толико привлачиш себи у будућности сваку добру плату, да би крилима лебдео у лику бестелесних, ја, Фотије, архиепископ Цариграда – Новога Рима, поздрављам Твоју Светост“.234 

– Исте године, након што је уклоњен са цариградског патријаршијског трона уз подршку папе римског Николe I (који је стао на страну његовог супарника патријарха Игнатија), патријарх Фотије по први пут оптужује западну цркву за јерес због учења о исхођењу Светог Духа и од Сина (Filioque), али с њом због тога не прекида општење, него сам од ње бива осуђен из другостепених канонских разлога. Иако је поменути уметак у Символ вере западне цркве званично уведен скоро 300 година раније, на Трећем сабору у Толеду 589. године, а затим и потврђен на сабору у Ахену 809. године, Источна Православна Црква с њом за све то време није прекидала општење. 

– Исте године, у септембру, Цариградски сабор под председавањем патријарха Фотија, уз учешће 500 епископа (укључујући представнике источних патријаршија), осуђује јерес Filioque и одлучује папу Николаја од Цркве. Кроз пола године, у фебруару 868. године, од прејемника анатемисаног папе Николаја, Адријана II (који је филиоквисту Николаја за време свога мандата канонизовао као светог), презвитерске хиротоније примају Свети Равноапостолни Константин (Кирило) и Методије, просветитељи Словена. Године 869. на Четвртом цариградском сабору папа Адријан преко својих легата анатемише патријарха Фотија. Исте године и од истог папе Свети Методије прима и епископску хиротонију, а 870. и хиротонију за архиепископа Панонског и Моравског.

По повратку на цариградски престо (879) патријарх Фотије поново успоставља и до смрти наставља општење са западном црквом. 

– Године 817. свети преподобни Теодор Студит се папи римском Пасхалију обраћа писмом у коме га назива „апостолском главом“, „преузвишеним пастиром оваца Христових“ који држи „кључеве Царства Небеског“, као и „каменом вере“ на којем стоји „саборна Црква“.

Претходно се обраћао и папи римском Лаву III, кога је називао „прејемником кнеза Апостолā Петра“ и са којим је у литургијском општењу био и свети патријарх Тарасије Цариградски. 

Папа Лав III, иако је одбио да на захтев Карла Великог у Символ вере унесе додатак Filioque, био је отворени филиоквиста који је исповедао овако („ако ко пожели да мисли или учи другачије, одлучно ћу га избацити из Цркве“235 – исто као што, такође православне, из Цркве изгони егзарх српски Цркве ИПХ Грчке митр. Пантелејмон):

„Ми верујемо у Свету Тројицу, односно Оца, Сина и Светога Духа... Светог Духа, који исходи једнако од Оца и од Сина, сасуштаственог, савечног Оцу и Сину.... У Духа Светог, савршеног Бога који исходи од Оца и Сина…“236

Папа Лав је крунисао иконоборца Карла Великог, који је одбацио Седми васељенски сабор и православно учење о иконама, чиме се не само у општењу с филиоквистима, него посредно и у општењу с иконоборцима нашао и сам преп. Теодор Студит, најгласнији иконофил и заштитник Православља свога времена.   

VIII век

– Ниневијски епископ несторијанске цркве Истока (где у то време није било православних епископа) Исак Сирин († око 700. године) исповеда, на Трећем васељенском сабору 431. године осуђену, јеретичку несторијанску доктрину о две одвојене ипостаси Исуса Христа и Сина Божијег: 

„91. Слово о јединству верујућих у Оцу и Сину у виду молитве Син је упутио Оцу у тренутку страдања. То је тајанствена најава онога што ће се на делу испунити у будућем свету, када стварима овога света дође крај и када започне нова творевина... када на вечну земљу буду узнети они који су тога достојни – тамо где се несливено налазе Отац, Син и Дух и посредник човек Исус, Који је од нас – Онај кроз Кога се, као у огледалу, види невидљива Тројица и посредством Кога свако добија уживање које извире из Извора живота. Тада ће се прва и последња разумна бића приближити Богу Оцу кроз Њега и тамо заувек примити то нераздељиво јединство“.237

У својим списима Исак Сирин понавља и анатеме локалних сабора из 6. и 7. века, сазваних против прохалкидонских (тј. проправославних) струја у несторијанској цркви, што оповргава тезу о томе да је сам, заправо, био симпатизер православља.238 

Спомен Исака Сирина у Православној Цркви се прославља 28. јануара. 

VII век

– 686. године, на захтев цара Јустинијана II Ринотмета, патријарх цариградски Калиник изговорио је импровизовани молебан (будући да таква служба не постоји) за рушење митрополитског храма Пресвете Богородице, на чијем месту је цар планирао да подигне павиљон у којем би обављао сусрете са представницима градске партије „плавих“. Спомен светог Калиника Цариградског Православна Црква прославља 23, 28. и 30. августа,239 а светог цара Јустинијана II 15. јула.240 

– Око 616. године почиње да се шири јерес монотелитства, али њени главни противници, свети патријарх јерусалимски Софроније и свети Максим Исповедник, не прекидају општење с њеним пропагаторима и заштитницима. Тако, у својој беседи поводом ступања на престо 634. године, свети Софроније (чији спомен Православна Црква обележава 11. марта) јеретика Сергија цариградског и друге јеретичке патријархе назива „саслужитељима“ (συλλειτουργοί). 

Свети Максим Исповедник је општење са цариградским патријархом–јеретиком прекинуо тек после осуде јереси на Латеранском сабору у Риму 649. године или, у најбољем случају, мало пре тога.241

На поменутом сабору своју икономијску позицију објаснио је кипарски епископ Сергије овим речима: „Све до данас смо ћутали из извесног снисхођења према онима који тако пишу, мислећи да ће исправити своја учења“.242

VI век

– 589. На Трећем сабору у Толеду први пут се у Символ вере уноси додатак Filioque, а римске папе остају у диптисима источних цркава наредних више од 450 година. 

– 523. године, у време прогона од јудејског владара Јосефа Асара Јасара, у Награну у Арабији мученички је пострадало 4299 хришћана из монофизитске општине на чијем челу се налазио старац Арета.243 У Православној Цркви мученици–монофизити се прослављају 24. октобра.

V век

–  До прекида општења с Несторијем (430. године) свети Кирил Александријски му се обраћао као своме „саслужитељу“, позивајући га да се одрекне кривих учења и врати исправној вери, а и после тога остао је у општењу с антиохијским патријархом Јованом I, умереним несторијанцем, који се на Трећем васељенском сабору у Ефесу залагао за то да Несторије задржи цариградску патријаршијску катедру. 

У својим посланицама свети Кирил је антиохијским верним такође препоручивао да „не одбијају општење с најблаговернијим [!, несторијанским] епископом Јованом... чак и ако виде да ствари нису сасвим уређене, нарочито у садашњим околностима. Јер ми не желимо да раздвајамо [пресечемо], него да сједињујемо“, а осим тога „и Јовану је потребно много схисхођења да придобије побуњене“ (тј. присталице Теодора Мопсуестијског).244 

Исто тако, ни оци Трећег Васељенског сабора, осудивши Несторија (кога су све до коначне осуде његовог учења називали „најблаговернијим и најсветијим“, односно признавали му статус епископа Православне Цркве),245 нису осудили његовог покојног учитеља и духовног оца Теодора Мопсусестијског, да не би, речима светог Кирила, „неки који су везани за његово добро име [тј. који га цене, као што мноштво Срба с разлогом цени еп. Николаја Велимировића] отпали од Цркве. Икономија је у таквим стварима врло добра и мудра ствар“.

