„ТЕОРИЈА ПРЕКИДАЧА БЛАГОДАТИ“, 1. део

Теорија прекидача благодати, 1. део.пдф

 

 

Неуморном гонитељу Православља

Серафиму бив. Светогорцу,

без чије ревности у конструисању и одбрани лажи би

 доле изложена историјска  истина

вероватно остала под спудом.

 

 

„ТЕОРИЈА ПРЕКИДАЧА БЛАГОДАТИ“

 

Где је Црква после 10. марта 1924. године?

Током једанаест година које су претходиле приступању тројице митрополита исповедничкој борби ревнитеља никејског календара у Грчкој (1935), верним народом опуномоћени орган задужен за координисање Cвештене борбе, формулисање и објављивање вероисповедања и комуникацију са званичном црквом Грчке представљало је Друштво православних, основано у другу недељу после увођења новог календара. Друштво је чинио сам верни православни народ, подржан неколицином свештеника и подељен у више стотина филијала које су до почетка 1934. године, према званичном извештају, достигле број од 800 помесних заједница,[1] које су окупљале око 2 милиона верника широм Грчке.

После Господа Бога, Који је чудом Јављања Часног крста 1925. године објаснио све о канонском статусу обезглављених и осиротелих ИПХ Грчке, најмеродавнију оцену историјске и канонске улоге Друштва православних (које је 22. маја 1926. преименовано у Грчку верску заједницу истинских православних хришћана) дао је деветочлани Свештени Синод Цркве ИПХ Грчке у својој историјској исповедничкој Окружној посланици од 15. септембра 1954. године, где је Заједница окарактерисана овако: „Непоколебљиви стуб Православља, којем припадају свака слава и част. Нека је благословено име Заједнице Православних”.

Хронологија документованих историјских објава која следи потврђује да наши Оци‒Исповедници, који су возглавили Свештену борбу за православно отачко наслеђе и сачували семе и логос истинске вере, нису исповедали несветоотачку „теорију прекидача“, него да је, напротив, општа православна свест и Исповедање тога времена било да су све источне патријаршије и остале помесне цркве које су задржале предањски календар остале православне макар још неко време, без обзира на чињеницу да нису раскидале канонско јединство с расколничким црквама Грчке и Цариграда. Свештена борба је представљала управо борбу за враћање поретка и јединства у Цркву Божју, коју су наши Оци‒Исповедници водили све док је било наде да су враћање поретка и исцељење раскола могући.[2]

Ако, међутим, такво исповедање наших Отаца‒Исповедника није било православно, него је убога љуковско‒бождаревачка јеретичка секта полуписмених фарисеја и лицемера, возглављена бесрамним и безбожним хохштаплером попом Симеоном Микеревићем (који је Цркву ИПХ увео у несанкционисану тајну интеркомунију сa светским православљем) и исповедником лажи и серијским духовним убицом монахом Серафимом, у праву када исповеда да су све цркве светског православља пале у поноћ 10. марта 1924, онда то намеће неопходност и да се напише ново житије светог исповедника Владике Матеја и да се свету представи потпуно нова историјска „истина“, да се:

а) он још дуго након почетка раскола налазио у молитвеном општењу с јеретицима и расколницима и да се за тај грех који опустошује од Божје благодати никада није покајао, те да

б) у том случају није никакав исповедник вере, него смушени лицемерни полуекумениста који до смрти није знао шта исповеда ни на речи, ни на делу.

Дакле, пред читаоцем је избор да сам процени ко је пред Богом и историјом у праву и ко је православан – кукавни разоритељи Цркве Божје поп Симеон са Серафимом и њиховим слепим следбеницима, или свети Владика Матеј с (тадашњом) исповедничком јерархијом Цркве ИПХ Грчке.        

Изложена хронологија настала је на основу тренутно нам доступних историјских докумената и, с Божјом помоћу, временом ће бити допуњавана.

Све доле изложене неспорне историјске чињенице део су православног предања Цркве Христове. А ако би неко ипак пробао да их оспори или да фалсификује црквену историју, нека буде под светоотачком клетвом: „Ако ко нарушава било шта од црквеног предања, писменог или усменог – нека је анатема!“ (Акта Седмог васељенског сабора).      

 

1924.

         – 13. март 1924. (стари календар). Непосредно након промене црквеног календара јеромонах Матеј Карпатакис пише из испоснице св. Василија својим духовним чадима: „Због календарског новшества, или боље рећи јереси, видесте ли шта се десило сад на Благовести[3] у Атини?(...) Прочитајте и анатеме Светих Отаца. Добро се пазите не само да чувате календар, него ни помишљу немојте примити новшество“.[4]

– Друга недеља после промене календара – oснивање Друштва православних. Друштво је, након чина великог освећења воде и молебна, благословио свештеник Николај Планас који је, иако симпатизер старокалендарске борбе, све до смрти 1932. године био клирик атинске Архиепископије и помињао Хризостома Пападопулоса. Благосиљајући Друштво изјавио је: "Шта год да је неканонски установљено, пада".[5] Николај Планас је 1992. године канонизован од Васељенске патријаршије као један од новијих новокалендарских светитеља.

Ако је „теорија прекидача благодати“ истинита, то би значило да је православна борба отпочетка примила благослов од безблагодатних безбожних јеретика, односно да је од самог почетка под проклетством – јер је благослов јеретика проклетство.

У исто време, то би потпуно обесмислило и синодско исповедање из 1954. године, по коме је Заједница Православних „непоколебљиви стуб православља, којем припадају свака слава и част“ – односно и сам Синод учинило би јеретичким (јер јеретике под проклетством проглашава за православне).

– 15/28. август 1924. Због промене календара празник Успења Пресвете Богородице на Тиносу, где се Богородичин култ посебно негује, прослављен је масовније него икада (у присуству више архијереја и представника националне флоте, која је пристигла специјално у ту сврху) и у духу грчким острвима ионако историјски блиског општења у тајнама (communio in sacris) – од присутних 30000 верних добар део сада су чинили католички житељи острва, који су се придружили заједничкој молитви.[6] 

– 14. децембар 1924. У захтеву послатом пред Четврти грчки национални сабор Друштво православних исповеда: „Нови календар, који је недавно силом наметнут од стране Св. Синода Цркве Грчке, није прихваћен од већег дела Православља (а конкретно од патријаршија Александрије, Антиохије, Јерусалима, Цркве Југославије, Руске Цркве патријарха Тихона, Свете Горе, бројних манастира и већег дела православних житеља Старе и Нове Грчке, међу којима смо и ми).“[7] Друштво православних исповеда, дакле, да је део истог Православља и исте Цркве коју представљају источне патријаршије и остале традиционалистичке помесне цркве које су остале у општењу с новокалендарским расколницима.

Па да поновимо за Св. Синодом Цркве ИПХ Грчке исто што је Свети Дух кроз њега изрекао 1954. године – нека је благословено име Заједнице (=Друштва) православних!

 

 1925.

          – 29. јануар 1925. У Допису председнику Републике г. Павлу Кундуриотису Друштво православних објављује: „Нови црквени календар не прима већина Православних цркава, односно Црква Старе Русије (чији су митрополити, сабравши се у Карловцима, одбацили нови црквени календар), бедем Православља Света Гора, три апостолска патријаршијска трона Истока, већина народа Старе и Нове Грчке, Крита, егејских острва, Додеканеза и Кипра“[8]. 

– 30. јануар 1925. Друштво православних обавештава Владу Републике Грчке да је празник Богојављања прославило „тачно у исти дан када га је савршавала на реци Јордану и Мајка Цркава Свети Сион, и комплетно Православље“.[9]

          – 15. јун 1925.  На позив митрополита атинског да се придруже прослављању празника Св. Апостола на Ареопагу наредног дана (по новом календару), Друштво православних одговара да ће наставити пост до 29. јуна, „када ћемо да прославимо празник Светих Апостола заједно са Православним Црквама које остају при отачком календару и пасхалији: са трима апостолским патријаршијским престолима Истока, Јерусалима, Александрије и Антиохије, и Црквама Србије и Старе Русије, као и Свете Горе, која припада јурисдикцији [новокалендарске – моја прим.] Цариградске патријаршијe.(…) Оци Свете Горе, као и већина Православних Цркава, који остају верни предањима Цркве, достојни су многих похвала и сав хришћански народ треба да следује њиховом примеру и да поступа тако“.[10] Другим речима, „непоколебљиви стуб Православља“ поручује да у то време правилом вјере треба сматрати Свету Гору која, иако остаје канонски потчињена цариградској масонској ложи, не одступа од календарског предања.

          – Крстовдан 1925. Јављање Часног крста на небу изнад атинске горе Имитос, током свеноћног празничног бдења у манастиру св. Јована Богослова под гором. Дан након тога догађаја, Друштво православних издаје објаву у којој  исповеда: „Осим тога, међутим, сматрамо да јављање тога небеског Крста у дан када се по старом календару празнује Воздвижење Часног Крста представља још једну званичну потврду од Бога о исправности у датом питању уверења оних који следе тај календар, а и онима који данас управљају црквеним делима пружа с неба руку помоћи како би ревидирали своју противканонску одлуку о једностраном увођењу григоријанског календара у нашу Цркву кроз отцепљивање од крупног тела Православља“.[11] Дакле, цркве Грчке и Цариграда отцепиле су се од „крупног тела Православља“, односно Православље су све остале помесне Цркве које следе календарско предање.

          – 1. новембар 1925. Интронизација румунског патријарха Мирона Кристеа (немилосрдног гонитеља румунских старокалендарца који је у Румунску цркву увео нови календар и два пута без успеха покушао да уведе и нову пасхалију), у којој учествује митр. РПЦЗ Антоније Храповицки, којем се девет година касније Заједница православних Цркве ИПХ Грчке обратила с молбом за рукоположење старокалендарских свештеникā и епископā (в. Прилог).

– 22. новембар 1925. Као потврда да је јеромонах Матеј и након увођења новог календара у Цркву Грчке остао у канонској свези клира манастира Велика Лавра, који припада јурисдикцији Васељенске патријаршије, и да је наставио да као духовник опслужује и друге светогорске манастире који такође нису прекинули помињање васељенског патријарха (до 1. октобра 1926, док није изашао коначно са Свете Горе, о чему сведоче и други документи[12] – в. ниже у хронологији и Уверење из 1933. године), послужиће писмо које је св. Владици упућено из светогорског манастира Констамониту: „(Печат) № 130. У свештеном општежитељном манастиру Констамониту, 22. новембра 1925. Високопреподобном Духовнику Архимандриту г. Матеју, веома љубљеном брату у Христу. Вашу Преподобност братски у Господу целивамо. Овом братском посланицом топло молимо Вашу Преподобност да благоизволи, братске љубави ради, да учини труд и дође у наш свештени манастир чамцем мон. Мојсија који у ту сврху шаљемо, из духовних разлога, и много ће нас задужити пошто ће братољубља ради обавити једну свештену духовну дужност. Очекујући је том приликом и целивајући остајемо крајње братољубиво Ваше Преподобности вољени у Христу брат игуман свештеног општежитељног манастира Констамониту, архим. Хризостом и са мном у Христу браћа“.[13] 

Годину дана после овог љубазног позива манастир Констамониту поменут је као један од оних који се жалио Св. Киноту Свете горе да Духовник јеромонах Матеј преступа овлашћења и уплиће се у унутрашња питања манастира тиме што смућује братију питањем помињања надлежног епископа‒новокалендарца (тј. васељенског патријарха).

– 20. децембар 1925.  Управа и братија Велике Лавре позивају јером. Матеја да из испоснице св. Василија, где се тада налазио, дође у Лавру да заједно прославе Божић и Богојављање: „(Печат). Високопреподобном Матеју Јеромонаху Духовнику, нашем тиховатељу у Св. Василију. Вашу Преподобност очински у Господу поздрављамо. Молимо братски Вашу Преподобност да благоизволи да дође у наш свештени Манастир да би исповедио манастирске оце и да бисмо са Вама заједно прославили наступајуће радосне светоспасоносне празнике Рођења у плоти Господа нашега Исуса Христа и Богојављања. У ту сврху шаљемо и једно магаре. Остајемо са братољубљем Ваше преподобности у Христу браћа, епитропи свештеног и часног манастира Велике Лавре св. Атанасија и са мном у Христу браћа“.[14]

Оба горња цитата из 1925. године наводе се у К.Г.О., званичном гласилу Цркве ИПХ Грчке, управо као посебно речит пример угледа и високог поштовања које је св. Владика Матеј као духовник уживао на Светој Гори све до свога изласка с ње, о чему в. уредничке коментаре уз објаве ових фрагмената.

 

1926.

          – 30. март 1926. Данило, новокалендарски епископ Лефкаде и Итаке, узвраћа честитке јеромонаху Матеју Лавриоту: „Благодарећи од срца узвраћам молитвене жеље твојој љубави поводом наступајућих празника и желим свако добро у наступајућој години“.[15] Jеромонах Матеј је, дакле, самоиницијативно први честитао расколнику непостојеће, лажне расколничке празнике. Упореди апостолску заповест: Ако вам ко долази и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим, учествује у његовим злим делима 2Jн. 1:10.

– 1. април 1926. Још једна потврда да је св. Владика Матеј још пуне две године након промене календара остао у канонској свези клира манастира Велика Лавра. Управа манастира Велика Лавра упућује писмо јеромонаху Матеју, у којем га моли да прими охридског епископа Николаја Велимировића са пратњом: „Вашу Свепреподобност у Господу целивамо. Овамо долази Свесвештени митрополит Свети Охридски г. Николај у пратњи двојице архимандрита и једног хиландарског монаха, како би послушао реч Божју и разрешио разне недоумице, те молимо вашу Свепреподобност да му благонаклоно и штедро пружите сваку духовну утеху. У Великој Лаври, 1. април 1926“. У потпису: Епитропи (управа) Велике Лавре.[16]

‒ 3. април 1926, писмо јеромонаха Матеја Марини Сулакиоту (будућој кератејској игуманији Маријам): "Данас, када вам пишем, дошао нам је у посету из Охрида (митрополија српска) Његово Свето Преосвештенство г.г. Николај с двојицом архимандрита и, пошто смо поразговарали о многим црквеним питањима, много су се ражалостили због одлуке васељенског патријарха константинопољског, као и аутокефалне цркве Грчке, говорећи ми како ће и Румуни бити преварени и заведени. И толико су били привучени речима са мојих прљавих усана, да ми је, често ме целивајући, Свети Охридски говорио да ће, ако га примам, оставити свој престо и доћи код нас да прими и свештену схиму, као и много шта друго. Потресен сам тиме колико је свет жедан духовне речи Божје".[17]

Ово јасно показује да је свети Владика Матеј, за разлику од несветих српских зилота који се лажно представљају као његови следбеници, во времја оно – две године након увођења новог календара – сматрао владику Николаја канонским епископом („Његово Свето Преосвештенство“, „Свети Охридски“), а не безблагодатним расколником.

