Представљамо: Матејевци у Србији 2

 

TOO SEXY FOR YOUR DIPTYCH

 

„Нема ништа тајно што неће бити јавно“

Исус Христос

Недавно је благочестива заједница истинских православних Хришћана у Србији (Свештени Синод ГОХ Архиепископа Стефана) добила новог епископа-егзарха (Кир Пантелеимона Фтиотидског), и благодарећи његовом труду око устројства и укрепљења српске ИПЦ, заједница се одмах увећала. Наиме, показало се да је ова малена заједница значајно већа него што су њени верници мислили, и знали: испитујући матичне књиге цркве у Србији, Владика је открио да у њој постоји неколико чланова које нико од верника до сад није познавао, нити их помињао у својим топлим молитвама. Представљамо читаоцима блога, и широкој православној јавности, једног од најистакнутијих нових-старих чланова, свакако најпопуларнију личност из Цркве ИПЦ у српском народу, а и међународно (5000 пратилаца на тик-току, више тисућа на фејсбуку и инстаграму) - сестру Светлану-Марију Лучић, познатију као Цеца Луче.

 

Сестра Цеца истинско православље проповеда и шири углавном на тик-току, инстаграму и фејсбуку и у овом тренутку она је водећа истински православна инфлуенсерка у Србији, па и шире - са својих 5000+ пратилаца далеко је претекла другопласирану проповедницу истинског православља, монахињу Ефросинију Ново-Стјеничку.

За разлику од „српске мајке“, Светлане Ражнатовић, Цеце-национале, Цеца-Луче је истинска „мајка српског истинског православља“, и права „Цеца интернационале“ – њени међународни пратиоци су са свих меридијана, „од восток солнца до запад, и сјевера и морја“, из Босне, Албаније, Турске, Туниса, Јемена, Авганистана, Пакистана, Индије, Израела, Шведске, Аустрије, Мексика, Чилеа, Мауританије... и свих конфесија (мада мухамеданска значајно превладава).

 

Сестра Марија (крштено име) верно је духовно чедо клирика Архиепископа Стефана, презвитера Симеона Микеревића, и званична кума односно духовна мајка неколико његових унучића. Њен духовник, свештеник Симеон, свакако је имао ваљане разлоге да од свих верника Цркве ИПХ у Србији баш њој благослови да буде духовна мати његове унучади. Очито је да није имао поверења у друга мање достојна своја духовна чеда, а да ће популарна сестра Цеца, која због заузетости односно из оправданих разлога не долази баш на сваку литургију, бити кума вешто и мудро је сакрио од њих – да не би распламсао њихову духовну љубомору (јер у питању су зилоти: од речи зилос, љубомора, а ревност/љубомора погрешно усмерена постаје опасна страст).

Ипак, у једном тренутку, после неколико година, ревносни верници су схватили да не знају ко је кумовао свештениковим унучићима (тј. да не знају за кога се моле сваки дан) – па су почели да се индискретно распитују. Свештеник није имао много муке да им објасни (у питању су истински верници, значи људи који по дефиницији све верују): свима је рекао да је то извесни Украјинац Максим који живи у Француској (и још се на Јеванђељу заклео да је тако). Није им било свеједно, али нису знали човека па нису ни могли да буду превише љубоморни.

Међутим, недавно дошавши нови епископ неопрезно је открио да у матичним књигама ипак стоји име другог кума, популарне ИП Цеце, и то је изазвало ерупцију гнева и љубоморе (зилотизма) међу неким од најревноснијих зилота. И побуна је толико ескалирала, да је морао да интервенише Свештени Синод и да на посебној седници специјално расправља о томе. Као кумови су фигурирала три кандидата:

1. Максим Јазиков, Украјинац који живи у Француској (кум према првој и другој изјави презвитера Симеона, исказаној више пута пред верницима његове парохије и једном пред његовим епископом Кир Тарасијем, тадашњим Егзархом Синода у Србији),

2. Дејан Мавија, полицајац из Сремске Митровице, верник СПЦ (кум према изјави оца крштене деце Божидара Бркљача, датој пред новим Егзархом Синода у Србији, Кир Пантелеимоном Фтиотидским, и још неколицином верника), и

3. Марија (некрштено Светлана) Лучић, истински православна инфлуенсерка из Сарајева и Инђије (кума, према дефинитивној, трећој изјави презвитера Симеона датој у писменој форми Егзарху Кир Пантелеимону, Архиепископу Кир Кир Стефану и Свештеном Синоду).