Овако је о том времену писао свети Теодор Студит: „Божанствени Кирил се до неког времена из разлога икономије није одвајао од оних са Истока, који су у диптисима помињали Теодора Мопсуестијског који је био јеретик“. Притом, поменути антиохијски епископи не само да су помињали јеретика Теодора, него су и хвалили његове списе, „иако је он боловао од исте, а тачније чак и много горе [него Несторије] безбожности“.

Када је било предложено да се Теодор Мопсуестијски анатемише, свети Кирило је саветовао светом Проклу Цариградском да, „икономије ради“, „не пристане на то да он буде анатемисан, јер би то послужило као повод за немир“.246

IV век

– Патријарх Теофил Александријски остаје у општењу с Геласијем Кесаријским (†394), иако је он у диптисима имао аријанца Евсевија Кесаријског.247

– 386–387. Свети Јован Златоусти током прве две године свога презвитерства у Антиохији изговара „Осам беседа против Јудејаца“, у којима разобличава праксу својих јеврејских парохијана да учествују у јудејским празницима, док свеједно остаје с њима у општењу као њихов свештеник и учитељ вере:

„Још једна тежа болест призива наш језик да се окрене ка њеном излечењу – болест укорењена [у 4. веку!] у телу Цркве... Која је та болест? Празници несрећних и убогих Јевреја који се смењују један за другим у низу – трубе, сенице, постови... И многи који припадају нама и кажу да верују у наше учење присуствују њиховим празницима, па чак и учествују у њиховим прославама и придружују се њиховим постовима. Управо тај зао обичај сада желим да изагнам из Цркве“ (Слово 1).

Такав став јеврејских хришћана додатно се показује као проблематичан када се узме у обзир да је birkat hamminim (проклињање јеретика и, конкретно, Јевреја апостата, односно хришћана) у рабинску литургију унето вероватно већ око 70. године после Христа. О томе да су поменуте клетве у синагогама изговаране три пута на дан сведочили су у 4. веку и свети Епифаније Кипарски и блажени Јероним, а пре њих средином 2. века и свети мученик Јустин Философ.248   

Поменуте беседе су још једна историјска потврда да се формално раздвајање синагоге и хришћанске Цркве ни близу није завршило цепањем храмовне завесе, Христовим Васкрсењем или Педесетницом, него да је трајало вековима (по неким проценама – све до појаве ислама).249

– 375. Свети Василије Велики објављује трактат „О Светом Духу“, где Светог Духа ниједном не назива Богом и не назива га једносушним, него једночасним  (ὁμότιμον).250 

– 362. године свети Василије Велики прима презвитерско рукоположење од полуаријанца Евсевија Кесаријског, касније осуђеног и на Седмом Васељенском сабору 787. године због неправославног учења о поштовању светих икона. 

– 361–362. У време цара Јулијана Одступника аријанском цариградском епископу Евдоксију чудесно се јавља свети Теодор Тирон, како би га упозорио на то да је цар наредио да сва храна на градским тржницама у првој недељи Великог поста буде тајно оскрнављена: „Иди одмах и сазови Христово стадо [тј. лаике–аријанце] и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава“.251  Обичај кувања кољива у Цркви потиче управо од тога догађаја.

– Око 361. године. Пошто је као епископ свети Григорије Назијански Старији из простоте потписао полуаријански символ вере, његово ревносно настројено монаштво је прекинуло црквено општење с њим. Његов син, свети Григорије Богослов, с њим не само да није прекинуо општење, него га је узео у одбрану (уз подршку Светог Василија Великог, који је дошао у Назијанс с нарочитом намером да својим ауторитетом утиче на локално монаштво) и пред противницима га је бранио речима да „мастило није упрљало душу“ његовог оца и епископа.252 Пошто је прихватио исправљење и принео покајање, свети Григорије Старији је поново био примљен у црквено општење. 

– 348. Свети Кирил Јерусалимски прима епископско рукоположење од епископа Акакија Кесаријског, вође крајње аријанске струје, и такође аријанца Патрофила Скитопољског.253 

– 337. Равноапостолни цар Константин Велики на самрти прима крштење од аријанског епископа Евсевија Никомидијског.254 

– 335, 13. септембра. На освећењу Храма Гроба Господњег у Јерусалиму саслужују аријански епископи, који користе прилику да организују сабор и да свечано приме у општење Арија.

III век

– На преласку из 3. у 4. век и персијски хришћански писац Афрахат сведочи о томе да су хришћански Јевреји његовог времена такође посећивали синагоге.255 

– Средином 3. века Ориген се жали на хришћане који „недељом понављају оно што су чули дан раније“, односно на јудејски шабат.256 

То је још једна потврда да јеврејски хришћани првих векова нису имали успостављену јасну границу између Цркве и синагоге. 

I век

– И после Педесетнице, Свети Апостоли настављају да испуњавају Тору, посећују јерусалимски Храм и у њему проповедају. Чланови младе хришћанске општине такође иде на молитву у Храм, приносе жртве и испуњавају Мојсијев закон, а свети Апостол Павле обрезује свога ученика Тимотеја (ДАп. 16, 3), обавља обредно јудејско очишћење и даје за то потребан принос (ДАп. 21, 24).

– Храмовна завеса раздера се надвоје (Мт. 27, 51). 

– На Крсту некрштеном разбојнику Христос говори: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са Мном у рају (Лк. 23, 43). 

– Христос пресуђује: Ето, оставља вам се дом ваш пуст (Лк. 13, 35; Мт. 23, 38).

ЗАКЉУЧАК

Све горе изнесене историјске чињенице нашим пастирима, као учитељима вере и управитељима речи Истине, несумњиво су морале бити познате и много пре него нама.

Због тога је разумно закључити да је то једини разлог из кога су они – ослобођени илузија о томе да је војинствујућа Црква Христова икада у својој историји знала за времена беспримесне чистоте – без проблема толерисали интеркомунију на територији Србије све до смрти њеног главног агента, пок. свештеника Симеона Микеревића, као и зашто би је, да је поживео, несумњиво толерисали и даље, бранећи је својим пастирским ауторитетом и својим душама све до неког другог краја. 

Ипак, остаје неколико тајни:

1. зашто они, којима је све ово познато, истовремено гоне оне којима је такође све ово познато и који управо због тога не исповедају „теорију прекидача“, и 

2. зашто с таквом ароганцијом припадникā изабраног новозаветног народа Божијег толико немилосрдно критикују историју мученичке Српске Цркве, иако је њихова сопствена историја неупоредиво скандалознија – од векова и векова неосуђене свеопште симоније и интеркомуније с ким год се стигло, декларисаних римокатолика на патријаршијским престолима источних цркава, de iure још увек важећег признања англиканских хиротонија и синодски одобрених индулгенција, сергијанства пре сергијанства, па све до талмудизма са црном магијом. 

Јер таквих својих претходника они су сви канонски прејемници, као што је у своје време то био и свети  Матеј Нови Исповедник.  

Апостасија је тајна безакоња која делује од првог дана Цркве Божије на земљи. Али паралелно с безакоњем делује и домострој спасења на које смо позвани сви, и тако ће бити до самог краја историје, када ће доћи Господар Дома и историје и коначно одвојити зло од доброг семена (Мт. 13, 24–30).   