– 16. април 1926. Oснива се Савез светогорских зилота, у који улази око 450 ревнитеља отачког благочашћа.

– Истога дана Управни савет Друштва православних реагује на осуду монахиња из кехровунијског манастира на Тиносу пред судом званичне Цркве и објављује: „Данашњи јерарси, као плод јесењег доба, кроз личност ових монахиња осуђују, не зна се из колико и каквих разлога, и Патријаршије Јерусалима, Александрије и Антиохије, и Свету Гору, која припада јурисдикцији Васељенске патријаршије цариградске“.[18]

– 26. мај 1926. Митрополит РПЦЗ Антоније Храповицки, којем се Заједница православних Цркве ИПХ Грчке осам година касније обратила с молбом за рукоположења епископā и свештеникā, у писму (бр. 31) упућеном схимонаху Теодосију (Теофану) Атонском пише о стању у дореволуционарној Руској Цркви, с којом су се и он сам, као и Цркве Грчке и Константинопоља (а са њима и св. Вл. Матеј) налазили у пуном литургијском општењу: «Па сам Синод је оправдавао богоборно укидање патријаршества (упркос 34. Апостолском правилу и 9. правилу Антиохијског сабора, као и многим другим), и дозволили су, у случају нужде, причешћивање код пастора (чиме? – демонском храном, како се изразио преп. Теодор Студит)".[19]

– 8. јун 1926: излази из штампе Котва православља, програмско исповедање Савеза светогорских зилота с Уставном повељом.

У члану 9 програма („Односи са другим једноверним Црквама“) Савез исповеда: „Свештени савез светогорских монаха ревнитеља исповеда да чува и да ће чувати блиско општење, догматско и канонско, са свим Православним Црквама, уколико буду непатворено и непромењено чувале предање Једне Свете Саборне Цркве Истока". У потпису, испред Велике Лавре, „Духовник Велике Лавре, Матеј јеромонах“.

У Уставној повељи Савеза, члан 20, понавља се исто исповедање: „Савез исповеда да остаје догматски уједињен са сваком Православном црквом Христовом која поштује свештена предања и њене божанске и свештене каноне“.[20]

         

 Дакле, 450 чланова Савеза светогорских зилота, а као још један од њих и св. Владика Матеј, исповедају да у том тренутку, више од две године након настанка календарског раскола, чувају догматско и канонско општење с другим Православним црквама, и да ће то чинити и даље, све док оне буду чувале Предање, односно објављују да су цркве које су у то време остале на старом календару и даље канонска црквена тела и видљива Војинствујућа Црква на земљи. Да ту није реч ни о каквом апстрактном јединству с катакомбном Црквом Русије (која тих година и деценија ионако никада и нигде није била поменута у било ком документу као фактор с којим су Грци били на било који начин црквено асоцирани или према коме су се оријентисали) или с фантомским, хипотетички канонским, црквеним лицима која су у том тренутку била невидљива и сопственој ужој родбини, него да се ради управо о источним Патријаршијама и осталим помесним Црквама које су наставиле да следе стари календар, недвомислено је јасно како из претходних тако и из каснијих објава Заједнице ИПХ Грчке с којом је свети Владика Матеј сарађивао од првог дана, али и из више саборних и појединачних исповедања вере тројице митрополита – са којима св. Владика због тога не само да никада није прекинуо општење, него је, напротив, од њих примио епископски чин, до 1937. са њима неометано остао у пуном канонском и догматском јединству и то Прејемство, заједно с истином Вере, пренео данашњим епископима Цркве ИПХ.[21]

          – 29. јун 1926. Друштво православних у обраћању Православном хришћанском народу поводом поста Св. Апостола, који је те године код новокалендараца био скраћен на само један дан, објављује: «Због тога Друштво православних, остајући верно Свештеном Предању, […] обавештава све своје истомишљенике да је за пост Св. Апостола важећа пасхалија Цркве одредила да у текућој 1926. години траје 14 дана и позива све да тај пост држе, како не би пали под проклетства Цркве због његовог нарушавања, него да после окончања поста прославе празник Светих Апостола заједно са Православним Црквама Јерусалима, Антиохије, Александрије, Србије, Старе Русије и Свете Горе».[22]

Да преведемо: “непоколебљиви стуб Православља“ својим свештеним ауторитетом позива верни народ на заједничку прославу празника са другим Православним Црквама изван Грчке, у Духу Светом.

– 15. јула 1926. Заједница ИПХ у обраћању Његовој екселенцији Председнику Републике, Влади и народу изјављује: „Као што је познато, пре више од две године Црква Грчке се, као предводница у новотарији прилагођавања празничног календара Православне Источне Цркве григоријанском календару, који је у употреби у црквама Запада, одсекла заједно са још двема црквама од крупног тела Православља, а конкретно од Патријаршија Јерусалима, Антиохије и Александрије, Цркве Србије, Старе Русије и Свете Горе“.[23]

–  2. август 1926: Патријарх васељенски Василије III, надлежни јерарх Свете Горе и манастира Велика Лавра, у чијој канонској свези клира се у том тренутку налази и св. Владика Матеј, у часопису Елефтерон вима назива Оригена најблагочестивијим и изјављује да Велику Цркву ништа суштински не раздваја од католика и англиканаца, због чега се лично и залаже за јединство цркава.[24]

– 16. август 1926. У обраћању јавности дан после празника Успења Пресвете Богородице, када је после свете литургије ухапшен заједно са још тројицом појаца, председник Управног савета Заједнице ИПХ Милтијад Сингурис даје следећу изјаву: „Остаћу веран до краја отачком календару, као што то чине све Православне грчке Патријаршије (изузев једне), и све суседне балканске државе заједно са Православном Русијом, као и сви верни и истински Грци у свим градовима и селима и Старе и Нове Грчке, а посебно Света Гора [која се налазила у канонском потчињењу новокалендарској Васељенској патријаршији – моја прим.]“.

Његовом исповедању придружила су се и преостала тројица појаца, од којих је један, Демостен Псаротеодорос – потоњи „матејевски“ најпре епископ солунски, а затим и Архиепископ Цркве ИПХ Грчке Димитрије (†1976), који је епископску хиротонију примио из руку св. Владике Матеја 1948. године.[25]

– 1. септембар 1926. У обраћању Председнику републике г. Павлу Кундуриотису атинска филијала Верске заједнице ИПХ изјављује: „Следећи православну веру наших предака […], чувамо је како нам је предата отпочетка, као и свештени црквени поредак […], као што обоје поштују и следе и све Православне грчке Патријаршије (осим једне), све балканске православне државе (осим једне), заједно с једноверном Русијом, Тврђава Православља – Света Гора, у својој целини, као и већина нашег благочестивог конзервативног народа у свим градовима и селима и Старе и Нове Грчке“.[26]

Другим речима: „непоколебљиви стуб Православља, којем припада свака слава и част“, 1926. године исповеда да предањску православну веру и свештени црквени поредак поштују и следе Јерусалимска, Антиохијска и Александријска патријаршија, као и СПЦ и Руска Црква. И на исти начин, скупа с њима, и Истинити Православни Хришћани Грчке.

– 22. септембар 1926. Управа Велике Лавре наређује јеромонаху Матеју Духовнику да убудуће престане да исповеда братију у вези с питањем помињања Васељенског патријарха: „(Печат). На Светој Гори, 22. септембра 1926. Високопреподобном Јеромонаху и Духовнику г. Матеју који тихује у Свештеном Скиту св. Василија. Вашу Преподобност у Господу целивамо. Будући да Часни Св. Кинот у више окружних посланица оптужује Вашу Преподобност да је виновник саблазни у свештеним манастирима Дионисијат, Констамониту, Симонопетра... заповеда јој путем нашег печатом овереног манастирског писма да убудуће обустави исповедање у вези с питањем помињања и да се не меша у обитељска питања свештених манастира, него да се ограничи на чисто исповедање личних помисли свакога ко му приступа“. У потпису: „Управа свештеног и часног манастира Велике Лавре“.[27] 

То је још једна потврда да је св. Владика Матеј до последњег тренутка уредно обављао своје духовничке дужности на Светој Гори у својству сабрата Велике Лавре и налазио се у пуном светотајинском општењу и с онима који су наставили да помињу Васељенског патријарха – исповедао их је, разрешавао им грехе итд.

– 1. октобар 1926. Свети Владика Матеј напушта Свету Гору и у потпуности се ставља у службу Свештене борбе.

– 28. новембар 1926. У одговору на објаву атинске митрополије, Заједница православних објављује да стоји на страни једноверних житеља Мандре, који су на празник св. Екатерине одбили да посете цркву посвећену светитељки, јер је требало да је прослави „по новом папском календару“, него ће је прославити „када и пуноћа наше Православне Цркве, заједно с Православним Патријаршијама Истока, где је Великомученица Светитељка просијала“.[28]

                    

1927.

          – 5. јануар 1927. У изјави атинском часопису Скрип представници атинске филијале Заједнице православних исповедају: „Како је могуће рећи да јединство Православља није нарушено, када Патријаршије Јерусалима, Александрије, Антиохије, Цркве Русије, Бугарске, Србије и све друге Православне Цркве не прослављају све велике непокретне празнике Православља заједно са црквама Грчке и Румуније и Патријаршије Цариградске...?“.[29]

– 22. март 1927. У реакцији на прогон монаха манастира Спилеон на Пелопонезу Управни савет Заједнице православних изјављује: „Ако постоји пропаганда, како тврди јерарх [новокалендарски епископ Калаврите – моја прим.], та пропаганда постоји на страни оних који их руже и који су тежили подели Православља путем новотарије у календару, одвојивши нашу Православну Цркву од аутокефалних Цркава и од три Патријаршије – Јерусалимске, Александријске и Антиохијске – које остају верне својим предањима.“[30] 

 То је још једна потврда с којим је то „Помесним Црквама које остају верне свештеним предањима“ објавио да је и даље догматски и канонски уједињен Савез светогорских зилота, а с њима и св. Владика Матеј.

– 18/31. август 1927. У обраћању јавности, солунска филијала Заједнице православних објављује: „Познато је да су, осим већине Православних Патријаршија и Аутокефалних Цркава које до данас држе православни црквени јулијански календар, сви светогорски свештени манастири осим једног, као и велики мушки и женски манастири у Грчкој такође с великом скрушеношћу прославили Успење Богородичино (...) Дајемо до знања градоначелнику Солуна, на чији патриотизам апелујемо, да су српска и руска црква тога дана, на Успење Пресвете Богородице, примиле хиљаде поклоника, наших грчких православних грађана, јер је по налогу преосв. Генадија запечаћена друга црква која је у поседу Заједнице православних, Три Јерарха, око чијег што хитнијег распечаћивања ургирамо из разумљивих националних разлога“[31] („разумљиви национални разлози“ подразумевају: да наш православни јелински народ не пређе у словенске цркве). 

Дакле, верни ИПХ Солуна су, у немогућности да посећују сопствене храмове, благодатну алтернативу нашли у храмовима СПЦ и Руске цркве,[32] (које су се налазиле у пуном канонском и литургијском општењу с новокалендарским расколницима). Нека је благословено име Заједнице истински православних која је ово благословила!

– Митрополит нубијски Александријске патријаршије Николај изјављује: „Црква Александрије није прихватила реформу календара не зато што је начелно против реформе и за стари календар, нити зато што сматра то питање догматским и начелно непромењивим. Доказ је то што је приснопамјатни патр. Фотије, када су га питали, дозволио свештеницима заједница у Јужној Африци, конкретно у Преторији, Бејри, Рту добре наде и на другим местима, да празнују према новом календару како би се олакшало хришћанима из локалних разлога“.[33] 

Другим речима, све то време до 1927. године (патр. Александријски Фотије умро је још 1925. године) и сам св. Владика Матеј, заједно с пунотом Цркве ИПХ Грчке и Атоса, према сопственом јавном исповедању налазио се у „догматском и канонском општењу“ с полуекуменистичком црквом Александрије (која је нови календар делимично увела још 1924, а потпуно га применила 1928. године) сматрајући је православном и проповедајући то urbi et orbi.

 

1928.

– 29. јануар 1928. У обраћању Синоду Цркве Грчке Управа пирејске филијале Грчке верске заједнице ИПХ, по налогу више хиљада верних, поново захтева враћање предањског црквеног календара и изјављује: „Ми, као верна чеда Православља, намеравамо у свему да следимо Предања Светих Отаца, која је и наша Црква сачувала до 1924. године. Та предања настављају и данас Света Гора и православне патријаршије Истока и друге хришћанске Цркве“. У потпису, као члан Управе пирејске филијале ИПХ, поново се налази и Д. Псаротеодорос, будући епископ солунски и Архиепископ Цркве ИПХ Грчке Димитрије.[34]

          – 15. септембар 1928. Оснива се филијала Заједнице ИПХ у Александрији, коју чини 12000 чланова.

          – 20. октобра 1928. Заједница одвргава александријског патријарха Мелетија Метаксакиса и прекида с њим свако општење, након чега верни у Александрији почињу да одлазе на службе у локални руски храм, како се види из објаве председника александријске филијале заједнице ИПХ из 1931. године. У питању је био храм Руске Заграничне Цркве.[35] Нека је благословено име Заједнице православних, непоколебљивог стуба Православља, која је у Светом Духу предводила будуће општење са РПЦЗ!

