- Зашто је лагао верника Н. да је Стефан Стефанов женио његовог сина? шта је хтео да сакрије? Због чега епископ Лазар као заштитну меру у корист о.Симеона наводи да се некрштенима не може веровати те тако оптужујуће сведочанство некрштеног зубара одбацује у самом почетку?
- Утврдити тачан датум када је то венчање збило, те следствено ако је могуће да се свима на увид пружи Лист венчаних из грађанске општине Инђија да се и ту виде и упореде датуми.
- Наредна битна ствар - проверити (и ако је могуће од њега добити) слике у дигиталном облику са поменутог венчања , те утврдити слагање или неслагање датума у рубрици Date modified, Date Created, у приказу „Detailed“ то јест шта је претходило грађанско или црквено, односно „које“ црквено венчање? Наиме преко рачунара биће могуће утврдити стварну истину без потребе да се било коме непоузданом верује на реч.
- Исповест А., бивше супруге Н. (оквирно јесен/зима 2009.) на којој је чула да је НАЈВЕЋИ ГРЕХ ЊЕНОГ МУЖА БЛУД!?!?!. Жена је толико била истраумирана и то јој је толико стајало усађено у ум, да је тек годинама после, а тачније дана 4/17.септ.2017. о томе слободно и сама проговорила бившем мужу, а истог дана поновила то и пред сведоцима верницима ИПХ. Исти дан верници су имали последњи разговор са о.Симеоном о проблемима у парохији и његовим чињењима – те је она знајући за тај сусрет верника и сама разумела да не треба ништа више да крије. Ако се ово обелодањивање мужевљевих грехова жени утврди као тачно, - а не постоји нити један разлог да се А. не верује, јер није била принуђивана то да изјави, нити има интерес да клевеће било кога – онда како се односити и поступати са свештеником који се меша у супружничку слогу било кога, па и некрштених душа, које исповедају веру Арх.Матеја.
То је потпуни доказ за најнепосреднији случај цурења Свете Тајне исповести и која казна треба да уследи за то!!! Мишљење свих је РАШЧИЊЕЊЕ! Ово није ствар о којој се расправљало са вл.Тарасијем никада, према томе за овај „новодознани“ преступ потребан је Саборски црквени суд и то не по тужби незадовољних верника, већ по сили епископских дужности.
У годинама посдле овога њихова деца често су била против да се причесте код о.С. е је једном приликом чак и еп.Лазар будући на служби (16.јул 2013.г.) напменуо: „и Тело, оче и Тело“. Да ли је свештеника као причешће деци давао само Крв без Тела по неком устаљеном грчком обичају како не би дошло до избацивања???
Другом приликом (наредне 2014.г.) услед тога што мала М. није хтела да се причести, окрећући главу, и то је трајало готово читав минут, верник који је држао покривку спустио ју је, а свештеник је прво окренувши се према олтару као да жели да уђе пружио изненада Причешће у супротном смеру се окренувши, те је приликом враћања кашичице, једна кап Крви засигурно испала на тепих на амвону. Други верник са певнице је одмах реаговао и показао му на траг од капи. Уследио је самооправдавајући одговор како се то није десило. Ово је обавезно потребно испитати.
- Брат С. С. дана 21.септ./4.окт.2017. први пут у разговору са Немањом Г. износи разговор са о.Симеоном и Д. из зиме 2011/2.г. где је о.С. оквирно изјавио: „Ја сам у пензији (превремена због рањавања у рату `90-их) и на предлог вл.Тарасија сам се примио свештенства. Гледао сам шта би се и чиме бавио...“ Обојица браће, према речима истог брата, су ово протумачила као посредно признање свештеника, да се он сам (Симеон) свештенства прихватио из разлога будућег животног занимања по одласку у пензију (то не значи да су обавезни разлог била стабилна додатна новчана примања и финансијска обезбеђеност у старости), али Божји призив на свештенство у души је упитан, и тог призива није било у свештениковом излагању. Он је тај који је одлучивао хоће ли се прихватии, а не да је осетио да га Бог призива. Како год, читава прича је у најмању руку - чудна.
- Из његових уста изашли су савети верницима или људима у невољи, да се по духовну помоћ иде у јеретичке „цркве“. Како то обичан верник да тумачи? Да ли човек надахнут Богом и Духом Светим може уопште изговорити овакве ствари???