Синод није имао лак задатак, јер је од три веродостојна кандидата могао бити изабран само један. Ипак, протекцијом духовника Симеона који је својим високим свештеничким и правничким ауторитетом у самом финишу „погурао“ своје духовно чадо, Свештени Синод је непобитно канонски потврдио избор духовника Симеона и кумство благочестиве сестре Цеце.

Тиме су остали посрамљени лобисти друга два кандидата, зет презвитера Симеона Божидар-Божа (испало је да је он дао лажну изјаву, тј без срама слагао Епископа и Цркву; а и МУП Србије је тиме додатно изгубио на већ пољуљаном ауторитету), и верници парохије који су свим срцем и свом душом веровали да је кум био Украјинац Максим и навијали за своју верзију (испало је да су они глупи и лаковерни, а зилотска гордост посрамљење не трпи).

После тога, Синод је чак био принуђен – да би се зилотске страсти смириле – да запрети ревнитељима не по разуму да би, ако наставе да бунтују против свештеника и куме, и искажу непослушност највишој црквеној власти, могли бити строго кажњени и чак одлучени од Цркве, тј. од Христа Бога. Скромна и смирена сестра Цеца после ове одлуке, којом је на највишој инстанци канонски и несумњиво потврђена ипостас њеног духовног материнства, није тријумфовала над својим противницима, показавши тако аутентичну хришћанску бестрасност.

Са друге стране, једна острашћена групица ревнитеља не по разуму поставила је питање пред свештеника и Архиепископа и пред Синод како је могуће да сестра Марија баш никада не долази ни на једну недељну или празничну литургију у храм ИПЦ, и како то да је нико од њих никад није видео. И како то да за њу не важи односно не примењује се 11. канон Сардикијског сабора по којем мирјани који без ваљаног оправдања не дођу на три недељне литургије заредом морају бити одлучени од Цркве. Одговор на та питања постао је очевидан када су се неки од верника спријатељили са сестром Маријом на фејсбуку, односно запратили је на тик-току и инстаграму. Довољно је видети само једну њену фотографију, од много које су постављене на њеним православним страницама, и све ће бити јасно.

Наиме, сестра Марија је прелепа. Њена телесна лепота је толико засењујућа, да то просто неким слабијим верницима може представљати страшно и душепогубно искушење – како је један од чланова ИПЦ приметио: „Човече, само један поглед на њу је већ пад у блуд!“.

О духовној лепоти да и не говоримо – наиме, сестра Луче је један од најстаријих верника истински православне заједнице у Србији (тачан датум њеног крштења односно уласка у Цркву није познат, али је познато да је у Цркви најмање од 2005, када је први пут кумовала); то значи да је она била православна и о истинском православљу све разумела као сасвим млада, још пре скоро две деценије, када већина данашњих верника ИПЦ у Србији није ни била рођена (духовно), и давно пре него што је данашњи Егзарх Синода Кир Пантелејмон знао где је и шта је истинско православље (односно давно пре него што су монах Серафим Игњатић и он постали чланови Цркве, пришавши јој из схизматојеретичке заједнице „григоријеваца“, где су анатемисали Предање и Свете Оце). И вероватно је и то био један од разлога зашто се Синод одлучио да баш њу изабере и потврди као званичну куму.

У том контексту, разумљиво је и зашто једна групица острашћених верника негодује што сестра Луче не долази на службе – њихово сластољубиво и блудољубиво срце жели и жуди да се уживо наслади гледањем њеног лица, и они просто своју скривену страст прикривају канонским разлозима („зашто она никад не долази на литургију, када по канону томитом блаблабла...!“).

И разумљиво је зашто искусни пастир и духовник Симеон своје духовно чедо и бесцени бисер Цецу помно скрива од таквих, јер он их познаје најбоље – зна да нису способни да такво искушење понесу.

