КАДА ЈЕРЕТИЦИ ГУБЕ БЛАГОДАТ?

КАДА ЈЕРЕТИЦИ ГУБЕ БЛАГОДАТ?

 

Мали ад-хок емотивни антијеретички есеј против теоретичара „прекидача Благодати“ и свих сатаниста који себе називају „истинским православним хришћанима“ – матејевцима

Једно сазрцање на претходно поменуту тему (на интернет-групи «матејеваца»), намењено не дебилима и дегенератима и сатанистима (јер они неће да разумеју, баш као што црквена химнографија каже за Јуду: "Нечестиви Јуда, не восхотје разумјети"), него синовима и кћерима Истине.

Ови дебили, предвођени мегадебилом и мегасатанистом и усташким семеном Серафимом и даље гласно прде како ја исповедам "да је СПЦ изгубила благодат и отпала од Цркве 1965.", а слични дебили у Грчкој су инспирисани тим њиховим излучинама (емисијама) и верују им - иако сам се много пута потрудио и љубазно објаснио дебилима и дегенератима шта ја исповедам:

1. Да исповедам онако како је Владика Пантелејмон написао у својој догматској посланици: „Тачан тренутак у којем Бог одузима благодат творцима раскола, парасинагога и јеретичких група познат је само Богу“.

Ипак, за разлику од Владике Пантелејмона који овде уводи сумњиво исповедање да је "нама људима непознато када јеретици губе Благодат", ја исповедам да јеретици одмах губе Благодат, чим званично исповеде јерес и уведу је у цркву. Као што кажу Василије Велики и Теодор Студит, за разлику од нашег Владике Пантелејмона, чим се јерес уведе у цркву, Анђео Цркве се уклања и она постаје обична зграда.

(Овде треба приметити - да дебили имају трун разума и доследности у својој "истини", и трунчицу мужества, оптужили би овде Владику Пантелејмона за јерес! Али да то имају не би били то што јесу: дебили, дегенерати, ђубрад и жене - односно како би елоквентни Срби то рекли метафорично односно метонимијски, традиционалним многосмисленим народним језиком, "женски полни органи").

2. И да исповедам још, да је СПЦ постала јеретичка 1965, уласком у ССЦ. То значи (на линији Владикине дефиниције): СПЦ је изгубила Божју Благодат на путу апостасије у неком интервалу између 1925. и 1965, у тренутку који је познат само Богу. А да тај тренутак није могао бити после 1965, када ју је коначно и изван сваке сумње изгубила, јер је тада постала јеретичка. То се у историјској науци (која је такође и наука Цркве јер постоји њена посебна дисциплина, Црквена историја), назива "terminus post quеm", тј. час/тренутак у неком историјском периоду, за који се не зна када се тачно десио, али сигурно представља границу, тренутак после којег неки догађај дефинитивно није могао да се деси.

(Али како то објаснити дебилним и полуписменим аутомеханичарима, зидарима и психијатријским болесницима /часним аутомеханичарима, зидарима и психијатријским болесницима свака част и поклон до земље!/ - који су у животу прочитали две књиге, и то до пола, а мисле да све знају и разумеју савршено?)

+

А ово је сазрцање.

Римска Црква је филиокве званично унела у кредо 1014. И тако званично, пред Богом и васељеном, постала јеретичка.

Четрдесет година касније, 1054, паписти су анатемисали источну Цркву.

Када су, тачно, изгубили Благодат?

Ако су је изгубили 1014, како су онда све источне Патријаршије могле да остану благодатне, будући све време у пуном општењу и саслуживању и сапричешћивању са јеретицима, до 1054, односно буквално до дана када је папски кардинал грамату са анатемом ставио на олтар Свете Софије?

А ако су паписти Благодат изгубили тек 1054, како је могуће да су је као јавни јеретици имали 40 година?

 

Српска Црква је на пут апостасије крочила 1925, оставши у општењу са схизматицима/схизматојеретицима новокалендарцима (чак се не може ни рећи да су прости новокалендарци тад били јеретици, пошто тада јерес новокалендараца екумениста још није била очита, прихваћена и формално исповеђена).

А онда је 1965. српска црква ступила у сатанину синагогу, и тиме јавно, формално и дефинитивно постала јеретичка, и као таква безблагодатна.

И баш као римска црква - тачно 40 година касније.

Случајност?

И баш тих година, око 1965, и одмах после уласка у ССЦ, у СПЦ су се активирале силе које су почеле да јавно осуђују грчке истински православне као расколнике и безблагодатне – примарно корифеј циганске теологије Танасије (изабран да предводи српску богословску мисао у нову епоху, јер Срби немају довољни капацитет за то), млађани амбициозни игуман женског новокалендарског манастира у Грчкој и регенсбуршки ђак Артемије (који када је видео какву благодат имају његове младе и благочестиве Гркиње окупљене под његовим епитрахиљем, никада више њихову и своју благодатност није доводио у сумњу), и остали Јустинови "ученици". Пре њих тога апсолутно није било у СПЦ - до комуно-сатаниста је била борба, а од 1945. мртво море (при чему сам Јустин никад није рекао то што су баљезгала његова дечица, него их је управо слао да иду код нас у Кератеу; а какве су му они повратне информације из Грчке доносили, знамо).