Свети Теодор Студит је учио овако: „Граница икономије, као што знаш, састоји се у томе да се нити нарушава било које правило, нити да се иде у крајност и чини штета ономе што је најважније у случају када се може мало попустити у складу с временом и околностима, како би се на тај начин лакше достигао жељени циљ (...) Ко се прилагођава околностима времена не одступа од добра. Јер он брже достиже жељени циљ ако мало уступи, попут кормилара који мало отпусти кормило у случају противног ветра. А ко поступа другачије удаљава се од циља и чини преступ (παράβασιν) уместо икономије” (Писмо 24, Теоктисту магистру). 

Ова мудрост великог светитеља Цркве Божије потврђује се на живом примеру матејевске српске мисије.

Полуписмени фанатици и еклисиолози с Темуа, психијатријски болесници, криптоекуменистички лицемери, ненавидници, сикофанти, лажови и бескичмењаци су својим инсистирањем на исповедању идиотске и очигледно неодрживе „теорије прекидача“ ефектно уништили сваку прилику да Србија, макар у овој генерацији, упозна Истинско Православље. И све то уз несебичну помоћ пастирā који су – као достојна чада свога времена на којима из првог реда гледамо остварење давних пророчанстава о пастирима последњих времена – то зло благословили обема рукама.

Дођи, Господе!

Ј. Капустина

Недеља Торжества Православља, 7533/2026.

ПРИЛОГ

Свети Теодор Студит. Писмо 53. Стефану чтецу и онима око њега257

Примио сам писмо од твоје љубави која ревнује за Бога и које је послато, судећи по потпису, од једнога, а по садржају – од више лица. Међутим, без обзира на то да ли ме питају један или више њих, дужан сам да, колико је то могуће моме незнању, дам задовољавајући одговор.

Најпре, похвале којима ме је узвисио твој многоговорљиви језик не односе се на мене, јер ја сам грешник и живим неисправним животом. А ако у мени и има нешто добро, то је дар Божији, дарован по молитвама оца који ме је духовно родио и који има снагу да ме за убудуће сачува нетакнутим по вашим молитвама, љубитељи побожности.

Друго, не знам како да одговорим ако је питање нејасно постављено. По мом разумевању, питање се тиче бившег патријарха Тарасија. О томе сам већ дуго размишљао, много разматрајући сам са собом и сагледавајући последице тога. Оне који су ревновали за добро и годинама страдали – хвалим и подржавам, али нимало не испуштам из вида да треба да буду једнодушни. А како и помислити другачије о онима који су се показали тако храбрима у побожности?

Уосталом, полазећи од истине, даћу одговор колико могу и како доликује. Дакле, рећи ћу следеће: шта је био узрок нашег неслагања с Тарасијем? Вера? Али, колико је познато, он је био православан и следио је свете Саборе, по начину мишљења се слагао с осталим патријарсима и раније се много подвизавао за веру. Да ли примање оних који су се враћали из јереси? Али то није његова новотарија, јер њих су Свети Оци примали на три начина: или поновним крштавањем, као пепузијанце, или миропомазањем, као аријанце, или анатемисањем сопственог учења, као несторијанце.

Да ли је узрок несугласица било рукополагање за новац, што се обавезно кажњава рашчињењем? Да, то је сасвим правично. Тада су се пастири показали као свирепи вуци, рушени су олтари, свете мошти скрнављене, свете књиге спаљиване. Шта још? Чак је и икона Христова, заједно с другим најсветијим предметима, била увређена и погажена. Ко може укратко набројати оно што захтева дуго приповедање?

Нису ли све невоље потекле отуда што тадашњи предстојник, који је брзо уздигнут из световног стања у епископско достојанство, није имао довољно снаге да се бори за дух? Отуда су саблазни, ту је почетак и садашњих смутњи. Знате ли како се односити према њему? А ми, чувши, између осталог, да он не прима у општење оне који су рукоположени за новац, сматрали смо за корисно ради мира да останемо у сагласности с њим, иако смо лично мислили другачије. Јер, Григорије Богослов каже да, докле год је могуће, треба тежити миру и да је тамо где се нешто жалосно само наслућује снисхођење боље од надмености.

Уосталом, ни ми не принуђујемо вашу савест, а ни ви не захтевајте од нас одлуку у вези с оним што нам је нејасно. Јер, и лично општење, и време, и искуство мењају оне који нису једнако настројени према истој ствари.

А чему потреба да се враћамо назад до божанственог Германа и да захтевамо да рукоположење обавезно буде отада? Јер шта значе три јеретика који су били у међувремену? Има ли иједног епископа који није био рукоположен од њих или преко њих, јер је рукоположење непрекидно преношено до Тарасија? Колико је људи с истока и запада, са севера и мора, долазило у то време и ступало у општење с нашом Црквом као свештенство? И колико је тада било рукоположених и оних који су рукополагали без новца, иако су били јеретици? Све то може знати само Бог, а човек не може да тврди и на том основу све сматрати рашчињенима.

Ми смо људи, и зато вам саветујем да гледамо на дела. Јер „човек гледа на лице, а Господ гледа на срце“ (1Цар. 16, 7). Треба тражити само исповедање вере устима, када није изговорено с очигледном лажју, по којем је и сам Тарасије примио рукоположење и у коме су се тадашњи ревнитељи и строги извршиоци сагласили с њим и били с њим једномислени. Ипак, убрзо након Сабора појавила су се неслагања, по њиховом мишљењу, око пријема рукоположења за новац и још неких других питања. Ако се и вама чини да је то исправно, прећи ћемо на следеће питање: рећи ћемо нешто о томе шта је било од Тарасијевих времена до данас.

Какав се, дакле, закључак може извести? Са сваким неосуђеним свештеником, према мишљењу Богослова и Златоуста, треба имати општење. Јер први каже: „Сматрај свакога да је способан за очишћење, само ако је од изабраних и ако није од оних који су јавно осуђени и туђи вери“, а последњи: „Истражи, испитај, јер је општење без испитивања небезбедно и опасност се тиче важних предмета.“

Дакле, истражујемо и сазнајмо с ким има да ступимо у општење, да ли он исповеда праву веру, да није рукоположен за новац и да није истинито шта друго рђаво што му се приписује или што се прича. Ако је тачно да је добио рукоположење од јеретика или од онога ко је рукоположен за новац, али сам није јеретик и из незнања је добио чин од рукоположеног за новац, односно симонијанца, али сам исповеда сву истину, чува нетакнуту веру и правила и одбацује оне који одступају – онда немамо разлога да га се клонимо. Јер, такав не подлеже осуди по мишљењу наведених светитеља, а то значи ни по општем мишљењу.

У том случају и ми имамо општење с њима, и саветујемо и вама да поступате исто. Јер, ако бисмо наставили с испитивањем, биће одбачени и савети светих и биће обезвређен велики дар свештенства, кроз који постајемо хришћани. На тај начин можемо пасти у незнабоштво, што би било безумно. Осим тога, они који би се таквог истраживања подухватили, путујући по западу и истоку, не би нашли достојног, јер би се сви редом показали достојним свргавања јер су служили заједно. Наиме, познато је да су у Тарасијево време апокрисијарији који су били одавде послати служили заједно са римским предстојатељем, а његови посланици, могуће, са источнима. На тај начин свештенство би нестало – а да до тога не дође, ми ћемо се, у сагласности са светима, држати поменуте мере.