- На сахрани К., мајке монаха Серафима, у јан./фебр.2011. кадио је и присутне римокатолике , К-ну телесну родбину и давао им да целивају крст и босиљак. Знао је да су они родбина умрле вернице и да су римокатолици. На питање зашто, одговарао је да не зна ко је ко од толиких људи. Слагао је најотвореније. У сваком случају могло се претпоставити да нису ИПХ верници, те без обзира да ли су римокатолици или верници СПЦ-екуменисти обавеза да се буде опрезан са свештеним радњама остаје иста – до провере - свештена чињења не примењивати према онима ван Цркве!
- На сахрани своје мајке З. у фебр.2012. после сахране током ручка у ресторану, када смо сви ми ИПХ верници устали да се помолимо, он није одмах отпочео молитву него је окренувши се по ресторану, свима рекао: „ред је да се устане, кад се други моле за ручак!“ – да ли је тиме позвао све да дају свој допринос заједничкој молитви нама ИПХ, а зна и сам да су присутни сељаци у ресторану сви редом верници СПЦ. Односно да ли се радило о нашој заједничкој молитви са СПЦ верницима у том тренутку?
Како то тумачити и да ли ми, који смо се тада молили и нисмо приговорили, још од онда имамо анатему као непокајани, јер смо се молили заједно са иновернима? Односно коме да се исповедамо за тај грех? Зар ономе који је виновник и који не сматра да у свему томе има греха?
Наиме касније кад је то поменуто опет се оправдавао мада је признао д аје погрешио. Коме је он принео покајање за такво противцрквено чињење. То је за суд а не за исповест, пошто је он клирик а не обичан верник и последице самољења са иновернима за њега су другачије, него за световњака.
- почетком 2009.године или раније о.С. од владике Лазара добија новац, који су наше ИПХ монахиње са Кипра послале сестри Т., јер је ова током дужих боравака у њиховом манастиру минулих година, била направила изузетно много бројаница, те су хтеле да јој се некако одуже. Радило се о пар хиљада евра (око 5000). На питање о.Симеону о томе, речено је (по сећању): „То је био црквени новац, а не новац неког појединачно“. Са владиком Лазаром је потребно утврдити да ли су њих двојица самостално донели одлуку да се за тај новац купи имање у Барајеву, тј. да ли је то била недостајућа сума за исту парцелу, која им је толико много требала?!?
Ако да - онда се може тврдити, како би овај новац Т. лично намењен, управо и врло много помогао тој верници да се извуче из новчаних тешкоћа у годинама које су уследиле после слања. У свему томе видимо Божји промисао, где је Бог видео будућу невољу по своју овце и унапред јој рукама својих слушкиња из кипарских манастира, припремио био спасење. Али препрека свему томе су били опет „Његове“ слуге у мантијама. Ово је обавезно потребно саборски испитати. Све невоље које су после тога уследила по епископа Лазара 2010.г. и његов лош третман на Кипру одакле је готово био истеран, можда би се могле сагледати у светлу ових чињења – присвајања туђег новца под разноразним изговорима црквених потреба. Бога је немогуће заварати, ако људе и јесте могуће.
Услед недостатка новчаних примања верница је одмах после те неприспеле пошиљке са Кипра, дошла била у велику животну смутњу, будући лишена могућности да посећује сопствену ћерку, (трајна судска забрана приласка, по тужби ћеркиног оца), и као резултат завршила је на лечењу у одељењу Психијатрије, а после тога у домовима за смештај одраслих, где се њено стање увелико погоршало. Сестра је упала у тешко униније и животни очај. Сада је о.Симеон једини који је обилази и, (према његовим речима – а то је подоста упитно), она одбија да јој било ко други долази у посету осим њега, јер је свиме врло разочарана и сломљена. Можда о.С. сам говори људима да јој не долазе у посету да се не би сестра појадала, како је присвајањем њој намењеног новца заправо он крив за све што јој се десило!!! Дакле узимањем новца дошло је, можемо тако рећи, до душевног уништења или сламања првог од свих старокалендарских верника у Србији.
- У разговору о.Симеон врда са одговорима, и врло често се служи променом теме „на позитивну причу / аргуменат / контра-питање“ – позната психолошка метода избегавања директних негативних и шкакљивих питања, на које одговори, или последице неодговарања, могу бити врло штетне по питаног саговорника. Из угла хришћанства то је најобичније лицемерје!
- Свеопшти утисак да о.Симеон уопште не познаје појам покајања (тим пре не може никог ни исповедати), јер се увек самооправдава методом избегавања одговора, пресретањем саговорника са већ поменутом позитивном контра-причом.