Случајност?

Не, није случајност, јер нема случајности у Царству Свесмисла.

Ту се сустекло и једно и друго и треће што скоро идентично видесмо у великом историјском примеру 1054:

1. конац четрдесетогодишњем Божјем долготрпљењу (крај четрдесетогодишњег бауљања кроз пустињу одступништва – што је био период суда-крисиса, када је још био могућ двојак исход: ући у Земљу обећану покајањем, или заувек погинути у пустињи),

2. и самоосуда,

3. и осуда Православних од стране одступника.

То је био тачни тренутак клиничке смрти СПЦ, када је језиво запиштао аларм на апаратима на којима је живи мртвац био прикључен јер је регистровао равну линију на ЕКГ и ЕЕГ – драматични тренутак у којем је на умирућу СПЦ прстом показао Бог, да и слепи могу да виде и да и глуви могу да чују.

То јест, сви, осим дебила, дегенерата и сатанистичке ђубради (генерално предвођених и организованих и инспирисаних усташким семеном, полусрбима-бившим србима, са Јудиним жигом у својем геному), који не желе да виде и признају Божје дејство - просто, јер они по суштини свога демонизованог бића не могу да исповеде Истину.

А какву је благодат (благодат=енергија, дејство) пре тога тренутка живи мртвац СПЦ имао, док је лежао парализован и бесвестан и свезан на одру, можда би се могло са великим опрезом и расуђивањем разматрати (уз нужно знање медицинске науке у формулисању и разумевању аналогија!). Кад би то имало икаквог суштинског смисла и потребе. И кад би човек имао с ким. Јер ова људска говна против којих полемишемо (ратујемо, а која заправо санитарно спирамо шмрковима истине) немају никакав интерес да дођу до истине и да се она сазна и јасно формулише - него само да се фалсификује, изопачи и закопа под земљу.

 

Шта видимо?

Да увек у историји, по Божјем Промислу, постоји један конкретни тренутак, моменат пада са хуком и треском, када свима може да буде очито да је нека црквена заједница дефинитивно отпала од Благодати и Цркве.

А то бива, најчешће - када сами јеретици (расколници, отпадници) осуде православне, као нпр. паписти 1054. (кад им Бог дефинитивно одузме памет, Дух разума=Благодат).

Или, ређе, када Црква званично и на сабору, осуди њих (то је у историји Цркве бивало ретко, јер обично хистерични манијаци први пожуре да осуде православне, па тек после тога долази до нужне реакције Цркве и осуде њих).

 

А слично можемо видети и у нашем случају. Манијак Серафим би можда и до данас био у Цркви, све скупа са свим својим јеретичким малоумностима и осталим идиотизмима и све са усташком православном идеологијом о Јасеновцу (усташе су такође основале и имале своју православну црквицу у НДХ), да није пожурио да осуди нас, православне. А када нас је осудио, погинуо је.

И наравно, сада апсолутно нема никаквог смисла да разматрамо у којем је тачно тренутку он изгубио Благодат. Иако би то у ствари било врло интересантно са становишта академске теолошке анализе у овој теми (и могло да тестира моју теорију: шта мислите, шта вам звучи најубедљивије, разматрано кроз призму јереси "прекидача Благодати" и призму њеног антијеретичког оповргавања?):

Када је формулисао своју дебилну јеретичку теорију «прекидача» (кад Бог хоће некога да казни, најпре му одузме разум?)?

Или када је прогласио јасеновачке страдалнике закланим јеретичким месом?

Или кад је мене оптужио+осудио за 10 јереси, сам исповедивши 7 у свом трактату?

Или кад је после тога престао да одлази на службе код његовог канонског и благодатног и достојног попа Симеона?

Или кад је после последње посете Владике Пантелејмона јавно прогласио епископат "јеретичким"?

Или сада, када сам смирени ја дефинитивно разобличио и његове јереси, и његову хулу на Истину и Цркву, и када сам као појединачни глас истине у име Цркве – нпр. као што је то прости монах Максим Исповедник био, у име Цркве која је и тада ревносно ћутала о истини као што и данас ћути – показао, доказао и јавно констатовао како је Серафим и догматски и суштаствено постао туђ Цркви, односно сам себе учинио анатемом од Христа?

Како год, покој му души, иако је ђубре, и далеко му лепа вечна кућа, и њему и свима његовима.

Христос воскресе!

 

П.С.

Небраћи: поздравите Серафима и реците му да ово пажљиво, пажљиво прочита - има доста вероисповедног и еклесиолошког садржаја, можда може да нађе неку нову, реалну јерес или хулу на Духа Светога.