У Цркви је било и биће много сличних преступа које, колико ми је познато, ниједан од светих није испитивао подробно – јер је то немогуће – нити је заповедио нама да тако поступамо. 

А кад сам чуо да је наша упорност мање корисна него сабор који је оправдао прељубу, зачудио сам се, јер она је утолико достојнија поштовања, колико је глас Господњи изнад апостолског. Ја не тврдим да Тарасије није признавао да је било рукополагања за новац, али он је, као што је познато, објавио да такве не прима у општење.

А сада, због примања у општење онога који је венчао прељубнике, саборно је, противно Јеванђељу, Претечи и правилима, изречено учење по коме се безакоње (параномија) признаје као икономија, као да епископи и свештеници могу да господаре над правилима кад год пожеле; а оне који се с тим не слажу – да проклињу и прогањају, као што и ви знате. Иако се то догодило после иконоборачке јереси, ипак, за оне који побожно расуђују, није ништа боље од ње. Њиховим молитвама нека Господ истреби зло и дарује ранији мир Својој Цркви! Уосталом, као што си писао, једно дело се побија другим и признавање безакоња смењује се одбацивањем, и обратно. Господ да сачува тебе и сав твој дом у здрављу и молитви за наше смирење, први међу пријатељима и најбољи међу ревнитељима!

Endnotes

1.  У бизарнијој верзији, то се десило чак и раније (од 1916–1917. године, или пре), због  изолованих случајева самоиницијативног општења појединих јерараха (попут руског патр. Тихона и еп. Николаја Велимировића) с расколницима или јеретицима (односно, читава помесна црква аутоматски пада у раскол или јерес због спорног канонског понашања само једног од њених јерараха). Пошто је у питању само приватни увид једног регистрованог психијатријског болесника, ова верзија неће бити предмет даљег разматрања и оспоравања.  

2.  https://nikaianipisti.blogspot.com/2023/03/1.html, хронологија за 1926. годину.

3.  https://nikaianipisti.blogspot.com/2023/03/1.html, хронологија за 1934. годину.

4.  https://nikaianipisti.blogspot.com/2023/03/1.html, хронологија за 1935. годину.

5.  Документ №736 од 12. септембра 1971. године. 

6.  Историјске истине ради, треба поменути да су поменути сабор 341. године сазвале присталице умереног аријанства на челу с Евсевијем Никомидијским, на њему осудиле исповедника православља св. Атанасија Великог, одбациле никејски Символ вере који је оцењен као новотарија и, уместо формулације „једносушни Оцу“, увеле концепт Христовог „сапостојања Оцу“. Управо то је послужило као повод за нове христолошке спорове који су окончани тек 381. године на цариградском Васељенском сабору, где је св. Атанасије посмртно оправдан, а православни Символ вере коначно фиксиран и ратификован. Ауторитет овога сабора, чија су правила касније усвојена Црквом на Четвртом Васељенском сабору и постала део црквено-канонског предања, својевремено је оспоравао св. Јован Златоусти, када је 404. године оптужен, између осталог, и за преступе који се санкционишу његовим 4. и 12. правилом, те је управо из горе наведених разлога одбио да им се потчини.

7.  „Сви они који долазе у цркву и слушају Свето Писмо, али не учествују заједно с народом у молитви, или се из некакве непослушности одвраћају од светог причешћа, нека буду одлучени од Цркве све док се не исповеде, покажу плодове покајања и, замоливши, смогну да стекну опроштај. Нека не буде дозвољено да се има заједница са неопштивима, нити да се по домовима окупљају и моле с онима с којима се не моле у цркви, нити да се они који не учествују у сабрању у једној цркви примају у другој цркви. Ако неко од епископа, свештеника, ђакона или неко други из клира општи с неопштивима, и сам је неопштив као онај ко уноси неред у црквени поредак“. В. тумачење канонисте Валсамона: „У томе је суштина овога правила. А ти прочитај шта је написано у наведеним Апостолским правилима и у складу с њима схвати и ово правило“.

8.  К.Г.О., фебруар 1976, 6.

9.  Сведочење бл. Јеронима Стридонског: „Исти они епископи који су заједно с њим [Кипријаном] донели одлуку о поновном крштавању јеретика, вративиши се доцније старом обичају донели су нову одлуку“ (Разговор против луциферијанаца). На искључивости своје еклисиолошке позиције није инсистирао ни сам св. Кипријан, нити је своје мишљење изнео као закон: „У томе ми никога не присиљавамо, никоме не дајемо као закон, јер сваки предстојатељ је слободан да управља Црквом по својој вољи имајући да да одговор за своја дела Господу“ (Писмо 59. папи Стефану)“. И опет бл. Јероним: „Што се тиче оних места у Писму која је бл. Кипријан указао у корист поновног крштавања јеретика, нека знају да је он та места помињао не претећи анатемом онима који нису хтели да му следе. Он је остао у општењу с онима који се нису саглашавали с његовим начином размишљања“ (ibidem). Упоредити ово исповедање с исповедањем српске матејевске мисије, која прекида општење са сваким ко не исповеда „теорију прекидача“, под оптужбом да такав исповеда ни мање ни више него јерес (од септембра 2021. године и с усменим благословом надлежног езгарха што, с обзиром на чињеницу да се Црква ИПХ Грчке у лицу својих јерараха никада званично и саборно није изјашњавала о датом питању, представља неспоран историјски преседан и истовремено несумњиви знак времена).

10.  В. коментар канонисте Валсамона на ово правило: „Међутим, 7. правило Васељенског Другог сабора доноси другачију одлуку и спроводи разлику између оних које треба крстити и оних које крстити не треба. Дакле, читај то [седмо] правило и следи оно што је написано у њему, јер оно је установљено касније. Такође, прочитај и 2. правило Трулског сабора и сазнаћеш да оно што је овде решено нису примили сви Оци(...) Дакле, овде се указује на то да ни од самога почетка ово правило није деловало свугде“. И Зонара: „По овоме се види да ту одредбу [Картагинског сабора] нису примили каснији Свети Оци. Дакле, ако у вези с тим питањем два Сабора доносе супротне одредбе, силу има оно што је одредио Други сабор, будући да је био касније, а осим тога био је Васељенски… А то да ово правило није било примљено од свих Светих Отаца види се и из 2. правила Трулског сабора, који се назива и Шестим. (...) Дакле, одатле се види да ни од самога почетка тај канон није деловао свугде“.

11.  Русские патриархи ХХ века. Судьбы Отечества и Церкви на страницах архивных документов. Москва. Издательство РАГС. 1999, 110−112.

12.  Акты Святейшего Патриарха Тихона и позднейшие документы о преемстве высшей церковной власти. 1917–1943 гг. М.: Изд-во Правосл. Свято-Тихоновского Богословского Института, 1994, 295. и 737 (https://azbyka.ru/otechnik/Tihon_Belavin/akty-svjatejshego-patriarha-tihona-pozdnejshie-dokumenty-i-perepiska-o-kanonicheskom-preemstve-vysshej-tserkovnoj-vlasti/).

13.  Мосс, Владимир. Православная Церковь на перепутье (1917-1999),  СПб. : Алетейя, 2001, 71–72; https://spzh.eu/ru/zashhita-very/57185-istorija-obnovlenchestva-i-jepc-strannyje-sovpadenija.

14.  https://pravoslavie.ru/37764.html.

15.  Orthodox Statements on Anglican Orders, Edited by E.R. Hardy Jr., New York, 1946, 2.

16.  The Christian East, vol. IV, 1923, 121–122.

17.  https://nikaianipisti.blogspot.com/2023/03/1.html, хронологија за 1931. годину.