 

Након овога датума Црква Александрије више се не помиње како у објавама Грчке заједнице ИПХ тако ни у потоњим објавама тројице митрополита (1935) као једна од источних православних патријаршија, што је још једна потврда да је у свести верног ИПХ народа и с њим догматски и канонски уједињеног св. Владике Матеја граница њеног пада било тек потпуно увођење новог календара на њеној канонској територији (1928), а не чињеница њеног остајања у општењу с другим новокалендарским црквама. 

 

1931.

          – 10. август 1931. Поводом упокојења јерусалимског Патријарха Дамјана,  својевремено потписника објаве Јерусалимске цркве којом се признаје ваљаност англиканских хиротонија (1922), а који је након смрти александријског патријарха Фотија[36] (угледног члана масонске ложе „Питагора“[37] – †1925) у свести ИПХ преузео улогу њиховог вође и заштитника Православља, читава насловна страница званичног гласила ИПХ Грчке „Гласник православних“ посвећена је тој вести.[38]

 

„Стожер Православне Цркве Патријарх Јерусалимски Дамјан – у њега данас православни хришћани гледају пуни наде на спасење наше страдалне Цркве“. Неке од објава из тога времена, које сведоче о контактима јерусалимског патријарха Дамјана с организацијама и појединцима међу ИПХ Грчке.

 

Наслов гласи: „Велика жалост Православља – преставио се у Господу духовни отац Истински Православних Хришћана Патријарх Јерусалимски Дамјан“, док се у тексту каже: „Смрћу Патријарха Дамјана Православље губи један од најдрагоценијих ослонаца или, боље речено, једини свој ослонац. Наиме, блаженопочивши Патријарх био је једини јерарх који се срчано борио против новотарија уведених у Православну Цркву... Истински православни хришћани данас тугују због губитка Патријарха Дамјана, у кога су гледали као у блистави светионик у нади да ће он вратити Православну Грчку Цркву на њено канонско место“.

То јест: непоколебљиви стуб Православља, Заједница ИПХ – Црква Христова у Грчкој – за свога духовног оца и „једини ослонац“ православља и православних, 1931. године исповедала је Патријарха Јерусалимског. Нека је благословено њено име, и проклето име свих који на њу хуле безумном „теоријом прекидача“!

Наслов: "Преставио се у Господу духовни отац истински православних хришћана Патријарх Јерусалимски Дамјан“.

 

– 6/19. октобар 1931. Управни савет Заједнице православних упућује молбу званичној цркви (пοсредством петочлане комисије новокалендарских епископа) да им се пошаље 500 свештеника за опслуживање 800 филијала Цркве ИПХ, који би притом на службама помињали Хризостома Пападопулоса, односно своје надлежне (новокалендарске) епископе.[39]

 

1932‒33.

‒ 1932‒33. Главна управа за Македонију извештава Министарство вера и образовања грчке државе о опасности од распиривања тежњи националних мањина услед јачања старокалендарског покрета, с обзиром на то да је у епархијама на северу Грчке преовладавао словенски [=српски ‒ моја прим.] живаљ, који је подржавао стари календар и показивао непослушност према званичној Цркви тиме што је масовно посећивао службе у сопственим храмовима у којима су служили њихови словенски свештеници, па чак и у суседној Србији.[40]

‒ 1933. Григорије Евстратијадис, један од вођа старокалендарског покрета и депутат у грчком парламенту, пред парламент Грчке и премијера Цалдариса износи предлог да се за хиротонију свештеника за старокалендарски покрет умоли Српска Православна Црква. Премијер предлог одбија страхујући од продубљивања националне тензије у северним грчким епархијама.[41]

–  23. мај 1933. Грчка верска заједница ИПХ издаје Духовнику јеромонаху Матеју потврду да се налази у њиховој свези клира: «Уверење. Овим потврђујемо да Високопреподобни архимандрит и духовник г. Матеј Лавриот јеромонах припада свези клира наше Заједнице, куда је прибројан од године 1926. Издаје се ради коришћења где буде потребно. Генерални секретар С. И. Киријакопулос».[42]

 

1934.

– 7. мај 1934. Иако се за издајничку иницијативу из 1931. године сазнало врло брзо, тек након две и по године смењен је стари и одређен нови Управни савет Заједнице православних, с којом св. Владика Матеј за то време није прекидао општење. За новог генералног секретара Заједнице постављен је Василије Стаматулис – духовно чадо и сарадник јеромонаха Матеја, а будући угледни монах Виктор Матеу («Матејев»), каснији саоснивач мушког манастира Св. Преображења у Кувара (код Кератеје, Атика).[43]

– 1. август 1934. У обраћању синоду званичне цркве нови Управни савет Заједнице ИПХ проглашава молбу претходног Савета из 1931. године (да се пошаљу свештеници који би помињали своје новокалендарске епископе) ништавном.[44]

– 6. август 1934. Историјски мали сабор Заједнице ИПХ са клиром (међу којима је првопотписани јеромонах Матеј Светогорац) коначно одвргава званичну цркву, објављује је расколничком и најављује да ће се «постарати да пронађе канонске архијереје, а када се њихов број испуни до тројице, да ће им предати руковођење Црквом».[45]

– 8. октoбар 1934. У објави духовним чадима четворица светогорских јеромонаха, и као првопотписани међу њима св. Владика Матеј, упозоравају да се и даље води подмукли рат против новоизабраног „Управног савета Заједнице и светогорских јеромонаха који сарађују с њим“ и препоручују да се противницима новог Савета не пружа подршка, јер нови Савет „ради свим снагама на исправљању грешака и прекршаја претходног Савета, какав је познати допис [новокалендарској] јерархији од октобра 1931“.[46]

– 11. октобар 1934. Новоизабрани (и светим Владиком Матејем три дана пре тога пред свом православном јавношћу благословени) Управни савет Заједнице ИПХ, испуњавајући одлуку донету на сабору 6. августа да пронађе канонске архијереје, упућује писмо митрополиту кијевском РПЦЗ Антонију Храповицком с молбом да им он рукоположи архијереје и свештенике и на тај начин подржи Свештену борбу (в. комплетно писмо у Прилогу). Писмо у својству генералног секретара Заједнице потписује Василије Стаматулис (десна рука и духовно чадо вл. Матеја, будући монах Виктор Матеу). РПЦЗ, с администрацијом у Сремским Карловцима, у то време налазила се у пуном литургијском и канонском општењу са СПЦ.

          – Крајем исте године Виктор Матеу, скупа са супругом и још једанаесторо чланова породице, одлази у манастир и заједно са светим Владиком Матејем оснива мушки манастир Св. Преображења.

 

1935.

          –  13. мај 1935. У обраћању Благочестивом православном грчком народу, које је у храму Успења Пресвете Богородице у атинској четврти Колонос у присуству митрополита Димитријадског Германа и Закинтoског Хризостома, као и 20000 верних истински православних хришћана прочитао бивши еп. Флорински Хризостом, тројица митрополита објашњавају мотиве због којих су више од деценије остајали у општењу с расколничком новокалендарском црквом и исповедају: «Ми смо се одувек противили тој календарској новотарији, али смо се саобразили с мишљењем већине Јерархије због црквене икономије – како да бисмо избегли црквени раскол тако и зато што смо се надали да ће Јерархија, с циљем да избегне поделу своје пастве, похитати да се врати на православну календарску путању. Али пошто је раскол у окриљу Цркве настао и без нас од стране хришћана који су се поделили због новог календара, а јерархија након што је прошло дванаест година не само да није благоизволела да зарад јединства своје пастве и умирења Цркве врати православни календар, него је још и гонила старокалендарце, предузели смо даље кораке и изјавили Његовом Блаженству  Архиепископу да прекидамо свако општење с њим(...).“ И додају: „Зато су они који сада опслужују Грчку цркву једностраним и противканонским и апсурдним увођењем григоријанског календара себе отцепили од свеукупног тела Православља и објавили себе суштински расколницима пред Православним Црквама које стоје на темељу седам Васељенских сабора и православних установа и предања, и наспрам цркава Јерусалима, Антиохије, Србије, Пољске, Свете Горе, богопохођене Горе Синајске итд."[47] 

    Тиме тројица митрополита исповедају да су «свеукупно тело Православља» све наведене цркве светског православља (које саме нису промениле календар, али су остале у пуном канонском општењу с новокалендарским црквама Грчке и Цариграда), да је Грчка црква расколничка у односу на њих (што подразумева да оне саме нису расколничке), те да су они сами више од деценије остали у општењу с расколничком јерархијом и црквом из разлога икономије. Из свих тадашњих објава јасно је и да су тројица митрополита у Цркву ИПХ дошли с намером да возглаве старокалендарску борбу, а да нису принели јавно покајање за претходно пребивање у расколу и за своја ранија противканонска и црквоборачка дејства (какав је нпр. прогон старокалендараца – Димитријадски еп. Герман,[48] или беседа о празнику Сеница у јеврејској синагоги на острву Закинтос у октобру 1934.[49] – еп. Хризостом Закинтоски).

 Исповедање вере тројице митрополита од 13. маја 1935, у којем објављују православним све помесне цркве изузев оних које су промениле предањски календар.

   

            Еп. Хризостом Закинтоски се правда због свога присуства на празнику Сеница у синагоги на острву Закинтос 15. октобра 1934. године. Епископ‒исповедник Цркве ИПХ је, дакле, во времја оно чинио исто што и српски патријарх Иринеј недавно, а због чега су чак и млаки ревнитељи-унијати из СПЦ с њим прекидали општење:

«Са чуђењем сам прочитао у часопису ‘Проповедник Православних’ да сам наводно саслуживао са Јеврејима у њиховој синагоги на Закинтосу. То је крајње злонамерна и неоснована лаж, коју може да увиди свако с обзиром на то да су моја православна уверења и принципи свима познати. Ја сам  из социјалне обавезе и из разлога пристојности био дужан да узвратим посету верским лидерима на Закинтосу, као и главном рабину и израиљћанској општини на Закинтосу, и због тога сам отишао у њихову синагогу чим се завршио празник Сеница. Примили су ме, као што су чинили и са свим мојим претходницима приснопамјатним архијерејима, и након обраћања главног рабина, као што је ред, беседио сам и ја и препоручио им да никако не ометају православне хришћане, него да живе у миру и спокојству, на корист своју и места на коме се налазе».

– 14. мај 1935. Тројица митрополита у обраћању званичној новокалендарској цркви изјављују: «И ако смо се саобразили с одлуком већине јерархије, применивши нови календар и у својим епархијама, то смо учинили из два разлога – с једне стране да бисмо избегли последице црквеног раскола, а с друге зато што смо увек гајили наду да ће јерархија, с циљем да избегне поделу хришћана, да се врати старом црквеном календару(…) Али када је већ прошло дванаест година, пошто смо с једне стране видели да црквени раскол није избегнут и без нас, него га је изазвао многобројни део Православног грчког народа који је остао верно и са свештеном ревношћу на предањском отачком календару, а са друге стране зато што јерархија не намерава да се врати с календарске путање с које је скренула, сматрамо да су сада већ престали разлози из којих смо до сада и ми следили по црквеној икономији нови црквени календар(...) «Јерархија Грчке, тиме што је увела григоријански календар(…), раскинула је јединство саборне Православне Цркве и поделила хришћане на два супротстављена календарска дела».[50]

Дакле, тројица новопридошлих митрополита понављају да је раскол у цркви Грчке изазван дејствима истинитих православних хришћана, а да су они сами више од деценије нови календар следили због црквене икономије (=домостроја, грађења Цркве, које се на делу показало искључиво као грађење и продубљивање раскола и јачање апостасије) за коју су, по њиховом исповедању, постојали прихватљиви, тј. оправдани разлози.

Објаве тројице митрополита у којима се кривица за раскол пребацује на верни исповеднички народ који је остао на старом календару идентичне су оној коју је Хризостом бив. Флорински дао и 15 година касније, након упокојења св. Вл. Матеја у децембру 1950. године, чиме потврђују да није у питању лапсус (грешка): «Ми, архијереји, нисмо ступили у календарску борбу одмах 1924. године, с једне стране зато да не бисмо постали виновници раскола, а са друге зато што смо се надали да ће временом и остале Цркве примити нови календар. Али када смо видели да су раскол старокалендарци учинили и без нас, као и да би због одсуства пастирског надзора и руковођења могли отићи у крајности на штету ауторитета Цркве и престижа јерархије, ступили смо у борбу како бисмо умирили своју православну савест и савест присталица старог календара, и да бисмо спречили нове немире».[51]

Објава Хризостома бив. Флоринског из 1950. године, којом потврђује своју Омологију вере из 1935. године.  

– мај 1935. (тачан датум непознат). У посланици упућеној верном народу своје епархије Димитријадске, митр. Герман објављује: «Сарађиваћемо са Православним Црквама Јерусалима, Антиохије, Синаја, Атоса, Русије, Пољске, Србије и осталим Православним Црквама које држе отачки стари календар». 

 

 ‒ 1. јун 1935. (нови календар): Првостепени архијерејски суд новокалендарске цркве Грчке низвргава епископе Хризостома бив. Флоринског, Германа Димитријадског и Хризостома Закинтоског у ред монаха, након чега се они обраћају Малом сабору (новокалендарске) Константинопољске патријаршије с молбом да он анулира поменуту одлуку Грчке цркве као неканонску. Искључиво захваљујући чињеници да на поменуту молбу Константинопољски синод није одговорио, Калиопије Јанакулопулос, каснији флорински митрополит Пирејски, успео је чак два пута (1964. и 1990. године) да се оправда на грађанском суду од оптужбе за самозванство и узурпирање црквене власти. Ослобађајућа пресуда била је образложена тиме да, пошто рашчињење митр. бив. Флоринског, који га је рукоположио у свештеника, никада није било потврђено као правоснажно на суду Константинопољске патријаршије, бив. Флорински је у тренутку хиротоније Јанакулопулоса и даље био канонски епископ, те је и сам хиротонисани био канонски јереј.[52]

– 7/20. јун 1935. Јеромонах Матеј Карпатакис прима епископску хиротонију из руку тројице новопридошлих митрополита потврђујући тиме пуно слагање с њиховим Исповедањем вере (идентичним с исповедањем светогорских зилота из 1926. године, које је и лично потписао), а тиме и њихову православност и каноничност, и улазећи с њима у пуно литургијско и догматско јединство.