- У једној од последњих беседа на приватној вибер страници монаха Серафима (основаној дрско без било чијег благослова), коју свештеник очигледно користи као интернет амвон за саопштавање „целој“ пастви разних црквено битних ствари, свештеник каже између осталог да је неко проваљивао у кућу у Барајеву и да је било планова за провалу у његову кућу, да је некакав кључ од улазних врата био загубљен, и да постоји опасност по његове укућане због свега тога. Ово су тачне речи са Вибер странице:
„Међутим, сад су ствари отишле даље. Јуче, кад смо се у Барајеву окупили на служби, пронашли смо кључ од куће испод стола. То беше нови кључ који недавно промених и поставих га на ново тајно место да га стално неносим собом, а и ако неко наиђе од наши да може ући да се одмори или преспава. Стим новим месту где сам оставио кључ нисам стигао никог упознати од верника. Како се нашао доле испод стола, можда ће ми дати одговор ком-шија који каже да је неког видео тамо кад му време није. Можда одговор зна и онај који је зимус предлагао браћи да уђе код мене у кућу ради прикупљања неких "доказа". Видите ли сад куд све то води. То више није наивно право неког да буде незадовољан нечијим радом и животом, већ то прелази у атак на моје достојанство, и као свештеника, и као обичног човека, већ је то и угрожавање мог живота. Неплашим се браћо. Смрти сам више пута гледао у очи, имао сам и дириктне обрачуне са нечистим силама, али у заједници самном живе и деца моје деце, и такве ствари могле би јако лоше утицати на њих, недај Боже, па овим путем молим те "авантуристе" да се уздрже од даљих сличних акција јер су већ више него довољно накупили, што својих што тућих грехова...“
Све ово представља ништа друго до потпуно сабласно и несхватљиво уношење параноје у животе верника који о томе појма немају (и то, по ко зна који пут током Великих постова), те покушај скретања теме са сопствене оптужености на оптуживање других (стара војна пословица - Контранапад је најбоља одбрана -). Лукаво се не наводе ничија имена, јер би то значило сутра суђење за озбиљну клевету (пошто се очигледно ради о појединим верницима за које се желе јавна осуда свих). На делу је класичан метод који користе државне службе приликом пада рејтинга председника државе. Наиме, у тим случајевима организују се два-три покушаја атентата и саобраћајки „ротационих“ возила у пратњи у којима је било дотично лице, коме пада рејтинг те услед извештавања о угрожености, рејтинг нагло порасте... Тако је и овде породица о.С. угрожена, те њему расте урушени углед код верника. Потребно је обавезно размотрити последње писање и тражити од о.Симеон обелодањивање свих имена тајновито поменутих „криваца“ у том обраћању.
- На разговору из септембра 2017. искочивши из столице, био се унео у лице брату Немањи Г., који га је прозвао да лаже и да не говори истину. Брат је то схватио као покушај напада и застрашивања.
- Упорне грешке у служби на црквенословенском језику, за које је неколико пута покушано да му се каже да мора да их исправи, а после тога није уследило ништа, чак није ни прихваћен приговор. На делу је његова непримерена дрскост и високоумље, поводом тога да он нема шта да исправља код себе, као и ниподашавање саговорника и онај чести самооправдавајући аргуменат: „нисмо чистунци - сви грешимо“.Уопштени утисак да га нимало није брига за самоисправљање. А ствари се тичу црквеног служења. Поред некајања и самооправдавања са разноразним изговорима - то је више него очигледна и стална саблазан за вернике.
- Нереаговање на вику монаха Серафима током Петровданске службе 2017., неупозоравање на ометање и ремећење молитвеног расположења других и све то дешавало се у храму током службе. Лажно позивање на мир и спокој, када је од стране неких подигнут рат, и напетост у душама током службе, коју сви осећају.
- Тихо, неприметно и - следом самих околности нечијег недолажења на службе - избацивање једних и убацивање других на место претходних. Најобичнија лицемерна подлост! Ти који не долазе, не долазе узроковано претходним његовим непочинствима, а не да је њихов недолазак узрок свему каснијем. Замена теза и самооправдавање.
- Лажно и са предумишљајем тумачење типика око питања времена завршетка Проскомидије. Архијерејска литургија и потпуно склањање у страну и потпуно прећуткивање потпуно оптужујућег аргумента да, пре свих других, постоји Свештеничка литургија без присуства епископа, а не Архијерејска као ређе примењивана, јер у тих 90% случајева (свештеничке Литургије) током године Проскомидија треба да се савршава пре почетка Литургије оглашених.