18.  Ibidem, 8–9. 

19.  Geffert, Bryn. Anglican Orders and Orthodox Politics. Journal of Ecclesiastical History, Vol. 57, No. 2, April 2006, Cambridge, 297.  

20.  Σακαρέλλος, Αθανάσιος Κ. Παληό και Νέο ημερολόγιο (Ογδόντα χρόνια από τη δημιουργία του ημερολογιακού σχίσματος. Αθήνα 2005, 63.

21.  Σακαρέλλος, Ibidem.

22.  The Struggle Аgainst Ecumenism: Тhe History of the True Orthodox Church of Greece from 1924 to 1994. By: The Holy Orthodox Church in North America. Boston 1998, 30.

23.  Σακαρέλλος. Op. cit. 63.

24.  Σακαρέλλος. Ibidem.

25.  Σακαρέλλος. ibidem.

26.  https://anglicanhistory.org/orthodoxy/historical_record1921.html.

27.  Ibidem.

28.  Ibidem.

29.  Ibidem; Σακαρέλλος. Op. cit. 63.

30.  Σακαρέλλος. Ibidem.

31.  https://anglicanhistory.org/orthodoxy/emhardt_historical1920.html.

32.  Ibidem.

33.  https://ru.wikisource.org/wiki/Послание_Святейшего_Правительствующего_Синода_от_9_марта_1917_года.

34.  (Шестаков) инок Андрей, Александра Никифорова. Будь верен до смерти. Судьбы Православия в Османской империи XV - XX вв. Сибирская Благозвонница, 2005, 83–84.

35.  https://anglicanhistory.org/orthodoxy/historical_record1921.html.

36.  https://epoha-nikolaya-2.ru/duhovnyj-mir-imperatora-nikolaja-ii-i-ego/.

37.  https://anglicanhistory.org/orthodoxy/historical_record1921.html.

38.  https://anglicanhistory.org/orthodoxy/serbian_communion1928.html.

39.  https://textarchive.ru/c-1625771-pall.html.

40.  Члан ложе „Прогрес”: https://grandlodge.gr/tektones/ioakeim-g-patriarchis/.

41.  Попов, Андрей. Канонические и церковно-правовые основы воссоединения Русской Православной Церкви Московского Патриархата и Русской Православной Церкви за границей [Электронный ресурс] / А. В. Попов // Макарьевские чтения. Горно-Алтайск: 2007, 253–267.

42.  https://azbyka.ru/otechnik/Nikolaj_Japonskij/dnevniki-tom-v/7_1.

43.  https://www.ecatholic2000.com/cathopedia/vol15/volfifteen154.shtml.

44.  https://nikaianipisti.blogspot.com/2023/03/1.html, в. хронологију за 1935. годину.

45.  https://www.orthodoxhistory.org/2010/06/21/fr-ingram-nathaniel-irvine-on-ecumenism-in-1907/.

46.  Jovović, Ivan. „Dvooltarske crkve na Crnogorskom primorju. Matica: časopis za društvena pitanja, nauku i kulturu. God. 14, br. 53, 2013, 73.

47.  https://azbyka.ru/otechnik/Nikolaj_Japonskij/dnevniki-tom-v/2.

48.  Lewis, Leicester C. The Christian East, 1932, 13: 2, 79–80.

49.  https://www.vishegorod.ru/index.php?option=com_content&task=view&id=432&Itemid=1.

50.  https://azbyka.ru/otechnik/Nikolaj_Japonskij/dnevniki-tom-iv/4.

51.  Lewis, Leicester C. Ibidem.

52.  www.holy-transfiguration.org/ru/library_ru/saints_kronst3_ru.html.

53. https://azbyka.ru/otechnik/Aleksandr_Semenov-Tyan-Shanskij/svjatoj-pravednyj-otets-ioann-kronshtadtskij/20.

54.  https://krotov.info/acts/19/1890/tolstoy_nkl.htm.

55.  Источник живой воды. Жизнеописание святого праведного отца Иоанна Кронштадтского. Сост. Н.И. Большаковым. Санкт-Петербург, Царское делo, 1999. 

56.  Σακαρέλλος. Op. cit. 63; Παπαδάκης, Βασίλειος, αρχιμ.  Το σχίσμα του ζηλωτικού παλαιοημερολογιτισμού. Ιερά μονή αγίας Αναστασίας της Ρωμαίας, Ρέθυμνον: 2008, 243. 

57.  https://anglicanhistory.org/orthodoxy/emhardt_historical1920.html.

58.  Софьина, М. В. Русский Великий князь на юбилее британской королевы: дневник Великого князя Сергея Александровича 4–18 июня 1897 г. У: „Культурный код“, Пермский государственный институт культуры, 2022, 146–153.

59.  https://anglicanhistory.org/orthodoxy/emhardt_historical1920.html.

60.  Филарет Московский. Собрание мнений, дополн. том, 186.

61.  Ibidem.

62.  Архимандрит Августин (Никитин). „Экуменические встречи” св. Иоанна Кронштадтского. Русская мысль. Париж, № 4297.

63.  https://anglicanhistory.org/orthodoxy/serbian_communion1928.html.

64.  Ibidem.

65.  Σακαρέλλος. Оp. cit. 63; Παπαδάκης. Оp. cit. 242.

66.  Jovović. Op. cit. 81.

67.  https://www.pravmir.ru/iz-istorii-anglikano-pravoslavnogo-dialoga-v-xix-veke.

68.  Σακαρέλλος. Оp. cit. 63; Παπαδάκης. Оp. cit. 243.

69.  Ibidem.

70.  Ibidem.

71.  https://en.wikipedia.org/wiki/Anglican_Communion_and_ecumenism.

72.  Παπαδάκης. Оp. cit. 242.

73.  Συλλογή των σπουδαιοτέρων εγκυκλίων της Ιεράς Συνόδου της Εκκλησίας της Ελλάδος, εν Αθήναις 1877, 290–291. 

74.  https://anglicanhistory.org/orthodoxy/emhardt_historical1920.html.

75.  Σακαρέλλος. Оp. cit. 63.

76.  Παπαδάκης. Оp. cit. 243.

77.  https://www.pravmir.ru/iz-istorii-anglikano-pravoslavnogo-dialoga-v-xix-veke.

78.  Митрополит Климент (Капалин). Через восемь стран: возвращение из Иерусалима в Россию святителя Феофана (Говорова). Христианское чтение № 2, 2019, 154.

79.  Лебедев, А. В. Op. cit.; https://azbyka.ru/otechnik/Aleksej_Lebedev/istorija-greko-vostochnoj-tserkvi-pod-vlastyu-turok/2.

80.  Символ, № 41 (июль 1999), 113–114.

81.  https://www.istorijskizabavnik.rs/blog/odgovor-kozaka-sultanu.

82.  Gerd, Lora. „Russia and the Melkites of Syria: Attempts at Reconverting into Orthodoxy in the 1850-s and 1860-s”. Scrinium: Revue de patrologie, d’hagiographie critique et d’histoire ecclésiastique 17(1), 2021, 6.

83.   Moss, Vladimir. The Fall of the Russian Empire: A Spiritual History (1825–1925), 2018, 298.

84.  https://azbyka.ru/otechnik/Ignatij_Brjanchaninov/lyuteranizm/.

85.  Jovović. Op. cit. 81–82.

86.  Παπαδάκης. Оp. cit. 242.