‒ од октобра 1935, непосредно након повратка из изгнанства, епископи Димитријадски Герман и бив. Флорински Хризостом на проповедима у више храмова у Атини, Халкиди, Пиреју и Фиви (Теби) са амвона и голе главе исповедају да су тајне новокалендарске цркве валидне све до њене саборске осуде.[53] Још готово пуне две године, до 5/18. септембра 1937, св. Владика Матеј и Герман Кикладски с њима, отвореним јеретицима, не прекидају молитвено општење, него им у међувремену упућују више посланица у покушају да их врате на православно исповедање паралелно учествујући у раду заједничког Св. Синода (чија је једна од одлука била и слање Хризостома бив. Флоринског у посету источним патријаршијама од децембра 1935. године).

‒ 2. децембар 1935. Епископ Димитријадски Герман упућује молбу (№15921) Министру вера и образовања да посредује код Архиепископа новокалендарске Грчке цркве да буде враћен на своју катедру у оквиру новокалендарске Грчке цркве: „Молим Вашу екселенцију да, са себи својственом благоразумношћу, благоугоди и на начине и средствима које сама зна ослободи ме од поменутих казни, те ме врати у Свештену Митрополију Димитријадску за коју сам канонски рукоположен, будући да сам од дана свога рукоположења (10. августа 1917. године) све до данас сачувао исповедања која су ми званично дата приликом моје хиротоније, да ћу чувати нетакнутим, самовласним и неизмењивим догмате, Свештене Каноне и Свештена Предања Православне Цркве, како их признају Устав и Статут 5187, а према којима ћу саобразити своје односе према владајућем Свештеном Синоду“.[54]

 Молба Германа Димитријадског Министру вера и образовања, 2. децембар 1935.

 

Након што је вест о томе, која се проширила по средствима јавног информисања, узнемирила православне савести верујућих, 12. јануара 1936. Герман Димитријадски јавно демантује сам себе и у часопису „Етники“ објављује: „Молим вас да љубазно демантујете оно што је објављено у новинама ‘Акрополис’ и ‘Неон Фос’ од 6. дана текућег месецау вези с мојим наводним покајањем итд. Свом душом демантујем вест да ћу пројавити покајање и затражити опроштај од Синода за то што сам стао на чело следбеника отачког календара и свештених предања Цркве, ако ме само Синод врати у моју епархију. Мој повратак је неопходан ради задовољења Закона и ауторитета Божанских и Свештених Канона, који су прекршени обустављањем статуса и низвргавањем нас који ништа лоше нисмо учинили, него смо се борили за вековно црквено предање. Држим предања Цркве и нити пројављујем покајање, нити тражим опроштај од оних који укидају предања“.

– децембар 1935. По одлуци седмочланог Синода Цркве ИПХ Грчке еп. Хризостом Флорински постављен је на чело Мисионарске службе задужене за спољне послове, након чега  бива послан на Исток (а не у катакомбну Русију!) с намером да обезбеди помоћ и подршку источних грчких патријаршија.[55]

          – 11/24. децембар 1935. Након поновног пада, тј. повратка митр. Хризостома Закинтоског у новокалендарски раскол, митрополити Димитријадски и бив. Флорински покушавају да распусте Заједницу православних, која је све до њиховог доласка носила на себи главни терет Cвештене борбе – прогоне, исповедништво и крвно мучеништво. Мотив двојице епископа, који је постао јаснији нарочито у време раскола 1937. године, био је да преузму пуну и неометану контролу над свим филијалама ИПХ Грчке с крајњим циљем да их постепено поново дисциплинују и врате у окриље званичне Цркве. У томе их је опструисала и даља активна улога Заједнице православних, која је наставила да се бори против свих застрањивања у вери, иако је 1934. обећала да ће архијерејима, када их нађе, предати управу над Црквом (те је, између осталог и због тога, у исповедничкој посланици Св. Синода Цркве ИПХ Грчке из 1954. године и названа „непоколебљивим стубом Православља, чије име нека је благословено" во вјеки, амин!).

У писму сабраћи и саборцима из атинске и пирејске филијале Заједнице Управни савет 11. децембра пише: „Од тренутка кад је преузео на себе вођство, Управни савет се злопатио да нађе Јерархе, куцао је на сва врата, чак и у Америци, да би их поставио на чело борбе“.[56] Према подацима из синодског архива Цркве ИПХ Грчке,[57] који је приликом свога одласка у раскол отуђио бив. Митрополит Лавреотички Кирик (у то време секретар Св. Синода), у питању су били епископи Aфтимије Офијеш (оснивач тзв. Православне Католичке Цркве, утемељене с благословом Руске Митрополије 1927. године), Софроније Бишара, Теофан Ноли, Христофор Кондогеоргиос и Арсеније Салцас.

Теофан Ноли, оснивач Шиптарске православне цркве, који је примио свештеничко рукоположење од Платона Рождественског, главе Руске Митрополије.

 

1936.

‒ 13. април 1936. Заједницу Православних горњи деманти Германа Димитријадског није убедио у његову искреност, због чега је читава три месеца касније свим својим филијалама по читавој Грчкој упутила следећу објаву (№ 245): „Дајемо вам на знање да наша свештена Заједница, која је прекинула сваку везу са званичном црквом Грчке јер је та унела новотарију, искључивши из својих редова чланове свога Управног савета који су раније покушали да је поново повежу са владајућом Црквом путем познате молбе Митрополиту Атинском [из 1931. године ‒ моја прим.], има тешку обавезу да прекине, и већ је прекинула, односе са епископом Димитријадским г. Германом и његовим истомишљеницима, јер је он 2. децембра 1935. од Министра вера писмено затражио своју претходну катедру изјављујући да ће ‘саобразити своје односе према владајућем Свештеном Синоду’, заборављајући да је лично, заједно с другим архијерејима, ту цркву званично објавио расколничком“. Православна обазривост и расуђивање непоколебљивог стуба Православља ‒ Заједнице Православних оправдане су каснијим сличним дејствима еп. Германа Димитријадског, који је до своје смрти 1944. године упутио бар још четири  либела (за колико се, у сваком случају, тачно зна) Синоду новокалендарске Цркве с молбом да га приме назад у општење.[58] 

Св. Владика Матеј, притом, с њим није прекинуо општење све до септембра 1937. године.

– Хризостом бив. Флорински, по благослову и одлуци Синода, обилази Источне Патријаршије у покушају да обезбеди званичну канонску подршку других грчких цркава. Најпре одлази у Александрију, где му местобљуститељ патријаршијског престола еп. Трипољски Теофан даje до знања да је непожељан гост. Савезнике не налази ни у преосталим двема патријаршијама (Јерусалимској и Антиохијској).

– 24. април/6. мај 1936. У свој дневник из времена кад је боравио у Јерусалиму Хризостом бив. Флорински записује да је на празник св. Георгија отишао (μετέβην) на литургију у храм Јерусалимске патријаршије, где се помолио светитељу да му помогне да се врати у Грчку (у чему је месецима био спречен ангажовањем грчког конзула у Јерусалиму). Исте вечери светитељ му се јавио у лику младића који му је обећао избављење, због чега се дан касније Хризостом Флорински вратио у исти храм да се помоли пред његовом иконом.[59] С обзиром на чињеницу да је у Јерусалимској патријаршији био хладно примљен,[60] јасно је да на литургији није могао да присуствује као саслужитељ јерусалимских клирика, него само као гост. Његово лично молитвено општење с јерусалимским клирицима, у које је посредно увео и остале епископе Св. Синода Цркве ИПХ Грчке, никада није било подвргнуто било каквој критици, а камоли осуди ни од св. Владике Матеја, нити од осталих чланова јерархије.

 

1939.

‒ 22. фебруар 1939.  Одлуком епископа Брестенског Матеја и Кикладског Германа протојереј Евгеније Томброс, који је Цркви ИПХ пришао из новокалендарског раскола неколико месеци раније, постављен је за њиховог представника надлежног за духовна питања, заједно са светогорским архим. А. Папасом.

 

 Одлука о постављању свештеника Евгенија Томброса за представника св. Вл. Матеја надлежног за духовна питања.

 

– 1. децембар 1939. Протојереј Евгеније Томброс, одлуком двојице епископа,  бива проглашен Протосинђелом Свештене Борбе Цркве ИПХ.

 

Одлука о проглашењу свештеника Евгенија Томброса за Протосинђела Свештене Борбе.

 

1942.

          – Након одласка еп. Германа у раскол, Протосинђел Свештене Борбе Евгеније Томброс започиње ближу сарадњу с еп. Матејем.

 

1944.

– 21. септембар 1944. Пуних двадесет година након почетка новокалендарског раскола епископ Матеј, у одговору на Окружну посланицу Хризостома Флоринског, по први пут се дотиче теме канонског статуса оних цркава светског православља које саме нису примиле календарску реформу, али су остале у општењу с новокалендарским расколницима и, парафразирајући 2. правило Антиохијског помесног сабора, зове их на одговорност због тога што расколничким црквама, непрекидањем општења са њима, дају легимититет и утврђују их у заблуди: „Ми смо уверени да су од дана када је настао раскол у Цркви Христовој увођењем папског календара: 1) Цркве које су примиле новотарију постале расколничке; 2) Слично томе и оне помесне Цркве које саслужују или се, генерално, моле с новшествујућим Црквама саме такође сносе исту одговорност“.

Односно, по први пут даје исповедање различито од дотадашњег званичног исповедања Цркве ИПХ (најпре Заједнице ИПХ, а потом и њених епископа) – из чега се види да је после вишегодишње икономије тада заузет акривијски став, јер је изгубљена нада на подршку од оних које је до тада Црква ИПХ за дуго година сматрала духовним оцима и православном браћом. То значи: ако су до тада помесне цркве које су следовале старом календару, а остале у општењу са новокалендарским расколницима, од стране ИПХ биле званично сматране још увек православним (као што видесмо да је било), од момента тога исповедања то више није могао бити случај. Како егзарх Цркве ИПХ у Србији владика Пантелејмон данас исповеда да је „тачан тренутак у којем Бог одузима благодат творцима раскола и парасинагога познат само Богу“, исповедање Владике Матеја из 1944. показује да је тај тренутак наступио (закључујемо, у неком интервалу између 1935. и 1944, у часу који је познат само Богу).

Ипак, чак ни тада, Владика Матеј није званично осудио друге помесне цркве као расколничке (као што је то учинио са грчком јерархијом, будући да и није имао канонску основу за самостални суд над другим црквама; осим тога, нужни први корак пре таквог суда било би формално канонско позивање тих јерархија на одговорност, што никад није учињено). Он је тада само по први пут изрекао јавну канонску оптужбу: да и оне сносе одговорност за раскол, једнако као и сами расколници. При чему он ту говори о различитим стварима, знајући да се једни и други канонски апсолутно не могу изједначити: код новокалендараца говори о суштини (јер они су постали расколници по суштини, будући већ канонски осуђени и анатемисани претходним саборима Цркве – Сигилион 1583), а код оних који су остали у општењу са њима говори се о акциденцији („одговорности“: подразумева се за посредно саучешће у расколу, што је мањи степен кривице, и подразумева се да нису до тада били канонски суђени нити осуђени).

Међутим, чак и ако се узме у најстрожем буквалном смислу, ова канонска формулација Владике Матеја не може се примити као апсолутни канонски суд ретроактивно (ex post facto), јер, ако би се примало као у апсолутном смислу ефективно, то би значило следеће:

1. Да је сам Владика Матеј био безблагодатни расколник од 1924‒1926, док је био силитург и самолитвеник са Васељенском Патријаршијом, и то „од дана увођења новог календара“ (а он сам то никад није исповедио, нити се те своје активности одрекао, што би свакако био случај да је подразумевао да има такав грех). Односно да је сам „под своју анатему пао“, како хуле Флоринци.

2. Да је целокупна Црква ИПХ која је после 1924. године остала у литургијском и молитвеном јединству са помесним црквама које нису промениле календар учинила канонски прекршај једнак њиховом, будући тиме у општењу са расколницима (а то је нешто што нико никад није устврдио, па ни Владика Матеј који се не би либио да то призна и осуди, да је сматрао то канонским прекршајем – нпр. литургије у храмовима СПЦ и РПЦЗ 1927. и 1928, пуно општење ИПХ у Александријској Патријаршији 1924‒1928...). А то би подразумевало следећи апсурд: да ИПЦ носи одговорност за раскол, једнаку као и новокалендарски расколници. И то је оно што је тврдио духовно и когнитивно ограничени Хризостом Флорински, рекавши управо како је „раскол изазвао део народа који је остао веран отачком календару“ – односно, у питању је поново само флоринска хула и идиотизам.

3. Да је Владика Матеј 10 година после раскола благословио управни савет Заједнице ИПХ и свога духовног сина да добију архијереје и свештенике код расколника у РПЦЗ, обраћајући се синовски Антонију Храповицком као православном првојерарху. То би значило да је Владика Матеј, ако је заиста руске епископе сматрао расколницима а у исто време тражио од њих благослов и хиротоније, био бескрупулозни лицемер и подмукли издајник Православља – што је хула коју својим лудачким созерцањима могу изрећи само Флоринци и њихови партнери у аду, лжематејевски шизофреници, догматичари „прекидача благодати“.

 

1948.

– 28. август 1948. На црквено‒народном сабору св. клира и лаоса Цркве ИПХ Грчке доноси се одлука да Владика Матеј једнолично рукоположи архим. Гедеона у епископа Тримитунтског (Спиридона). Од седам разлога наведених у образложењу други по реду био је тај да у Грчкој не постоји други православни епископ и да није могуће да из иностранства помогне други епископ.[61] Дакле, не тврди се да други такав православни епископ у васељени (изван Грчке) у том тренутку не постоји, него да до њега није могуће доћи. Слично образложење поновљено је и у обраћању егзархије Цркве ИПХ Грчке митр. Филарету из РПЦЗ (в. хронологију за 1971. годину).