- Такође у оправдању и препричавању (С.) шта је било на дотичном разговору неколицине верника са њим (4.септ.2017.), он је лажно рекао, да су истакнути били некакви приговори у вези различитих начина читања канона. Приговор је конкретно био на тему читања ирмоса (уводног тропара у песми) од којих је општепознато, па чак и почетницима који каноне читају у својим кућама, да се увек чита само ирмос првог канона, осим ако се ради о великим Господњим празницима, када постоје два канона са по два пута читањем сваког од ирмоса пре осталих тропара канона.
Такође и око канонских Богородичних тропара. Тачније, за недељну службу стоји да се читају - Васкршњи канон 4, Крстоваскршњи 3, Богородичан 3, минејски канон свеца на 4, или ако је полиелејни светац онда је распоред 4+2+2+6 тропара. У сваком случају из Васкршњег канона се чита ирмос, два тропара и Богородичан, пошто је то целина за себе, која се никад не редукује, те ако иде Богородичан у васкршњем канону, ако је ради попуњавања броја читају се сви тропари неког канона, па и богородичан, а као крајњи (на: и ниње) богородичан последњег минејског канона. Иначе се ствара неред и могућност за пропусте. Каква је уосталом пракса наше Цркве? Тачније ако је недељни васкршњи канон на 4 (ирмос + 2 постојећа тропара + 1 Богородичан), зашто се у другима не би читао Богородичан осим већ поменутог последњег (минејског) који се увек чита? Потребно је тачно утврдити.
Превелика је дакле лаж да постоје различити начини за читање канона и оваквим стварима (релативизацијом црквеног типика) свештеник заражава паству са нередом и својеглавошћу. Постоји један начин за исто читање, а свештеник није у стању да каже како и шта. Његов вечити одговор на слична нејасна питања гласи: „има то све у Типику“... он дакле не зна шта то има у Типику, а морао би знати, а не упућивати. Такође и Проскомидија „има у Типику“, али је он очигледно није гледао, како и да ли сме да је савршава током Лит.оглашених, или чак и почиње с њом тада. Све је то лажни аргуменат и најобичније кварно лицемерје, ради избегавања разоткривања потпуне незаинтересованости / лењости / неспособности да се црквена служба изучи и пруже тражени одговори. Углед и ауторитет духовног лица се заснива на тренутном давању одговора на ова и слична питања, јер је свештеник тај који бива питан у случајевима недоумица. Тога у Србији нема!
- Допуштање преврата за певницом и увођење ничим изазваних новина у наш верски живот. Лажна оправдања да једнима смета ово, другима оно, покушај скретања са теме обавезног и тачног испуњавања поретка службе на лични „анимозитетски“ план појединаца.
- Укидање јутрења, које је служено годинама. Без оправдања почело се са читањем само канона или часова, опет као и у прва времена 2010/11., кад је био мањак читача и присуствујућих људи на службама. То смањење времена пред Литургију, управо јесте оно што је произвело мањак времена за савршавање Проскомидије, те се читава ствар умногоме закомпликовала, само и једино његовом кривицом.
Лажни је аргуменат и свакако не по Богу, да верници траже да се почиње касније због долажења или замора, зато што се годишње одржавало 10-15 служења и свако ко тврди да не може 15 пута годишње да одстоји јутрењу службу са Литургијом, тј. да 15 дана устане раније јесте недостојан верник, тим пре свештеник. Други верници су питали зашто НЕМА више јутрења? Свештеник уопште на ово не одговара, нити излази у сусрет тим другим верницима. У позадини је био план да се верник Немања Г. избије из певнице као непослушан и непоуздан, а он је тај који је углавном водио јутрење. И све то под видом позитивних аргумената о бризи за туђе долажење. Већ поменути приступ позивитне аргументације.
- Општа незаинтересованост за привлачење и подучавање нових чланова, ушушканост у постојеће стање, страх од нових људи и стога много нових воља и прохтева. Те се услед свега и рађа сумња верника да се то и намерно чини, да је о.С. нечији шпијун, да ради за СПЦ у правцу разбијања србске ИПХ парохије...[1] Немогуће је вернике после толиких и таквих упорних и сталних саблазни убеђивати да нема ничег другог посреди осим лењости и унинија о.Симеона.
- Неколико пута на питање о исповедању овог или оног за светог, уследило је врдање са одговорима, склоност ка етнофилетизму и ипак „спасењу“ СПЦ клирика и владика и после 1924. Вечити злоупотребљавани истинити одговор „откуд ми знамо ко се спасио и коме је Бог био милостив!“ и то у овим и оваквим случајевима.