Неки чак подозревају да је сестра Луче била у ствари главни разлог зашто се монах Серафим Игњатић вратио са Свете Горе у Србију. Наиме, када се по први пут појавила контроверза око кумова унучића презвитера Симеона, монах Серафим је јавно рекао да ће он „као стари светогорац, који има велики ауторитет у цркви и пред Синодом, а и епископи га се прибојавају“ све то детаљно испитати. Након што је испитао, само је штуро и неoбично уздржано објавио да је „све испитао, и да је све канонски и исправно“. То значи да је он још тада, пре десетак година, сазнао истину – да је сестра Луче канонска кума, и сигурно је видео њену фотографију са крштења, а вероватно је чак имао прилику да је и уживо сретне, испита и увери се у њену православност. Ако знамо да је само гледање фотографија лепих жена стимуланс за лучење тестостерона код мушкараца, а да такве ствари нарочитом силом дејствују на монахе-отшелнике који таквим дражима по природи посла нису изложени, Серафиму сигурно није било лако. Хормони делују не само на тело-мозак, него и на подсвест човека, и утичу на његове одлуке. Сваком правом мушкарцу довољно је да само погледа у груди сестре Лучета, и осетиће како му се врти у глави, и како почиње да губи расуђивање. А код монаха то делује још интензивније. То што се Серафим никада није бунио што сестра Луче никад не долази на литургије (док је у исто време беснео што неки други верници не долазе, и подносио притужбе на њих Синоду тражећи да се одлуче од Цркве), такође је симптоматично – очито да је она код њега имала специјалну протекцију. Неки чак говоре како се Серафим у истинско православље обратио њеним молитвама и њеном проповеђу – попут Кипријана волхва, који је баш као Серафим дуго био јеретик и гонитељ Цркве и верних, и који се у православље обратио поведен само неодољивом лепотом хришћанке Јустине – и да је заправо Луче и њему духовна мати. Ипак, за то нема никаквих материјалних доказа; у питању је духовна тајна, али реално је мислити да су вреле молитве сестре Цеце, делујући посредно, узнесене из Цркве до Неба, и у сили нисходећи са Неба до Серафима јеретика, отопиле камен његовог јеретичког и богохулног срца (мада, авај, само накратко).

И у томе се налазе сви духовни разлози зашто сестра Луче има благослов свога духовника, а тиме и посредно благослов Архиепископа (чији је Симеон канонски клирик) да не долази на службе скупа са осталим верницима. Њени мисионарски таленти у проповеди истинског православља нису намењени за опскурне горнице где би она са два-три верника стајала као светиљка под спудом, покривена од главе до пете, али ипак незаустављиво лучећи феромоне и тиме још више искушавајући и распламсавајући њихове дугим постом, уздржавањем и молитвом притуљене страсти. Сестра Луче је за стадионе и градске тргове, јер ни највећи катедрални храм ГОХ не може да прими све њене следбенике и обожаваоце. И зато, зато је она ове године своју васкршњу мисионарску литургију служила у фолк-клубу у Инђији, древној митрополији истински православних у Србији (а не зато што је „вулгарна сељанчура и фуфа“, како неке љубоморне „истински православне“ вернице злобно коментаришу, попут архетипских јеванђељских фарисејки!). Она је за само неколико година око себе окупила, можемо рећи, више следбеника (када се саберу сви пратиоци са фејсбука, инстаграма, и тик-тока) него што целокупна заједница ГОХ има у Грчкој – после 100 година борбе за истинско православље, и здружених напора десетина и стотина истински православних епископа и свештеника!

Сада преостаје још само једно: да Синод и презвитер Симеон организују да ова ревносна равноапостолна пастирица позове све ове душе, поведе их за собом и сабере их у истински православни храм, на крштење и литургију.

Верници ИПЦ у Србији овим су не само молитвено и духовно, него и медијски битно оснажени, и имају много разлога да се поносе новим делатницима на својој плодној духовној њиви. Очекујемо да ће проповеди сестре Цеце, које сваким даном стичу све већу популарност, учинити да се глас ИП Цркве чује још даље, и још гласније; нарочито с обзиром на то да традиционално конзервативна ИПЦ Грчке нема своју презентацију на интернету односно „интернет мисију“ – ово је практично једини њен члан који је има, и који може да urbi et orbi покаже аутентичну духовност истински православних у Србији, и шире.