 

1957.

          – 1. март 1957. Деветочлани Св. Синод Цркве ИПХ Грчке, на челу с најблаженијим Архиепископом г.г. Димитријем (бив. епископом солунским, в. хронологије за 1926. и 1928. годину), објављује да је спреман да у будућности предстане „пред канонским православним синодом, кад год се такав окупи, како би дали одговор и како би им било суђено за једноличну епископску хиротонију“ из 1948. године. Тиме је саборно исповеђено да је постојање канонског православног епископата изван Грчке теоретски могуће чак и готово 35 година након почетка новокалендарског раскола, што је доцније потврђено и дејствима и исповедањем егзархије Цркве ИПХ Грчке у контакту с РПЦЗ 1971. године.

 

1958.

У одломку из књиге светогорских монаха зилота Права истина о ваљаности једноличне хиротоније (штампане први пут те године, а затим објављиване у деловима у рубрици Еклисиолошке теме у К.Г.О., званичном синодском гласилу Цркве ИПХ Грчке, и током осамдесетих година прошлог века) компликована канонска ситуација у периоду од почетка раскола до доласка тројице митрополита објашњава се на следећи начин: «Након присилног увођења новог календара, велика конфузија и пометња снашли су верне. У тој конфузној и магловитој ситуацији, Православним Јерарсима сматрају се не само они који нису прихватили новотарију, него такође и многи епископи који су протестовали против новшества и који су се трудили да учине да се Синод врати на стари календар, чак и ако се тада нису оделили од Синода. Када љути вуци грабљивци улете у велико стадо у најмрачнијој ноћи, неке од оваца и неки од пастира бивају растрзани од вукова, а други расејани на све стране. Нико не може да оптужи ниједну овцу која је остала сама, без пастира, у то време. Због збрке, и таме ноћне, није било могуће за овце и пастире чак ни да се саберу заједно, а камоли да пастири препознају овце или да оне препознају своје пастире».[62]

У тексту се директно каже: «Раскол тада [1924] није настао аутоматски. Прошле су године док није озваничен». А када је «озваничен»? Онда када га је Црква ИПХ званично огласила као раскол и осудила новокалендарску јерархију као расколничку – што је најпре 1934. године учинила Заједница ИПХ, а затим 1935. и сабор епископа.

Чињеница да је цитирани вероисповедни канонски текст објављен у званичном синодском гласилу, при чему је нарочито наглашено да текст има важност, показује да је Синод Цркве ИПХ заиста стајао иза њега и да његову православност и истинитост није ни у чему оспоравао. Чак је и Флоринац, а затим аутокефал Александар Каломирос покушао да ово исповедање поруга лицемерно се чудећи «накнадној памети» Матејеваца, али нико са стране Синода није ни покушао да му то другачије односно «православније» и акривичније разјасни.

 

1960.

Званично синодско гласило К.Г.О. објављује интервју секретара Св. Синода Цркве ИПХ Грчке и Протосинђела Свештене борбе Евгенија Томброса с Јоакимом Сурисом, „епископом њујоршким и бостонским“, у којем га представља као епископа Цркве ИПХ и као православног саборца у заједничкој Свештеној борби. У питању је „епископ“ који је био хиротонисан од стране белоруских и украјинских унијата и расколника и који је с тим легионом остао у општењу до краја каријере.

 

*

Нешто после тога, званично синодско гласило К.Г.О. објављује интервју секретара Св. Синода с антиохијским патријархом Теодосијем, где га третира као православног и сервилно га моли да просветли истински православне. Фрагмент из интервјуа:

„Ваше Блаженство, благочестиво Вас молимо да љубазно одговорите на доле постављена питања која се тичу православних тема, ради просветљења верних хришћана, хиљада читалаца Проповедника Цркве Православних, чији сам издавач и уредник...“

 

 

1965.

           – март 1965. Синодском Енцикликом Црква ИПХ Грчке обраћа се грчким православним хришћанима уочи почетка Васкршњег поста и позива: «Приступите редовима ИПХ Грчке, паратаксе [=групације, крила, фракције] кир Матеја, ради спасења Православља. Сви који сте верни, приступите!».[63]

Овде се треба присетити како се српски «зилоти», предвођени монахом Серафимом, ругају Флоринцима и њиховим паратаксама, како су ови такође сами себе називали,  истичући то као доказ да су тиме сами исповедили да нису Црква (Серафим: «паратакса=клуб»). Исти лицемери‒акривисти и «јасновидиоци», увек фарисејски хитри када треба другога «ухватити у речи» (Матеј 22:15) и другом се ругати, овде, међутим, широм затварају очи и уши на објаву властитог Синода ИПЦ, која је све верне званично позвала да приступе «паратакси Кир Матеја».

 

1967.

          – март 1967.  У рубрици о новостима из светског православља, у званичном гласилу Цркве ИПХ Грчке објављен је следећи коментар на вест из државних медија о томе да је грчко православље у опасности да изгуби све своје источне патријаршије: „Дужност нас, истински православних хришћана Грчка, јесте да станемо на чело строја бранилаца наших древних историјских патријаршија на Средњем истоку, које представљају чврсту потпору читаве наше Цркве“ (више од четрдесет година након увођења новог календара).[64]

– јун 1967. Поводом избора новог новокалендарског архиепископа грчког Јеронима Црква ИПХ Грчке огласила се следећим речима: «У питању је избор са сваке стране повољан и беспрекоран. Наиме, у новом архиепископу владајуће Цркве, по општем мишљењу, сабрани су не само изузетни морални квалитети, него и образовање, свештеничко достојанство и људска пристојност".[65] То јест, Црква ИПХ званично исповеда да човек који цео грчки народ предводи у расколничкој заблуди и води у ад има изузетне моралне квалитете и да је свештенства „достојан“ /„аксиос“!/).

– новембар 1967. У тексту о светињама Свете земље, објављеном у званичном синодском гласилу Цркве ИПХ Грчке, говори се овако: „Грчка влада, благонаклоно гледајући на братство Светог гроба, даровала је манастиру и звоно које, звонећи у новосаграђеном звонику, показује да је живо братство Светог гроба и да древна Црква Сионска, као лађа Богом осветљена, силовито и сигурно плови кроз теснаце савремених потешкоћа“.[66]

          – новембар 1967. За разлику од Богом осветљене Јерусалимске цркве, новоформирана Македонска православна црква оцењена је на следећи начин: «Она не постоји, она је противканонска, незаконита, недуховна – та невероватна измишљотина Словена и хеленомрзитељских скопљанских аутономаша (...) Подигла је дрску главу против Православне Цркве Србије и против сваке Грчкоправославне цркве, било да је у питању владајућа или она која следи стари календар“.[67]

  

1969.

– јануар 1969. Поводом избора Синајског архиепископа Григорија, познатог екуменисте и давнашњег пријатеља и саслужитеља васељенског патријарха Атинагоре,[68] Црква ИПХ Грчке у свом званичном гласилу К.Е.О. призива на њега благодат Светог Духа: «Изражавамо огромну радост због тога што је за Чувара, Началника и Предводника синајског изабран муж угледан и познат по својим чисто православним гледиштима, подвижничком животу и дубоком црквенοм образовању и спреми... Муж каквог описује и препоручује у својој посланици Тимотеју божанствени Павле. Свети Дух, Који је усмерио најблаговерније манастирске оце да изаберу најбољег између себе, нека излије Своје богате дарове на савест и часних бирача, и христоподобног изабраног Архиепископа".[69]

Овим Синод Цркве ИПХ, путем свога гласила, практично званично исповеда да је благодат Светог Духа још увек присутна у пустињској оази Јерусалимске Патријаршије, Синајској аутономној цркви, а да је њен првојерарх, саслужитељ јеретика‒унијата Атинагоре, самом Христу подобан (што подразумева да и верници ИПЦ који желе да буду истински православни и синовски послушни својим пастирима и оцима такође треба да тако верују и исповедају).

– новембар 1969. У званичном синодском гласилу Цркве ИПХ Грчке овако је прокоментарисано стање у Јерусалимској патријаршији: „Господ Бог, приклонивши се са небеса, неће оставити [источне грчке – моја прим.] Патријаршије у невољи, него ће их осенити Благодаћу Својом и благословом Својим и утврдиће их заувек. Јер оне су Његова творевина и врата адова неће их надвладати (...) Радоваћемо се ако се испостави да је нетачна информација која се већ неколико месеци шири – да Патријаршија Јерусалимска остаје без кадрова, клирика и монаха који је, не зна се зашто, напуштају и одлазе некуда друго“. У наставку непотписани аутор у име Цркве ИПХ Грчке даје своје предлоге како зауставити неоправдани одлив монаштва из јеретичке Јерусалимске патријаршије – уз економску помоћ грчке владе, оснивање семинарија за обуку свештеника ради „утврђивања у постојећој вери“ и уз друге видове помоћи „напаћеном Патријарху г. Венедикту“.[70]

А као документована потврда те вере и исповедања Синода ИПЦ на делу сведочи фотографија секретара Синода, Протосинђела Свештене борбе Евгенија Томброса (лево), како учествује  у литургији Јерусалимске патријаршије, после које узима нафору (шездесете године 20. века). 

 

 

1970.

          – јануар 1970. Синодско гласило К.Г.О. објављује извештај секретара Св. Синода Цркве ИПХ Грчке и протосинђела Свештене борбе Евгенија Томброса о његовим утисцима с ходочашћа по Светој земљи, где он пише: „Најпре смо узели на себе обавезу да укажемо част и поштовање Високопреосвећеном Архиепископу Синајском, Фаранском и Раитском (који се у међувремену упокојио), Порфирију Трећем, човеку који је добар подвиг савршио на њиви Господњој“.[71]

Тиме Синод даје поуку свим вернима да је благодатни и „добар подвиг“ на њиви Христовој могућ чак и у расколничким новокалендарским грчким црквама.

– август 1970. У свом званичном гласилу Црква ИПХ Грчке, поводом учесталих критика упућених старокалендарцима од стране државне цркве, објављује: "И раније, а и недавно, објављене су званичне изјаве потписане од стране јерараха Владајуће Цркве, које доводе у сумњу валидност и, с црквеног и канонско‒правног аспекта, исправност различитих поступака и дејстава Владајуће Цркве(...)  С болом и негодовањем примећујемо да тај талас критике наноси штету Цркви Христовој, доводи у питање народно поверење у исправно расуђивање и правичност предводникā Цркве, Пастирā и Руководитељā нашег вредног, трудољубивог и племенитог народа који верује и нада се".[72] Дакле, црква вредног трудољубивог грчког народа је новокалендарска Црква, а исправно расуђивање и правичност њене јерархије, као и црквено‒правну валидност њихових дејстава, у нормалним околностима не би требало доводити у сумњу.

– октобар 1970. Објава у званичном гласилу Цркве ИПХ Грчке поводом десетогодишњице хиротоније новокалендарског епископа г. Стефана (Трифилијског): "Честитајући Преосвећеном г. Стефану, призивамо садејство Пресветог Духа ради исправног управљања Црквом, на благоугожденије Богу".[73]

 

1971.

          – мај 1971. Објава у званичном синодском гласилу Цркве ИПХ Грчке, којом се призивају млади теолози светског православља да напуне светогорске, синајске и јерусалимске манастире: "Писали смо и – на томе неодступно инсистирамо – да су монаси, а посебно теолози и они који чезну за образовањем по Богу, а пре свега они који теже епископским обавезама и пастирствовању, дужни да се сами мобилишу на службу у строгим манастирима, кивотима Православља и тврђавама његовог најбожанственијег и слободног духа".[74] Дакле, манастири јеретичких (али зато бар историјски грчких) цркава по објави Цркве ИПХ Грчке представљају кивоте Православља и тврђаве Духа Светога.

– јул 1971. Јеромонах СПЦ Атанасије Јевтић саслужује с Митрополитом РПЦЗ Филаретом Вознесенским. Као одговор на јавне критике (са стране Флоринаца) упућене годину дана касније Цркви ИПХ Грчке у вези с њеном недоследношћу у исповедању вере, тј. еклисиологији, у званичном гласилу Цркве ИПХ објављено је следеће: „Кад већ расколничка новокалендарска црква, по њиховом мишљењу, има благодат, по којој логици и у ком смислу је Православна Руска Национална Загранична Црква г. Филарета сагрешила против вере? Зар је та прогоњена Црква(...) изгубила Благодат Свесветог Духа зато што је свештеник био Србин(...), који је саслуживао с најблаговернијим и најблаженијим г.г. Филаретом?“.[75]  

Ово је (још једна) потврда да је Синод Цркве ИПХ чврсто веровао и исповедао да је РПЦЗ била благодатна Црква, упркос спорадичним, па чак и систематским канонским прекршајима који су се у њој дешавали.

– септембар 1971. У обраћању Митр. Филарету уочи уједињења Цркве ИПХ Грчке са РПЦЗ, тројица чланова егзархије Цркве ИПХ Грчке (опуномоћене Св. Синодом Цркве ИПХ документом № 736 од 12. септембра 1971. године) пишу у оправдање једноличне хиротоније из 1948. године: „Оставивши сваку наду, зато смо се обратили епископима других народа и јурисдикција. Одговор је био одричан“.[76] Којим и коликим је то епископима могла да се обрати Црква ИПХ Грчке 1948. године (или мало пре тога) а да не сагреши против православне Омологије, ако су све видљиве цркве светског православља већ четврт века биле у пуном општењу с новокалендарским расколницима, а сав епископат изван Цркве ИПХ безблагодатан? 

‒ 7. октобар 1971. Синод Цркве ИПЦ под председништвом најблаженијег Архиепископа Андреја свој пуноћи црквеној објављује да је «благодаћу Божјом», тј. дејством Духа Светога дошло до уједињења са Свештеним Синодом РПЦЗ, и вернима се даје до знања да неометано могу учествовати у службама и у светим храмовима Руске Цркве у расејању.