87.  Παπαδάκης. Оp. cit. 243.

88.  Τα σωζόμενα εκκλησιαστικά συγγράμματα Κωνσταντίνου Πρεσβυτέρου και Οικονόμου του εξ Οικονόμων / Εκδιδόντος Σοφοκλέους Κ. του εξ Οικονόμων, 1864, 246.

89.  https://www.agioskosmas.gr/sindesmos.asp?isue=154&artid=4550.

90.  https://www.oodegr.com/oode/istoria/epanastasi/arxeireis_epanast_1.htm.

91.  https://comdeg.eu/essay/99897/; https://antiairetikos.blogspot.com/2013/12/blog-post_8.html; https://www.oodegr.com/oode/orthod/sxismata/elliniko_autokefalo_1.htm.

92.  Παπαδάκης. Оp. cit. 242.

93.  (Шестаков) инок Андрей, Александра Никифорова. Ibidem, 93.

94.  А.П. Лопухин. История христианской церкви в XIX веке : в 2-х т. Петроград : Тип. А.П. Лопухина, 1900–1901 (https://azbyka.ru/otechnik/Lopuhin/istorija-hristianskoj-tserkvi-v-19-veke-tom-2/1#source).

95.  Karabıçak, Yusuf Ziya. Making sense of an execution: Patriarch Gregory V between the Sublime Porte and the Patriarchate. Byzantine and Modern Greek Studies. 2023, 47(1), 85-102. https://www.cambridge.org/core/journals/byzantine-and-modern-greek-studies/article/making-sense-of-an-execution-patriarch-gregory-v-between-the-sublime-porte-and-the-patriarchate/E4218F18A65C6FCFBC6B397DE43DB0E0.

96.  https://azbyka.ru/otechnik/Aleksej_Lebedev/istorija-greko-vostochnoj-tserkvi-pod-vlastyu-turok/2_3.

97.  Karabıçak. Op. cit. 422–423.

98.  Karabıçak. Op. cit. 419.

99.  https://www.pravmir.ru/iz-istorii-anglikano-pravoslavnogo-dialoga-v-xix-veke/#return-note-268171-13.

100.  Jovović. Op. cit. 71.

101.  https://azbyka.ru/otechnik/Aleksej_Lebedev/istorija-greko-vostochnoj-tserkvi-pod-vlastyu-turok/2_3.

102.  Jovović. Op. cit. 75.

103.  Παπαδάκης. Оp. cit. 241. 

104.  https://azbyka.ru/otechnik/Aleksej_Lebedev/istorija-greko-vostochnoj-tserkvi-pod-vlastyu-turok/2_3.

105.  https://www.pravenc.ru/text/2565602.html#part_12.

106.  Успенский, Борис. „Эпизод из дела Патриарха Никона. Страничка из истории греческо-русских церковных связей“. У: Этюды о русской истории. СПб.: Азбука. 2002, 390–391.

107.  Суттнер, Эрнст. Христианство Востока и Запада в поисках зримого проявления единства. Библейский богословский институт св. Апостола Андрея. Москва: 1999. Електронско издање: http://www.agnuz.info/app/webroot/library/336/535/page18.htm

108.  Jovović. Op. cit. 73.

109.  Παπαδάκης. Оp. cit. 239.

110.   15ος Κανών Πρωτοδευτέρας Συνόδου και αποτείχισις (Ιερά Μητρόπολις Πειραιάς. Γραφείο επί των αιρέσεων και παραθρησκειών). Πειραιεύς, 2012, 52–53.

111.  https://krotov.info/history/11/1/govorun_05.htm.

112.  Српска графика XVIII века. Ур. Динко Давидов. Београд: Матица Српска / Балканолошки институт САНУ: 1986, 175.

113.  Ware, Timothy. Eustratios Argenti. Study of the Greek Church under Turkish Rule. Clarendon Press: Oxford, 1964, 19.

114.  Догматические послания православных иерархов XVII-XIX веков о православной вере. [Сборник репринт изд.]. – [Сергиев Посад] : Свято-Троиц. Сергиева Лавра, 1995. – 269, [2] с. / Православное исповедание Кафолической и Апостольской Церкви Восточной: Послание патриархов восточно-кафолической церкви о православной вере (1723 г.), 142-197 (https://azbyka.ru/otechnik/bogoslovie/poslanie-patriarhov-vostochno-kafolicheskoj-tserkvi-o-pravoslavnoj-vere-1723-g/).

115.  https://old.bigenc.ru/domestic_history/text/1971284.

116.  https://bibliotekar.ru/rusMassonstvo/27.htm.

117.  https://romanovy.rusarchives.ru/petr-iii/opisanie-ceremonii-zaklyucheniya-braka-cesarevny-anny-petrovny-s-gercogom-golsteyn.

118.  Karabıçak, Yusuf Ziya. Local Patriots and Ecumenical Ottomans: The Orthodox Patriarchate of Constantinople in the Ottoman Configuration of Power, 1768-1828. École doctorale de l’EHESS Spécialité Histoire et Civilisations & Department of History and Classical Studies McGill University. Montreal, 2020, 246.

119.  Ware. Op. cit. 51; Pastor, Ludwig von. The History of the Popes: From the Close of the Middle Ages. Vol. 33, Clement XI (1700–1721). Edited by Ernest Graf. London: Kegan Paul, Trench, Trubner & Co., 1941, 378–379.

120.  Ware. Op. cit. 28.

121.  Jovović. Op. cit. 72.

122.  Bogović, Mile. Katolička crkva i pravoslavlje u Dalmaciji za vrijeme mletačke vladavine. Zagreb: Kršćanska sadašnjost – Školska knjiga, 1993, 46–47.

123.  Παπαδάκης. Op. cit. 237.

124.  Jovović, Ivan. Op. cit. 70–71.

125.  Радонић, Јован. Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Српска академија наука. Београд, 1950, 354–355. 

126.  Смирнов, Ε. И. История Христианской Церкви. Сергиев Посад : Свято-Троицкая Сергиева лавра, 2007 (https://azbyka.ru/otechnik/Istorija_Tserkvi/istorija-hristianskoj-tserkvi-do-1054-god-smirnov/4).

127.  Παπαδάκης, Op. cit. 239.

128.  Kamuntavičienė, Vaida. „The Religious Faiths of Ruthenians and Old Lithuanians in the 17th Century According to the Records of the Catholic Church Visitations of the Vilnius Diocese“. У: Journal of Baltic Studies, 2015, 4–5.

129.  Ware. Op. cit. 29.

130.  Милаш, Никодим. Свети Василије Острошки. Разјашњење једнога питања из светитељевог живота. Дубровник, 1913; Радонић, Јован. Op. cit. 350–353.

131.  Радонић. Op. cit. 353.

132.  Παπαδάκης. Op. cit. 239.

133.  Παπαδάκης. Op. cit. 237–238.

134.  Јовичин, Мирослав. Срби и Римска курија I. Марчанска унија. https://www.kcns.org.rs/agora/srbi-i-rimska-kurija-i/, 14-04-2025.

135.  Παπαδάκης. Op. cit. 238.

136.  Brennen, Colin. The Life and Times of Isaac Basire (doctoral thesis). Durham University, 1987, 76.

137.  Jovović. Op. cit. 83.

138.  Παπαδάκης. Op. cit. 238.

139.  Говорун Сергей. „Из истории богословских споров XVIII века по проблеме латинского крещения” (https://pravoslavie.ru/archiv/anabaptism.htm).