 

 

Мали избор из аскетских дела равноапостолне проповеднице истинског православља и најистакнутије чланице истинске Цркве у Србији, мати Марије-Цеце

У наставку, представљамо вам неке од њених најпопуларнијих и најинспиративнијих проповеди. Не знамо у којој мери је презвитер Симеон, истакнути духовник ове красне младе девојке, помагао односно утицао приликом састављања проповеди, али чак и да је Цеца нешто „позајмила“ од свог искусног духовног оца, у томе нема ничег нерегуларног односно ничег за осуду – дете не може ништа чинити само од себе, него што види да отац чини (Јован 5:19).

 

Вопросоотвјети амма Марије

(духовне поуке у форми питања и одговора)

 

Поука изговорена на дан преподобног Пимена Великог (за кога се у житију каже да је „сабирао мудрост као пчела са цвећа“, тј. у том контексту).

„Питање: Зашто плавуша носи сукњу на цветиће?

Одговор: Кад прдне, да замирише!“

(Толкованије: овом поуком, мати, изразита природна бринета, хтела је да метафорично истакне како је цео свет предодређен да постане мирисна рајска башта, и да су и плавуше, често презрене као неинтелигентне и вулгарне, такође позване да есхатолошки партиципирају у томе и дају, према моћима, свој допринос).

 

*

Поука изговорена на Светог Равноапостолног Косму Етолског:

„Питање: Гдје је жена најмекша?

Одговор: Тамо гдје јаја стално ударају, а никад се не поломе!“

(Толкованије: алегоријски, амма је очито мислила на срце, које је важно да сваки човек, а нарочито жена као нежнији пол, има меко и нежно, али такво да је способно да прими и истрпи и сталне ударце, и никад се не поломи – али у исто време не поломи ни непријатеље који га ударају, јер је у њима као у јајету такође скривен онтолошки потенцијал новог вечног живота за који су створени.

Ова проповед је наизглед двосмислена, али се мора имати на уму каквој је публици изговорена – страсним плотским људима који нису способни да свој груби ум одмах уздигну са приземног плотско-буквалног нивоа, преко душевног-алегоријског, до спиритуалног, истински православног смисла. Чистима је све чисто, а нечистима је и чисто нечисто.

Сестра Јасмина Микеревић, будући духовна, проповед је правилно схватила, и одмах је у име целе истински православне заједнице поставила велики „лајк“).

 

 *

Поука изговорена у Крстопоклону недељу Великог Поста (2020):

„ – Мама, је л' се каже правилно наушнице или минђуше?

– Сине, зависи: ако ставиш на уши онда су наушнице. Ако ставиш на минђу, онда су минђуше.“

(Напомена: минђа, турцизам, персијска реч, означава цвет Dicentra spectabilis).

Толкованије: у овој апофтегми мати је хтела да покаже да свака реч односно име има своје јединствено значење, и да тиме укаже на прецизну и универзалну логосност творевине. Осим тога, она је хтела да суптилно истакне колико је апсурдно да људи делима руку својих украшавају било своје тело, било цвет из природе, јер је и једно и друго Творац савршеним створио, и сваки додатак на њима је квареж и ругоба).

 

 

*

Из опуса CONFESSIONES

„Ја лажем као пас. Ја кад зинем лажем. Ваљда ти је то јасно.“

(Објашњење: ово је била јавна исповест, суштински упућена Архиепископу и Синоду. Они су скривену, вишеслојну поруку правилно схватили – када лажов који увек лаже каже да лаже, то значи да у том тренутку парадоксално у ствари говори истину; и на основу тога су непобитно закључили да понекад јуродива мати Луче ипак јесте истинска хришћанка и истинска кума).

 

 

*

Мати Марија је и талентовани појац – овде поје у дуету са својим духовним чедом, унуком презвитера Микеревића (у Рождественском посту 2022.), следећу стихиру (девети глас, аутор: инок кир МC Стојан Мелод, појац СПЦ; крајегранесије: УРВИКИНА):

„Улазим у клуб

Риба пијана ме цима

Вајвај, може селфи

Или неки кратак снимак

Каже да сам згодан леп

И да ме жели јако

Нисам ја за тебе

Али јесте Мали Бранко.“