 

1972.

          ‒ 29. фебруар 1972. У јеку општења у Светом Духу са Црквом ИПХ Грчке, Епархијско сабрање Канадске епархије РПЦЗ доноси одлуку о помињању на светим литургијама британске краљице Елизабете Друге, поглавара Англиканске цркве: «Тачка 4. У свим парохијама Канадске епархије на Великом Входу помињати ‘Православно епископство...’ и ‘страдалну земљу нашу руску, земљу ову… краљицу Елизабету, власти и војску Њену...’».[77]

 

1973.

           Под насловом «Свечано званично оправдање наше Паратаксе»[78] (=«групације, крила, фракције») у званичном часопису Цркве ИПХ Грчке објављена је вест о томе да је вишечлана комисија, формирана по налогу Владе од најугледнијих правних експерата, судија и професора Универзитета, проценила да је ограничавање верских слобода старокалендараца противуставно и незаконито. У контексту чињенице да су притом изнете критике на рачун Флоринаца (авксентијевске фракције и фракције Петра Астифидиса), у тексту се са задовољством износи закључак да се, «благодаћу Господњом, нашој Цркви (господина Архиепископа Матеја) није нашла ниједна замерка нити оптужба» од стране новокалендарске цркве, те да смо «захвални Богу што је удостојио нас најмање да слушамо и чинимо Његову Свету вољу», а што је тако љубазно и на велику сатисфакцију мученичке Цркве ИПХ изволeла да примети и званична црква‒гонитељка.   

 

1975.

          – 17. децембар 1975. Након што је новокалендарски пирејски митрополит Хризостом покренуо судски процес пред државним судом против двојице старокалендарских митрополита са исте катедре – Николаја Месикиариса (Црква ИПХ Грчке) и Геронтија Мариолиса (флорински раскол) – оптужујући их за незаконито присвајање епископске титуле и самозванство, пирејски првостепени суд оправдава обојицу оптужених епископа. Док је флорински епископ оправдан на основу тога што флоринска јерархија има прејемство од РПЦЗ, епископ (и потоњи Архиепископ) Цркве ИПХ Грчке Николај оправдан је с образложењем да је матејевска јерархија, „основана 1937. година као нова религијска заједница након што се еп. Матеј посвађао с другим архијерејима“, озакоњена хиротесијом примљеном од РПЦЗ 1971. године, након чега њена каноничност више није спорна. Поменуту одлуку епископ Николај никада није оспорио и не само да никада пред Црквом ИПХ Грчке није објаснио ко је суду доставио аргументацију захваљујући којоj је тада био оправдан, него се све до 1994. године, док ослобађајућа пресуда није била објављена у флоринском часопису Та патриа,[79] за речени судски процес у Цркви ИПХ није ни знало да је уопште био и вођен.

 

1976.

– 20. фебруар 1976. У посланици Синоду РПЦЗ, којим Св. Синод Цркве ИПХ Грчке објављује прекид литургијског општења с њима, описује се ситуацијa у којој је петогодишње молитвено општење успостављено и изјављује: «Уследила су литургијска саслуживања, заједничке молитве, посете свештеника наших Цркава, које су учврстиле јединство вере и општење у Духу Светом». Тиме се по исповедању Цркве ИПХ Грчке, објављеном након прекида општења (мотивисаног неодређеношћу РПЦЗ у питањима канонског статуса цркава светског православља), потврђује да је то литургијско јединство било благодатно општење у Духу Светом.[80] Посланицу је потписао дванаесточлани Св. Синод у пуном саставу, и у својству секретара Синода јерођакон Стефан Цакироглу (данашњи Архиепископ Цркве ИПХ Грчке).

 

1978.

‒ 17. јануар 1978. Mитрополит Китијски Цркве ИПХ Кипра Епифаније у писму теологу Мини Кондојанису Nº 170/17-1-1978 исповеда: „Питам да се да ли су неки хтели да утврде матејевску паратаксу [фракцију, струју ‒ моја прим.] на лажи? Или је заиста отпочетка утемељена на лажи?... Као теолози и православни треба да се заштитите и од оних споља, или ће се већ открити да се налазимо у заблуди, а, ако искрено размислимо, то и не треба да негирамо... Тема хиротонија, као и других оптужби, треба да се рашчисти отпочетка како бисмо видели истину, јер народ ће се једнога дана пробудити и свима нам судити...“

          – Пасха 1978. године. Митроп. Китијски Цркве ИПХ Кипра Епифаније упућује «Пасхални позив свим главама Истински Православних Хришћана у целом свету, који исправно чувају свештена предања и отачки православни календар и одбацују екуменизам и сваку новотарију».[81]

«Овај мој позив упућен је без разлике свим главама Истиноправославних Хришћана (названим и ИПХ или старокалендарци) у свету, мени познатим и непознатим, а посебно:

1. Синоду епископа РПЦЗ под Митр. Филаретом,

2. Епископима Брестенског Матеја, тзв. «Матејевцима», под Архиепископом Андрејем,

3. Епископима Чикашком (САД) Серафиму и Чилеанском Леонтију под Архиепископом Авксентијем,

4. Високопреподобним јеромонасима и монасима који се налазе у аутономној области Свете Горе,

5. Онима који се боре у Румунији под Митр. Гликеријем,

6. Онима који се налазе под прогонима и у катакомбама руским у Русији,

7. Онима који се свугде на земљи боре за предату нам отачку веру у Европи, Енглеској, Аустралији, и који живе на на другим местима, познатим и непознатим.

Све њих позивамо да се уздигну на висину задатка, да раде и сарађују ради јединства у једном истом Исповедању Вере, без других циљева и разлика, како бисмо сви заједно исцелили ране у себи и исправили грешке учињене у прошлости…"

[…] Заиста сви учествују у истом квасцу, независно од хлеба који сваки део приноси своме народу. Дакле, нека оно што је независно постане свеза, како би се у једној истој Омологији предавао чисти Хлеб Живота. Колико Руси у расејању толико и светогорски оци, Флоринци‒Авксентијевци и Матејевци, свако од њих у своме времену, дигао је глас протеста против проклете новотарије, промене православног празничног календара и екуменизма. Сви они су пружили отпор, али не заједно него одвојено, свако имајући сопствено убеђење и често међусобно страшно ратујући.

[…] "Дакле, ово је мој смирени и срдачни позив упућен на све стране, јер већ је време да схватимо да су сви у много чему криви и да смело исцелимо своје грешке, носећи бремена један другоме, јер нас време и околности уче да што се више неко изолује, то ће га лакше уништити обједињене непријатељске силе. Зато, браћо моја, као најмањи међу епископима срдачно преклањам колена и преклињем вас. Хајде да размислимо о својој одговорности, размислимо о греху наше поделе, сетимо се Судњега дана и тога какав ћемо одговор дати за све те хиљаде душа које због наше поделе чека ад. Пошто сви претендујемо на Истинитост Православља, шта нас омета у томе да се сви сјединимо у примени тога на шта претендујемо?"

[…] "Матејевци су дужни да ревидирају своје бесплодно негирање зближавања и дијалога. Изговор ‘урадите то или то, и онда ћемо се ујединити’ не обећава успех. Обе стране морају да наступе у духу искрености, смирења и са добром жељом да заједно размотре све детаље проблема, и свако је дужан да призна сопствене грешке и заблуде и да их смело одбаци, и тако ће се исцелити наша подела. Значи, сви заједно саборно можемо наћи средство и начин исцељења наше заједничке слабости. Нико не може да исцели сам себе, јер Господ наш Исус Христос није одредио да свако посебно носи своје бреме, него заповеда да носимо бремени једни другима. Свако може и дужан је да призна своје грешке и заблуде и да их одбаци, али опроштај ће му дати Бог преко његовога брата. Ето зашто смо сви ми потребни једни другима, да бисмо применили оно што гласно кличемо у часу страшне Тајне: ‘Узљубимо једни друге да бисмо једномислено исповедили’ .

[…] "Обраћајући се светогорским оцима, сматрам да је за њих Бог сачувао служење договору, миру и помирењу свих ИПХ у васељени, јер они представљају део вишег духовног живота, они су позвани у Цркву да живе одвојено од света грехова, они су нестјажатељи, уздржани, нечастољубиви, несреброљубиви, трезвени, пажљиви, богољубиви, а истовремено и братољубиви".

 […] "Нека пример крене са Свете Горе, одакле се први пут 1925. године чуло понављање архангелског гласа: "Станимо добро", и нека се поново чује Павлов вапај да није праведно да се један зове Аполосов, а други Кифин, јер смо сви ми Христови".

 

1979.

– 6. јануар 1979. У писму теологу Елефтерију Гудзидису Митрополит Китијски Цркве ИПХ Кипра Епифаније пише: „Ако имате у виду ситуацију с хиротонијама 1948. године, молимо Вас овде да разјасните Апостолско прејемство које многи оспоравају, јер је хиротонија била обављена уз нарушавање форме, од стране једног епископа. Не зато што није било другог архијереја, него из других неоправданих разлога које не помињемо… Ако можете доказати, брате, злославља [тј. неправославност] Варикопулоса [еп. Германа Кикладског – моја прим.] која би једноличну хиротонију учинила допустивом, ми чекамо да их видимо. А ако не, зашто се радујете и како оправдавате Апостолско прејемство, када за такву хиротонију постоје казне и заправо треба да је прати жалост…?"[82].

– 14. април 1979. У новом Позиву,[83] испред Предањске Аутокефалне Православне Цркве Кипра, митр. Китијски Епифаније пише: „Сви ми обећавамо истину – то је оно што је парадоксално – и циљ и сврха свих нас мора бити истина. Али штета што је истина за свакога од нас само варљива парола, а не циљ и сврха. Штета, кажем, што смо ми представници Суште Истине, а свесно или несвесно бавимо се дејствима туђим истини“[…] У наставку митр. Епифаније позива светогорске оце, потчињене Васељенском патријарху, да револуцију узму у своје руке и да стану изнад канонског Св. Синода Цркве ИПХ Грчке:   "Светогорски Оци, ви сте дали своје кости и груди Свештеној борби, ваши оци су створили 800 одељења, 800 жаришта Православља, 800 бастиона отачких предања. Подигните поглед и видећете да се већина тога променила или је нестала, као да се радило о живим бићима која су испунила своју сврху. Неки су се фанатизовали и у фанатизму и догматизму објављују речи туђе јеванђеоском учењу, други, либерални, искварили су све и, материјално заслепљени, налазе се пред духовним издисајем. Све то је духовно наслеђе ваших отаца, а ви, као непосредни наследници, а неки чак и као власници, зар да се не жалостите?  Зар нећете узети бич? Зар нећете прво да помогнете ви, као аутономни, самостални, који немате домаћина и сами управљате, да уједињени и туђи свакој сентименталности изагнате вукове? Борите се за своје наслеђе, очистите виноград и будите сигурни да ћу ја бити међу вама, на располагању вашем правичном и православном решењу, ако се буде заснивало на Св. Канонима. […] Сумњам да ћемо успети да избегнемо каменовање, када народ схвати да тргујемо њиховим спасењем и да на њихов рачун служимо мноштву страсти. Зар смо слепи?“

 

1983.

– 13. јул 1983.  Седмочлани Св. Синод Цркве ИПХ доноси одлуку о осуди „старокалендарског екуменизма“ (№ 6/13‒7‒1983): “Једним устима и једним срцем исповедамо и објављујемо да је Истински Православна Црква, која је ради разликовања названа ‘неновшествујућом’ или ‘Црквом Истински Православних Хришћана’, наставак Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве, од које су се отцепили, с једне стране, обновљенска новокалендарска црква, увођењем осуђене папске новотарије, а која је уведена као екуменизам 1924. године, а са друге стране разни старокалендарски расколи који су настали кварењем Омологије‒Еклисиологије неновшествујуће Христове Цркве“. Канонски статус треће групе – старокалендарских помесних цркава које су 1924. године остале у општењу са новокалендарским расколницима – не помињe се ни у овој саборној објави Цркве ИПХ Грчке.

 

 1991.

– 19. септембар 1991. У извештају Св. Синоду Цркве ИПХ Грчке (објављеном две године касније у виду посебне брошуре под насловом Поклањамо се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносушној и неразделној), на основу којега је касније уобличена Прва енциклика Св. Синода о иконама из 1992. године, митр. Пирејски (потоњи Архиепископ Цркве ИПХ Грчке) Николај формулише више јеретичких учења и фалсификује односно лажно цитира Акта Светог седмог Васељенског сабора, као и текстове више Светих Отаца који се тичу старозаветних пророчких виђења.

 

1992.

          – 23. јануар 1992. Објављује се Прва енциклика Св. Синода Цркве ИПХ Грчке о иконама (№ 2566), у којој бивају оправдане све иконе латинског писма, док је за одређене иконе византијског писма наложено да убудуће буду преименоване или да се измени њихов предањски иконописни садржај (икона Свете Тројице у виду тројице анђела убудуће има да се натписује искључиво као Гостопримство Авраамово, икона Васкрсења као Силазак у ад, на икони Рођења Христовог убудуће не смеју да се изображавају бабице итд). Та посланица, која је представљала чин крајње икономије с циљем да се избегне раскол (који се коначно и догодио 1995. године), никада није анулирана од стране Св. Синода Цркве ИПХ Грчке.

 

1993.

          – 26. фебруар 1993. Расколничка струја у Св. Синоду ИПХ Грчке објављује пројекат Друге посланице о иконама, под њим неовлашћено потписује  комплетан осмочлани Св. Синод и шири га по Грчкој као коначну синодски одобрену верзију Друге посланице о иконама. У пројекту посланице осуђују се сви који исповедају да се у старозаветним богојављањима открио Бог Логос, чиме се осуђују и црквена химнографија и више Светих Отаца који су тако исповедали, и поново се формулише више јеретичких учења. Ни пројекат Друге посланице о иконама до данас није саборно осуђен од Цркве ИПХ Грчке.

 

2000.