- Монах Серафим је за Васкрс 2017. (по првом отпусту после Литургије) истерао непричешћене и некрштене вернике из цркве, а свештеник после тога није ни најмање реаговао никад и никако. После када су верници седели за трпезом о томе није поведен разговор. Јавна саблазан захтева јавно раскринкавање обојице. Никада после тога свештеник није јавно проговорио о духовном злочину монаха и слабжањавању некрштених верних душа нити је икада строго било коме забранио да икога истерује из цркве. Кад је то било приговорено он се правдао речима: „ја му нисам духовни отац“. Њему није али јесте свештеник парохије а то значи да мора реаговати и заштитити људе од саблазни.
- Позивање на то да је сва питања, поводом вишедеценијске јереси монаха Серафима (на Крстовдан 2017 јавно признао да их од тада не исповеда више, али није признао да их је до тада исповедао), пренео владикама у Грчкој и да они то решавају. Ово није прихватљив аргуменат, јер саблазни расту и људи се повлаче у себе од разуларених преписки, које се не заустављају, чак се помињу и претње тог монаха верницима, - то захтева реаговање истог трена, без ичије епископске сагласности, а не сагласност и хваљење Серафима, што несрећни о.Симеон јавно чини. Тиме се закључује о потпуном савезу и уроти њих двојице у парохији ИПХ (чији монах не може бити члан), а поводом преузимања све власти у истој.
- Под хитно је потребно успоставити ново свештенство у Србији, монаху забранити јавно проповедање и обраћање свим „селективно“ одабраним верницима на некаквим електронским гласилима, јер се тиме наноси штета миру у Цркви и праве се „исто такве „селективне“ скупине, за шта (прављење истих) управо други бивају оптуживани као издвојена секта, бунтовници и сл.
Сведочење не једног човека у прилог овоме, јесте више него истинит показатељ да се ради о ИСТИНИ а не личним мишљењима, пошто Црква прихвата сведочење двоје људи верника, - за истину. Без обзира што би се нашла двојица или више који би сведочили супротно.
- Свештеник Симеон М. је после свега изнетог више него јасно - недостојан свога свештеног звања. Позивање на личне разговоре појединаца који, ако имају жељу могу да му дођу у посету, јесте још једна пројава лицемерја. Пре свега обавештен је не једном, да је потребан свеопшти сабор свих верника, где ће се расправљати о његовим делима у парохији ИПХ Србије. Он се на то најнепосредније оглушио речима да неће да шири саблазни међу „неупознатима“. То неће, али зато да их исповеда као недостојан, и да преко туђих електронских страница шири параноју и клевете против „непослушних“ - то хоће. Окористићемо се његовим личним изразима да је ово „све превршило сваку меру“ и да је потребно реаговати са више инстанце.
Недостојан је због чињенично доказаних
- кршења Светих Тајни - цурења свете тајне исповести / испадања Причешћа
- мољења са инославнима,
- лагања,
- присвајања (ако већ неко не би желео да користи реч КРАЂА) туђег новца и располагање с њим, без да је дотични верник питан,
- слања верника или заинтересованих у јеретичке цркве,
- свеопштег некајања (за случај лагања о венчањ у сина извинуо се тек две-три године после, пошто невољно би раскринкан и добио епитимију – по нама незаслужено благу), те окорелости срца услед некајања и неразумевања духовних потреба других лица,
- саблазни које се производе и током неколико година допуштају да живе у парохији,
- свеопштег утиска лажи и произведену збуњеност и смућеност после разговора с њим о овим и сличним питањима.
- одсуства светоотачке тачности,
- лажног проповедања да може и овако и онако по разним духовним питањима.
- много тога што би се узрочно-последично могло извести из горњих навода...
[1] Коментар аутора блога: упоредити са сведочењем из писма од 2015. године истог аутора (Немање Гвозденовића) – „брату Е. у посету су дошла, преко неког пријатеља, двојица људи из (како су рекли) државне безбедности и рекла му да је отац Симеон на платном списку ДБ и њихов убачени човек. Брат је у то својски поверовао као и у њихову тврдњу да су они свој живот посветили држави и да се сами не жене, односно да су својеврсни монаси безбедњаци. Ово је врло битно, пошто је опште познато да су људи из тих структура Србије врло развратни, а и сам брат Е. био је (и данас је) склон монаштву. Вероватно су тиме хтели да произведу одређени психолошки утицај на њега да им најдубље поверује. Лукавство невероватно, као да га је направио сам непомјаник. Дакле кренуле су приче о томе да је отац убачени шпијун и да је уствари безблагодатни свештеник итд.“
No comments:
Post a Comment