140.  Говорун. Op. cit.

141.  Говорун. Ibidem.

142.  Jovović. Op. cit. 74.

143.  Jovović. Op. cit. 80–81.

144.   Ware. Op. cit. 9.

145.  Ware. Op. cit. 28.

146.  https://www.pravenc.ru/text/1840363.html.

147.  Ware. Op. cit. 22.

148.  Јовичин, Мирослав. Op. cit.

149.  Παπαδάκης. Op. cit. 238.

150.  Говорун. Op. cit.

151.  https://mitropolija-zagrebacka.org/manastir-marca/; Милтојевић, Милутин. „Српска историографија о унијаћењу Срба у седамнаестом веку”. Историографија и савремено друштво. Ниш: Филозофски факултет, 2014, 225.

152.  Говорун. Op. cit.

153.  Ведяев, А. В. Смешанные браки в Русской Православной Церкви в синодальный период. Христианское чтение №6. Издательство Санкт-Петербургской Духовной Академии, 2017, 207.

154.  Karabıçak, YZ. Op. cit. 17.

155.  Κονόρτας, Παρασκευάς. „Ορθόδοξοι ιεράρχες στην υπηρεσία της Υψηλής Πύλης“. У: Ρωμιοί στην υπηρεσία της Υψηλής Πύλης. Πρακτικά επιστημονικής ημερίδας, Αθήνα, 13 Ιανουαρίου 2001 (Athens 2002), 123–4.

156.  Ware. Op. cit. 18.

157.  Јовичин, Мирослав. Op. cit.

158.  Милаш. Оp. cit. 17–18. 

159.  https://www.pravenc.ru/text/2562856.html.

160.  Ведяев. А. В. Op. cit. 207.

161.  Ведяев. Op. cit. 207.

162.  Παπαδάκης. Op. cit. 236. 

163.  Патриарх Геннадий Схоларий, Честнейшему в монахах кир Максиму, в миру Софиану, и всем подвизающимся в святом Синайском монастыре преподобнейшим иеромонахам и монахам (http://www.ortho-hetero.ru/index.php/tradition/1689).

164.  https://el.wikipedia.org/wiki/ Αλλαξοπατριαρχία; https://el.wikipedia.org/wiki/ Ραφαήλ_Α΄. 

165.  Сиропул, Сильвестр. Воспоминания о Ферраро-Флорентийском соборе (1438-1439) : В 12 част. /. Пер. с греч., вступ. ст. А. Знаменцева. СПб. : „Издательство Олега Абышко“; „Университетская книга — СПб“, 2010; електр. издање: https://azbyka.ru/otechnik/Istorija_Tserkvi/vospominanija-o-ferraro-florentijskom-sobore-1438-1349/#0_11.

166.  Price, Richard. Precedence and Papal Primacy. У: Sylvester Syropoulos on Politics and Culture in the Fifteenth-Century Mediterranean: Themes and Problems in the Memoirs, Section iv / edited by Fotini Kondyli, Vera Andriopoulou, Eirini Panou and Mary B. Cunningham. Routledge 2014, 35.

167.  Сиропул. Ibidem.

168.  Gill, Joseph. The Council of Florence. Cambridge University Press. London, 1959, 112. 

169.  Gill. Оp. cit. 268.

170.  Gill. Оp. cit. 269.

171.  Энциклопедия русского игумена XIV-XV вв. Сборник преподобного Кирилла Белозерского. Российская Национальная Библиотека, Кирилло-Белозерское собрание, № XII/Отв. редактор Г.М. Прохоров. Санкт-Петербург, 2003, 72.

172.  Pažin, Zvonko. „Communicatio in sacris”. У: Diacovensia 21, 2013, 707.

173.  Jovanović, Zoran M. „Prilog proučavanju povesnice franjevačkog reda na području Srbije u srednjem veku. O prvobitnoj kapeli u manastiru Gradac i kraljici Jeleni Anžujskoj“. У: Bosna Franciscana. 2008, 172.

174.   (Шестаков) инок Андрей, Александра Никифорова. Ibidem, 11; Mikloshich, F., Mueller J. Acta et diplomata Graeca medii aevi, t. 1. Vindobonae, 1860: 184. 

175.  Jovović. Op. cit. 79–80.

176.  https://barinfo.me/2979-2/.

177.  Миљковић. Бојан. „Немањићи и Свети Никола у Барију“. Зборник радова Византолошког института, 2007, 44/1, 285–286.

178.  Миљковић. Ibidem. 278–285.

179.  https://www.pravenc.ru/text/1470233.html.

180.  Erdeljan, Jelena. „Two Inscriptions from the Church of Sts. Sergius and Bacchus Near Shkoder and the Question of Text and Image as Markers of Identity in Medieval Serbia”. У: Art Readings 2016, Vol 1: Texts Inscriptions Images, 2017, 105.

181.  Erdeljan. Ibidem. 108.

182.  Erdeljan. Ibidem. 106.

183.  Jovanović, Zoran. M. „Prilog proučavanju povesnice franjevačkog reda na području Srbije u srednjem veku – O prvobitnoj kapeli u manastiru Gradac i kraljici Jeleni Anžujskoj”. У: Bosna Franciscana, 28. 2008, 167.

184.  Поповић, Мирослав М. „Стефан Драгутин и Римокатоличка црква“. У: Баштина, св. 41. Приштина – Лепосавић, 2016, 92–93.

185.  Харди, Ђура. „Црквена припадност господара оностраног Срема – Мачве у XIII веку“. Црквене студије, Ниш, 20, 2023, 338.

186.  Поповић. Op. cit. 90.

187.  https://rampurhound.medium.com/rumi-is-relevant-to-all-ages-4f8eba921fd.

188.  Харди. Ibidem. 

189.  Γ. Α. Ράλλη – Μ. Ποτλῆ. Σύνταγμα τῶν Θείων καὶ Ἱερῶν Κανόνων, τόμος Ε΄. Ἀθήνησιν, 1835: 404.

190.  Παπαδάκης. Op. cit. 222.

191.  https://www.vostlit.info/Texts/Dokumenty/Italy/XIII/1240-1260/Innocent_IV/schreiben_al_dan_simvol.phtml?id=8096.

192.  Задворный, В., Юдин, А. История Католической Церкви в России. Краткий очерк. - М.: Издание колледжа католической теологии имени св. Фомы Аквинского, 1995 (http://yakov.works/history/20/tsypin/zavdorn.html).

193.  https://pravoslavie.ru/30104.html; https://en.wikipedia.org/wiki/Holy_Fire#cite_note-20.

194.  Σύνταγμα…, 436.

195.  Surguladze, K. et all. From the History of Relations Between Georgia and the Catholic world. Balkanistic Forum 18. 2018, 235–237.

196.  Коматина, Ивана. „Велико краљевство од прва: крунисање Стефана Немањића и ‘традиција дукљанског краљевства’”. Историјски часопис 65, 2016, 22.

197.  Живојиновић М. „О боравцима светог Саве у Солуну”. Историјски часопис 24, 1977, 66–67.

198.  Флоря, Б.Н. Исследования по истории Церкви: древнерусское и славянское средневековье. Православная энциклопедия. Москва, 2007, 82.

199.  Доментијан. Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона. Просвета – Српска књижевна задруга. Београд, 1988,141.

200.  Живојиновић. Op. cit. 67.