          Епископ Лавреотички Кирик умољава Синод Цркве ИПХ Грчке да се изјасни о ослобађајућој судској пресуди (из 1975. године) над бившим епископом Пирејским, а тадашњим Архиепископом Цркве ИПХ Николајем (у којој се он бранио како је постао епископ «тек хиротесијом из 1971. године»), након чега бива укорен од Архиепископа за непоштовање Св. Синода, разрешен дужности синодског секретара и удаљен од свих синодских послова. 

 

2000‒

У Цркви ИПХ Грчке устаљује се вишедеценијска црквена пракса да се на Велику Суботу из Јерусалима у Грчку доноси и вернима по храмовима од свештенослужитеља предаје «благодатни огањ». Након што јерусалимски патријарх раздели огањ, међу вернима који прилазе увек има и истински православних хришћана који прилазе и радосно примају овај небески благослов из руке патријарха, а одмах затим хитају да огањ однесу на аеродром у Тел Авив, на први авион који ће га пренети у Грчку. Затим, са аеродрома, верници ИПХ таксијима и приватним аутомобилима хитају на разне стране по Грчкој да огањ на време пренесу у све парохијске цркве и манастире, где ће га надаље, на почетку васкршњег јутрења, у поноћ вернима раздавати епископи и свештеници, и где се потом од њега пале сва неугасива кандила која горе у храмовима Цркве ИПХ Грчке.

То је још један посредни доказ вере целокупне Цркве ИПХ Грчке да се у Јерусалимској Патријаршији, као „Мајци Цркава“, још увек налази благодат Духа Светога, коју патријарх призива својим светим молитвама и из своје руке раздељује целој васељени. И такође је још једна потврда бројних објава Синода из шездесетих година 20. века (видети горе), којима се исказује вера да је Јерусалимска Патријаршија „жива“ и благодатна црква, која „као лађа Богом осветљена, силовито и сигурно плови“ и којој „врата адова неће одолети“.

То је и нешто што препознају чак и екуменисти из званичних цркава светског православља, који говоре: „Благодатни огањ је доказ благодатности канонске цркве, што признају чак и најрадикалнији схизмојеретици старокалендарци, који скупа са јеретицима монофизитима смирено чекају у реду да из руку нашег светог патријарха приме благодатни огањ, плод његове свете молитве, а затим трче, лете и хитају да га даље предају својим псеудоепископима и псеудосвештеницима, а они свим вернима – чиме сами сведоче да се источник благослова Божјег и благодати налази у канонској православној цркви“.

 

2001.

          ‒ 16/29. децембар 2001. Синод РПЦЗ под Митр. Виталијем прекида општење са Синодом митр. Кипријана Оропоског и Филијског и осуђује јерес кипријанизма „због неправославног учења о Цркви и признавања тајни новокалендараца“. Тиме РПЦЗ званично даје исповедање вере које је „матејевска“ јерархија од њих тражила приликом привременог прекида њиховог „општења у Светом Духу“[84] 25 година раније, 1976. године: „Прекидамо односе с вашом црквом у складу с претходно донетом одлуком од 2. маја 1975. године, №1097, у нади да ће вас Господ привести расуђивању у складу са Свештеним Предањима у Христу Исусу, без било каквих изговора, јер ‘такво је предање’. Сви даљи односи с вама зависиће од вашег будућег става и евентуалног ревидирања вашег исповедања вере у вези с календарским питањем, о чему ћемо се непрестано молити Господу“.

 

2005.

– 8/21. новембар 2005. Син свештеника Цркве ИПХ Симеона Микеревића Мирослав, са благословом и у присуству свога оца (који је за ту прилику скинуо расу и обукао грађанско одело с краватом), венчава се у храму Успења Пресвете Богородице (СПЦ) у Љукову одрекавши се претходно крштења и крсног имена (Димитрије) из Цркве ИПХ, након чега наставља да неометано и несанкционисано учествује у литургијском животу српске ИПХ општине. Тим дејством, 70 година касније, свештеник светотајински потврђује архијерејско исповедање једног од тројице епископа‒исповедника из 1935. године, у коме се свечано обећава да ће Црква ИПХ „сарађивати са Православним Црквама Јерусалима, Антиохије, Синаја, Атоса, Русије, Пољске, Србије и осталим Православним Црквама које држе отачки стари календар». 

Када је, ипак, после тога упитан о томе од неких српских верника, свештеник најпре изјављује пред Црквом и јерархијом да су се пок. љуковски парох СПЦ Боривој Веселиновић, комплетна родбина, кумови, комшије и пријатељи само уротили да одглуме венчање у СПЦ с искључивом намером да сложно преваре невестину бабу, монахињу у СПЦ (јер само слога /“сарадња“/ Србина спасава!), како би ова младенцима оставила имовину, а затим у потписаној изјави јерархији Цркве ИПХ у потпуности мења исказ и наводи да је све заправо учињено да би тај црквени брак могао да буде признат пред државом Србијом (што је апсурд будући да српско грађанско право не признаје и према томе не валидира црквене бракове). „Право“ венчање је, притом, обављено у најдубљој илегали у параклису ИПХ без присуства чак и кумова, а камоли кога другог од дубоко религиозне, а опет тако практичне родбине и пријатеља, за шта свештеник не сноси никакве канонске последице. 

 «Бог на небу, кумови Горан Дубајић и Анита Јасика у СПЦ». На захтев верника да Црква ИПЦ званично затражи од СПЦ да се овај «фалсификат» избрише из матичне књиге (односно да се документ о de facto и de iure интеркомунијском јединству у тајнама анулира и одбаци – како не би у сатаниној руци остао запис о томе, попут познатих случајева из житија која показују да он таквим записима трајно задржава власт над људима који су му се формално потписали), Синод није одговорио. На тај начин је још једном потврђено епископско исповедање из 1935. да ће Црква ИПХ «сарађивати са православном црквом Србије».

 

“Право” венчање истински православне деце цвећа и срицање службе на српском језику из служебника СПЦ. У својству појаца, кумова и црквеног сабрања присутни су шестокрили серафими и многооки херувими, што је канонско објашњење зашто се нашим плотским очима заправо само чини да је храм празан и да кумова у плоти нема.

 

2007.

– 28. новембар 2007. Окружном посланицом № 3280 Св. Синод Цркве ИПХ Грчке објављује хиротесију из 1971. године ништавном и уједно осуђује исхитрено ступање у општење с РПЦЗ „без неопходних канонских предуслова и гаранција“. Тиме је исповеђено да, у случају да су такви предуслови и гаранције постојали, улазак у општење са Црквом која се од првог дана налазила у што формалном што неформалном јединству са црквама светског православља не би представљало никакав канонски проблем.

 

2006‒2021.

Шесторо унука свештеника ИПХ Србије крштавају се или у непознатим околностима (окултно/τајно и без сведока из Цркве ИПХ), или с воспријемником из СПЦ, након чега сви до данашњег дана неометано примају Свето Причешће у Цркви ИПХ, са благословом и знањем више Јерархије. Τо је коначно и валидирано одлуком Малог Синода Цркве ИПХ Грчке од 3/16. новембра 2021. године, када је решено да свештеник Симеон Микеревић, упркос доказаним притужбама на вишеструку тајну интеркомунију његове породице, учињену с његовим благословом, које су одбијене без испитивања, и надаље има да служи неометано, а да се они који због тога криптоунијатског безакоња не желе да долазе на његове службе могу сматрати суштински расколницима од Цркве.

 

Софија Драговић (крајње лево), верујућа СПЦ, кумује на крштењу унучета свештеника Цркве  ИПХ Симеона Микеревића.

 

Дејан Мавија (десно), верујући СПЦ, као кум на крштењу унука  свештеника Симеона Микеревића (по сведочењу свештениковог зета Божидара Бркљача).

 

Интеркомунија која тече (мај 2018): верница СПЦ Софија Драговић, у верзији попа Симеона Микеревића верница Цркве ИПХ, кума његове унучади (у верзији Синода ИПЦ), своје дете крштава у Светском Савезу цркава (филијала СПЦ), у манастиру Гргетег. На средњој фотографији десно: крсни кум детета Милош Ђорђевић, верујући СПЦ; у средини: супруг Борис Шетка (непозната конфесија). На фотографији лево и десно: свештеник Немања Мартиновић, бивши љуковски парох.

 

Зет свештеника Цркве ИПХ Симеона Микеревића, Божидар Бркљач (такође верујући Цркве ИПХ), кумује на крштењу детета у СПЦ (март 2018).

 

 Светлана Лучић, верујућа СПЦ, кумује на крштењу унука свештеника Симеона Микеревића (2018).

 

Софија Драговић, крсна кума деце Маријане Бркљач, кћерке  свештеника Симеона Микеревића.

   

Светлана Лучић, крсна кума деце Мирослава Микеревића, сина свештеника Симеона Микеревића. Ветеранка исповедничке борбе Цркве ИПХ у Србији, која је истину Вере познала пре чак и данашњег егзарха српског.  

 

2021.

– 3. октобар 2021. Егзарх српски Цркве ИПХ, приликом посете својој српској пастви, изјављује да је свештеник Симеон Микеревић имао и има право да удаљи са службе сваког ко не исповеда да је 1924. година граница пада свих цркава светског православља које су остале у општењу с новокалендарским расколницима. Другим речима, такви православни Срби нису довољно православни да би имали право да присуствују службама које служи свештеник који причешћује сопствене некрштене унуке (односно или „крштене“ од воспријемника из СПЦ, или „крштене“ у СПЦ) ‒ иако је на исте те истински православне службе добродошао не само г. Кипријан Други (епископ јеретичке кипријановске фракције ИПХ Грчке, с којим сам егзарх, заједно с другим епископима Цркве ИПХ Грчке, јавно и срдачно размењује благослове и архијерејске целиве), него и новокалендарски архимандрит Серафим Димитрију (који је присуствовао погребењу Архиепископа Цркве ИПХ Грчке Николаја, као и избору новог Архиепископа, г. Стефана Цакироглуа).

 

Кипар, новембар 2015. године. Јутрење уочи архиепископске интронизације г. Епифанија, предстојатеља Цркве ИПХ Кипра. Епископ Кипријан Јулис, који је служби присуствовао по одлуци сопственог синода од 6/19. новембра 2015. године, као прави епископ стоји на почасном месту у храму,

у епископској столици.

 

 

 Новокалендарски архимандрит Серафим Димитрију (на првој слици – свештеник који испред Цркве ИПХ намешта клобук пок. архиепископа Николаја, на другој – крајње десно).

 

De iure и de facto интеркомунија Цркве ИПХ Србије са СПЦ, упркос апелима верних, до данас није одвргнутa и осуђена, чиме је јерархија Цркве ИПХ и званично, након вишевековног прекида, вратила у праксу поствизантијску грчку традицију општења у тајнама с јеретицима (communio in sacris) –  за сада, колико је црквеној јавности познато, само на српској канонској територији (о томе ће детаљније бити речи у другом делу ове студије „Где је Црква била пре 1924. године?“).

У својој пастирској посланици од 4. децембра 2021. године Егзарх Цркве ИПХ у Србији г. Пантелејмон (духовно поникао у схизматојереси „петорице“, а касније пришао Цркви као јеромонах) исповеда да је „тачан тренутак у којем Бог одузима Благодат јеретицима познат само Богу“, што директно противречи догматима Цркве о томе, односно светоотачком и светоапостолском догмату да су јеретици самим исповедањем јереси самоосуђени одступници од Духа Светог (Теодор Студит: „Чим се уведе јерес, анђео чувар одлеће и храм постаје обичан дом“; Апостол Павле: „Јеретик је самоосуђен“, /Tиту 3:11/, као и канону Цркве да самим чином исповедања јереси епископ аутоматски и истог момента постаје лажни епископ /15. канон Прводругог сабора/, те престаје да буде Хришћанин /Иринеј Лионски: „Јеретици нису Хришћани“/; А  какву спасавајућу благодат може имати онај који није хришћанин?). То учење представља варијанту јереси кипријанизма (да је потребно „још нешто“ да се деси да бисмо ми знали да су јеретици изгубили Благодат – јер јерес није духовна смрт како уче сви Оци, него „духовна болест“, а да „болесни“ умиру односно Благодат дефинитивно губе тек када то, попут мртвозорника, констатује и умрлицу потпише канонски сабор Цркве).

На тај начин се цела српска мисија ИПЦ нашла под епископом који јавно исповеда јерес кипријанизма.

И тако српски ревнитељи „теорије прекидача благодати“ успешно призваше проклетство на своје главе, и под своју анатему падоше. Наравно, њих то неће погодити (на овом свету) – будући да светлост њиховог разума не добацује даље од најближе бандере и да је њихово срце кадро да разуме само властиту праведност. И зато јер јерес и глупост не боле. А њихов „догмат“ ионако важи само за друге.

 

Ј. Капустина

Недељα Православља 7530/2023.

 

                                                      

 

ПРИЛОГ

 

Писмо Грчке верске заједнице истинских православних хришћана Митр. Антонију Храповицком

 

Грчка верска заједница истинских православних хришћана

Ул. Филотеис и Аполонос 27

Бр. протокола 785

 

У Атини, 11. октобар 1934. 

 

Високопреосвећеном Светом Митрополиту кијевском г.г. Антонију, чију свесвештену десницу што точи благодат целивамо просећи Његове свете молитве и благослове.

 У Карловцима.

 

Високопреосвећени,

Земним поклоном упућујући Вам своје синовско поштовање, истовремено узимамо слободу дa известимо Ваше Високопреосвештенство о следећем:

Вашем свечасном Високопреосвештенству свакако је познато да после календарске промене која се 1924. године догодила у Грчкој један бројно значајан део православног грчког народа није примио поменуту промену и да је одмах, с одобрењем Владе, формирао у Атини удружење под називом „Друштво Православних“, које је убрзо, након што се увећао број његових чланова, променио назив у „Заједница Истинских Православних Хришћана“, чија је сврха била да се свим силама и по цену сваке жртве истраје на предањском отачком црквеном календару и осталим свештеним предањима, у складу са строго православним духом у каквом су и предати од свехвалних Светих Апостола и Богоносних Светих Отаца.