201.  То потврђује и писмо које су папи Клименту VII 1597. године упутила двојица милешевских монаха, Дамјан и Павле, који као прво крунидбено место српских краљева наводе Петрову цркву у Расу (Калић, Јованка. „Држава и црква у Србији XIII века”. Зборник радова Византолошког института 46, 2009, 131–132). Манастир Жича, коју Доментијан помиње као место крунисања Стефана Првовенчаног, није била завршена пре 1221. године. 

202.  Доментијан. Op. cit. 156–157.

203.  Коматина, Ивана. „Ана Дандоло – прва српска краљица?“. Зборник Матице српске за историју 89, 2014, 17.

204.  Цвитковац, Немања П. „Црквена припадност краља Драгутина после 1291. године“. Гласник Баштина, свеска 48. Приштина–Лепосавић, 2019, 358.

205.  https://www.pravenc.ru/text/2463165.html.

206.  Теодосије. Житија. Антологија српске књижевности (дигитално издање Учитељског факултета у Београду), 2009: 65.

207.  https://azbyka.ru/otechnik/Filaret_Chernigovskij/svjatye-yuzhnyh-slavjan/9.

208.  https://ald-bg.narod.ru/biblioteka/bg_srednovekovie/borilov_sinodik/borilov_sinodik.htm.

209.  Chitwood, Zachary. „Elective Affinities: Papal and Regal Privileges for Mount Athos and the Holy Mountain’s Relationship with the Medieval West“. Endowment Studies. 2023, 55.

210.  Gautier, Paul. „Le typikon de la Théotokos Évergétis“. Revue des études byzantines. 1982: 6 (https://www.persee.fr/doc/rebyz_0766-5598_1982_num_40_1_2131).

211.  Флоря Б. Н. Исследования по истории Церкви. Древнерусское и славянское средневековье: Сборник. М.: ЦНЦ «ПЭ», 2007, 82фн.

212.  https://www.pravenc.ru/text/468925.html.

213.  Алмазов, А. И. Проклятие преступника псалмами = (Psalmokatara) : К истории суда Божьего в греч. Церкви. Одесса, 1912 (https://azbyka.ru/otechnik/Aleksandr_Almazov/prokljatie-prestupnika-psalmami-psalmokatara-k-istorii-suda-bozhiego-v-grecheskoj-tserkvi-odessa/).

214.  Успенский. Op. cit. 371–382.

215.  Коматина. Op. cit. 20.

216.  Daniel, Cristian-Nicolae. Coping with the Powerful Other: A Comparative Approach to Greek-Slavonic Communities of Rite in Late Medieval Transylvania and the Banat. PhD thesis. Budapest, 2014, 156 (https://www.etd.ceu.edu/2014/mphdac01.pdf). 

217.  Runciman, Steven. The Eastern Schism. A Study of the Papacy and the Eastern Churches During the XIth and XIIth Centuries. Oxford.: Clarendon Press, 1955, 99. 

218.  Runciman. Op. cit. 140.

219.  Chrysos, Evangelos. “Whose fault? Reflections on Byzantine shortcomings before and during the Capture of Contantinople: The Fourth Crusade”. Pierantonio Piatti, Constantinopla. 550 años de su caída. Cranada Città del Vaticano 2008, 6.

220.  https://en.wikipedia.org/wiki/Fulcher_of_Angoul%C3%AAme. 

221.  Runciman. Op. cit. 88.

222.  Runciman. Op. cit. 73–74.

223.  Obolensky, Dimitri. Six Byzantine Portraits. Oxford: Clarendon Press, 1988, 44. 

224.  Общая история церкви (в 2 томах). Том 1. От зарождения Церкви к Реформации. I-XV века. Книга вторая. Доктринальные вызовы Церкви. IV-XV века. / (под ред. Симонов В.В.). Москва: Наука, 2017 (https://azbyka.ru/otechnik/Istorija_Tserkvi/obshhaja-istorija-tserkvi-tom-1-kniga-2/5).

225.  https://www.orthodoxhistory.org/2024/07/16/antioch-and-1054/.

226.  Runciman. Op. cit. 71.

227.  Runciman. Ibidem.

228.  Runciman. Op. cit. 68.

229.  Runciman. Op. cit. 69.

230.  Волконский, А. Католичество и священное предание Востока. Париж, 1933, 14. 

231.  Runciman. Op. cit. 53; PG 120: 788C.

232.  Runciman. Op. cit. 65.

233.  Повесть временных лет (по Лаврентьевскому списку 1377 года). Перевод с ревнерусского Д. С. Лихачёва, О. В. Творогова.  Санкт-Петербург: Вита Нова, 2012, 77. 

234.  https://www.vostlit.info/Texts/Dokumenty/Byzanz/IX/860-880/Fotij/O_grobe/pril1.htm. 

235.  PL 102,971.

236.  Swete, H. B. On the History of the Doctrine of the Procession of the Holy Spirit from the Apostolic Age to the Death of Charlemagne, Cambridge and London, 1876, 230.

237.  Преподобный Исаак Сирин (перевод С. Туркина под общей редакцией митрополита Илариона Алфеева). „Первое слово о знании“. У: Церковь и время. Научно-богословский и церковно-общественный журнал. Отдел внешних церковных связей Московского Патриархата. Том LXVIII, июль-сентябрь 2014, 143.

238.  https://www.pravenc.ru/text/674153.html.

239.  https://www.pravenc.ru/text/1320041.html.

240.  Head, Constance. Justinian II of Byzantium. The University of Wisconsin Press. Madison, Milwaukee, and London, 1972, 71.

241.  Παπαδάκης. Op. cit. 49.

242.  Παπαδάκης. Ibidem.

243.  http://www.pravenc.ru/text/75906.html.

244.  Παπαδάκης. Op. сit. 261; 258.

245.  Παπαδάκης. Op. сit. 47.

246.  Παπαδάκης. Op. сit. 261. 

247.  https://www.pravenc.ru/text/161941.html.

248.  https://bibleinterp.arizona.edu/articles/lan368024.

249.  Gager, John G. „Did Jewish Christians See the Rise of Islam?“. In: Adam A. Becker & Annette Yoshiko reed (ed.), The Ways that Never Parted: Jews and Christians in Late Antiquity and the Early Middle Ages, Minneapolis: Fortress Press, 2007, 361–372.

250.  https://www.pravenc.ru/text/150791.html. 

251.    Житије светог Теодора Тирона. https://spc.rs/sr/news/kalendar/13435.sveti-velikomucenik-teodor-tiron.html.

252.  https://www.pravenc.ru/text/166527.html

253.  https://earlychristianwritings.com/jackson2/07_cyr.html; https://www.pravenc.ru/text/1840257.html/.

254.  https://www.pravenc.ru/text/1841980.html#part_18.

255.  Becker, Adam H. “Anti-Judaism and Care for the Poor in Aphrahat’s Demonstration 20”. Journal of Early Christian Studies, Volume 10, Number 3, Fall 2002, 305–327.

256.  Lieu, Judith. „The Synagogue and the Separation of the Christians“. Jewish-Christian Relationс, ICCJ, 2014, 4 (http://www.jcrelations.net/ru/article/the-synagogue-and-the-separation-of-the-christians.pdf).

257.  Превод с руског језика према издању: Послания / Преподобный Феодор Студит. Москва : Приход храма Святаго Духа сошествия. Издательство имени святого Игнатия Ставропольского, 2003 (https://azbyka.ru/otechnik/Feodor_Studit/poslania/53).