Τој Заједници, чији се број већ увећао на више од два милиона чланова широм читаве Грчке, придружено је и много жењеног и нежењеног свештенства које обавља своје верске обавезе по старом календару и у заштићеним приватним свештеним храмовима, али које није у стању да испуни потребе мноштва верних које је умногоме лишено требā због недостатка свештеника. Нажалост, нико од грчких јерараха није усхтео да преузме ту свештену борбу или да макар пружи руку помоћи Истинитим Православним Хришћанима који истрајавају на отачком предању, што их је довело до разочарања будући да се нигде на црквеном хоризонту не назире трачак утехе.

Чланови Заједнице, налазећи се у таквој ситуацији, обраћају се путем свога Управног савета Вашем Високопреосвештенству упућујући му понизно поштовање и просећи Ваше светло мишљење о овом озбиљном питању и о томе шта даље чинити, с обзиром на то да сви који истрајавају на отачком календарском предању у Грчкој гледају с надом на Ваше Високопреосвештенство сматрајући га једним од најистакнутијих јерарашких корифеја,[85] чија су конзервативност у питањима Вере и истрајавање на отачком чувени у целом свету.

Верујемо, Високопреосвећени, да ћете благоугодити да нас удостојите својих очинских молитава и благослова кратким одговором, у коме ћете пожелети да нам обзнаните да ли сте расположени да ставите под своју духовну заштиту нашу Свештену борбу и да нас оснажите хиротонијом Архијерејā и свештеникā, личности подобних које имају сву неопходну спрему и квалитете, које бисмо Вам одавде послали.

У том уверењу и у очекивању свештеног одговора поново целивамо Вашу свештену десницу и потписујемо се остајући у дубоком поштовању,

 

Управни савет Заједнице ИПХ:

председник Г. Парасхос                                              главни секретар В. Стаматулис

 

 

---

[1] Θρησκευτική και Ηθική Εγκυκλοπαίδεια, τόμ. Α’, 819.

[2] В. и члан 2 Уставне повеље Савеза светогорских зилота. «Циљ овог верског савеза је: 1) непоколебљиво истрајавање његових чланова на Свештеном Предању и божанским и свештеним канонима Источне Православне Цркве, у свим испољавањима верског живота. 2) Борба свим духовним средствима против било које новотарије која је уведена или има да буде уведена у окриљу Православне источне Христове Цркве у било којој њеној области» (Η Άγκυρα της Ορθοδοξίας, 1926, 15).

[3] Када су се, због промене календара, раздвојили иначе спојени празници Благовести и спомена на устанак 1821.

[4] К.Г.О., Νοέμβριος 1979, 8-9.

[5] V. Moss, The Orthodox Church at the Crossroads 1917-1991, 235.

[6] ΠΑΝΤΑΙΝΟΣ, 16/29-8-1924.

[7] ΕΛΕΥΘΕΡΟΣ ΛΟΓΟΣ, 14-12-1924.

[8] ΣΚΡΙΠ, 29-1-1925.

[9] ΣΚΡΙΠ, 4-2-1925.

[10] ΣΚΡΙΠ, 29-6-1925. (грађански календар).

[11] ΣΚΡΙΠ, 15-9-1925.

[12] Нпр. икона Нерукотвореног образа која се чува у деспотикону кератејског манастира, с потписом „Свештена испосница Богородичиног Ваведења Велике Лавре, Матеј јеромонах, 1926“.

[13] К.Г.О., Νοέμβριος 1979, 8.

[14] Ibidem.

[15] «Επιστολαί του αειμνήστου Αρχιεπισκόπου Αθηνών και πάσης Ελλάδος κ. Ματθαίου. Εκδιδόμεναι νύν το πρώτον υπό του Επισκόπου Πατρών των Γ.Ο.Χ. Ανδρέου», 1962, 80.

[16] Ibidem, 80.

[17] К.Г.О., Μάιος 1988, σελ. 132-133.

[18] Τα Πάτρια 4, 28.

[19] Письма Храповицкого, Джорданвиль 1988, 169.

[20] Η Άγκυρα της Ορθοδοξίας, Αθήναι 1926, 10, 21.

[21] Исповедање вере Савеза светогорских зилота, објављено у Котви православља, занимљиво је по још једној појединости коју има смисла поменути историјске истине ради: чланови Савеза били су монаси свих светогорских искључиво грчких манастира и скитова, с изузетком румунског скита Часног Претече. Међу потписнике Исповедања и Уставне повеље не само да није укључен ни један једини негрчки манастир или други негрчки скит (од којих су у рангу светогорских манастира грузински и српски на трећем и четвртом месту по старешинству и ауторитету), него је у програмском делу текстa, под који је потпис ставио и Духовник Велике Лавре јеромонах Матеј, недвосмислено назначено да Савез Исповедање објављује «имајући у виду слободу нашег светог места коју искоришћавају нека братства страних националности и различитих карактера и циљева». Уз то, у члану 17 Уставне повеље изричито се наводи да, у случају распуштања Савеза, сва његова покретна и непокретна имовина прелази у власништво неког од грчких светогорских манастира. У свим светогорским манастирима у то време помињан је надлежни епископ, Васељенски патријарх Василије III, масон, екумениста и оригениста. У исто време Васељенска Патријаршија, и преко ње Света Гора односно сви Светогорци, па и јеромонах Матеј, били су у литургијском јединству с Лењиновом и Стаљиновом „Живом црквом“ у СССР, јеретицима и расколницима (од 1922. и надаље). Свети духовник Матеј је, наравно, добро знао за 31. правило Картагинског сабора (22. код Милаша), по којем клирици не смеју да оставе никакву имовину у наслеђе „онима који нису Православни“ – што изван сваке сумње показује да је и тада још увек сматрао грчке светогорске манастире православнима.

Исто тако, знао је несумњиво и за 92. правило Картагинског сабора (81. код Милаша), по коме епископу који црквену имовину остави јеретицима, претпоставивши их Цркви, чак и после смрти (!) има да буде изречена анатема.

[22] ΣΚΡΙΠ, 29-6-1926.

[23] ΣΚΡΙΠ, 1-8-1926.

[24] Τα Πάτρια, τόμ. 2, 68.

[25] ΣΚΡΙΠ 29-8-1926. (грађански календар).

[26] ΣΚΡΙΠ 2-9-1926.

[27] Κ.Γ.Ο., Νοέμβριος 1979, 9.

[28] ΣΚΡΙΠ, 28-11-1926.

[29] ΣΚΡΙΠ, 5-1-1927.

[30] ΕΛΛΗΝΙΚΗ (3-4-1927).

[31] ΤΟ ΦΩΣ ΤΗΣ ΘΕΣΣΑΛΟΝΙΚΗΣ, 31-8-1927.

[32] Настојатељ руског солунског храма св. Димитрија при руској болници у периоду од 1926-1930. био је Јован Турскиј, клирик РПЦЗ (М.В. Шкаровский, Русские обители Афона и Элладская Церковь в XX веке, 2010, електронско издање).

[33] „Ιερός Σύνδεσμος”, έτος Ε', Περίοδος Δ', 31-1-1927, αρ. 2.

[34] ΣΚΡΙΠ 2-2-1928.

[35] В. В. Беляков, Русская православная церковь в Египте. Восточный архив No 1 (27), 2013, 73.

[36] Због телеграма (№ 424) који је упутио старокалендарцима 29. марта 1924. године, а у којем их обавештава да Александријска црква не намерава да приступи промени предањског календара, патр. Фотије подвргнут је критици од стране Хризостома Пападопулоса, који га је оптужио за уношење немира (Ἀρχιμ. Θεοκλήτου Στράγκα, Ἐκκλησίας Ἑλλάδος Ἱστορία ἐκ πηγῶν ἀψευδῶν, 1817-1967, τ. Β’, Ἀθῆναι, 1970, 1267). Опширна посланица патр. Фотија (№ 1121, од 2. јуна 1924), где се износи став Александријске цркве по коме се календарска промена категорички одбацује, а која је упућена јерархији Грчке цркве, никада није прочитана, нити унета у протоколе заседања јерархије Грчке цркве. У часопису Πάνταινος, званичном гласилу Александријске цркве, патр. Фотије Мелетија Метаксасиса назива „псеудопатријархом“, а „свеправославно заседање у Цариграду“, на којем је донета одлука о промени календара, „гнусним псеудосабором“.

[37] https://www.grandlodge.gr/fotios--peroglou--w-10602.html.

[38] Κ.O., 10/23-8-1931.

[39] К.Г.О., Απρίλιος 1980, 11-20.

[40] ΙΔΑΥΕ (архив Министарства спољних послова Грчке), година 1933, фасц. Β/40/I, Извештај Главне управе за Македонију Министарству образовања (бр. 783), Солун, 27. децембар 1932, и писмо Главне управе за Македонију Министарству образовања (бр. 360), Солун, 24. јул 1933. године. 

[41] ΙΔΑΥΕ, година 1933, фасц. Β/41, Писмо епископа Трапезунтског Хрисанта Васељенском патријарху (бр. 322), Αтина, 23. јун 1933.

[42] К.Г.О., Φεβρουάριος1980, 14-15.

[43] Монах Виктор је у Грчкој нашироко познат као издавач духовне литературе (Евергетинос, Велики Синаксар у 14 томова, Киријакодромион итд.), по чему је цењен и од новокалендарске цркве и због чега је ушао и у грчку енциклопедију религије (Θρησκευτική και Ηθική Εγκυκλοπαίδεια, том 3, 901).

[44] К.Г.О., Μάιος‒Ιούνιος 1980, 26.

[45] Ibidem, стр. 28.

[46] К.Г.О., Μάιος‒Ιούνιος, 29-30.

[47] К.Г.О., Οκτώβριος 1980, 13.

[48] Како је сам признао на седмом заседању јерархије новокалендарске цркве од 3. октобра 1924: „Неки монаси су писали житељима моје епархије да не треба да следе нови календар, па сам проследио случај г. тужиоцу првостепеног суда, који се и позабавио поменутим притужбама. Ти монаси сеју кукољ» (ἀρχιμ. Θ. Στράγκα, Εκκλησίας Ελλάδος ιστορία εκ πηγών αψευδών 1817-1967, том 2, 1333).

[49] К.О. 15 Οκτωβρίου 1934.

[50] К.Г.О., Οκτώβριος 1980, стр. 9.

[51] Βραδυνή, 11 Δεκεμβρίου 1950 (Φωνή της Ορθοδοξίας, Δεκέμβριος 1950).

[52]Опширни фрагмент судске одлуке пирејског грађанског суда од 1990. г. објављен је у: Τα Πάτρια, 10, 36-38.

[53] Окружна посланица митр. Германа Кикладског и митр. Матеја Брестенског од 5/18. септембра 1937. (Κ.Γ.Ο. Μάιος‒Ιούνιος 1981, 179); објава верујућих ИПХ Атине и Пиреја од 10. јануара 1937. (ibidem, 210).

[54] Κ.Γ.Ο., Δεκέμβριος 1980, 39-40.

[55] Priest Stephen Fraser, Genuine Orthodox Church of Greece. A Brief History and Commentary, 59 (електронско издање).

[56] К.Г.О., Ιανουάριος 1981, 15.

[57] Ставрос Марку, приватна кореспонденција.

[58] Δημ. Πετρακάκης, Νομοκανονικαί Ενασχολήσεις, 181-183.

[59] https://docplayer.gr/151391518-En-ti-iera-moni-tou-olumpoy-diemeinen-o-aeimnistos.html

[60] «Ἡ Φωνὴ τῆς Ὀρθοδοξίας», ἀρ.φ. 321/14-9-1959, 1.

[61] Αμφ. Ταμπουρά, Αιτία και αφορμαί του διαχωρισμού των Γ.Ο.Χ. εις παρατάξεις, Λάρισα 1975, 71.

[62] Η πραγματική αλήθεια περί του κύρους της χειροτονίας επισκόπου υφ’ ενός επισκόπου... (υπό Ζηλωτών Αγιορειτών μοναχών, Αθήναι 1958), прештампано у: К.Г.О. 1988, 214-215.

[63] К.Г.О., Μάρτιος 1965, 9.

[64] К.Е.О., Μάρτιος 1967, 18.

[65] Κ.Ε.Ο., Ιούνιος 1967, 17.

[66] К.Е.О., Νοέμβριος 1967, 14.

[67] Ibidem, 15.

[68] В. његову беседу поводом интронизације, Πανηγυρικός τόμος επί τη 1400 αμφιετηρίδι της ιεράς μονής του Σινά, εν Αθήναις 1971, 513.

[69] Κ.Ε.Ο., Ιανουάριος 1969, 17.

[70] К.Е.О., Νοέμβριος 1969, 13.

[71] Κ.Ε.Ο., Ιανουάριος 1970,  3.

[72] Κ.Ε.Ο., Αύγουστος 1970,  19.

[73] Κ.Ε.Ο., Οκτώβριος 1970, 9.

[74] К.Е.О., Μάιος 1971, 11.

[75] К.Е.О., Μάιος 1972, 7.

[76] Текст обраћања објављен је у новембарском броју К.Г.О. под насловом «Признање каноничности наше паратаксе» (=«групације», «фракције») и поднасловом «Детаљи успостављеног од Бога уједињења с истинитом Православном Руском националном црквом у расејању».

[77] Православный Вестник в Канаде, 1972. № 18-19, 10.

[78] К.Г.О., Απρίλιος 1973, 7.

[79] Τα Πάτρια, 10, 157-170.

[80] К.Г.О.,  Φεβρουάριος 1976, 6.

[81] http://holyrussia.narod.ru/Posl_Epiph1982.html (превод са руског).

[82] Писмо № 117/6-1-1979, http://holyrussia.narod.ru/Posl_Epiph1982.html (превод са руског).

[83] Ibidem. 

[84] К.Г.О., Φεβρουάριος 1976, 6.

[85] У томе су се сагласили с новокалендарским архиепископом Хризостомом Пападопулосом, који је поводом кончине митр. Антонија (1936) упутио телеграм саучешћа Руској Заграничној Цркви и у њему га назвао „великим јерархом“ (М.В. Шкаровский, op.cit).