ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ ЦРКВЕ ИПХ СРБИЈЕ: БЛАГОСЛОВ НА БЛУД

 

Трагична повест која следи је сведочанство о томе како пастири истинске Православне Цркве поп Симеон (Микеревић) и схимонах Серафим (Игњатић) кооперативно руководе људским душама – у очајање и отпадање од Цркве. У духовну смрт.

Посвећује се свим њиховим жртвама: онима који су тражили истину и спасење у истинском Православљу, а уместо њих нашли Сатанину лаж и духовну смрт; садашњим, које не знају да су жртве, и нарочито онима који би могли постати њихове жртве убудуће.

+

У априлу 2011. године открило се да је поп Симеон Микеревић, једини истински и канонски свештеник у Србији, и свим србским земљама (Републици Српској и Црној Гори...), једном од својих духовних чада, недуго пре тога крштеном младићу, благословио да чини блуд са својом тадашњом девојком, вереницом. И да се након неколико недеља уздржавања и поста причести. Уверавајући њега и његовог благочестивог оца да је то по канонима Цркве.

Када је та вест дошла до харизматичког духовника целе Србије, тадашњег светогорског схимонаха Серафима који је ту високу дужност на себе узео чим је неколико година пре тога пришао Цркви ИПХ из јереси иконоборства (где је такође био харизматски нерукоположени духовник и убиствени проповедник „једине истине“), он је 28. априла 2011. хитно организовао телеконференцију и канонску истражну радњу односно саслушање клирика Симеона, у којем је, поред њих двојице, учествовао и отац, тачније очух поменутог младића у својству главног сведока (а био је присутан и младић, да потврди чињенице).

Интегрални снимак тога разговора објављује се овде да остане као историјско сведочанство о томе ко су људи који су лидери и лице мисије Цркве ИПХ Србије (транскрипт најречитијих фрагмената налази се овде). Унапред упозоравамо да осетљиве особе не би требало да слушају снимак, будући да припада ретком жанру аутентичне духовне страве и ужаса (православни еквивалент „snuff” жанра из дубина „dark web“-a), и слушајући га неко лако може да изгуби веру не само у такозвано истинско православље, него и у Христа и у Његову Цркву. Управо као што су је изгубили актери догађаја (овце, не пастири – јер они другу веру осим пасје никад нису ни имали, будући вукови у овчјим кожусима). И као што су веру доцније изгубили и још понеки сведоци збивања поред њих.

 

Разговор схимонаха Серафима с о. Симеоном 2011 04 - YouTube
 

++

Иако снимак не захтева посебан коментар (ко има уши чуће сам), треба га ставити у контекст и поменути све што је потребно како би се разумела пуна слика трагедије која иза њега стоји.

Поп Симеон Микеревић, који је у том тренутку био свештеник већ десету годину и о коме се поуздано сведочи да у тренутку свога рукоположења није знао ни Вјерују, до тога тренутка је релативно успешно играо улогу духовника пред сваким ко би се нашао опсењен његовим спољашњим свештеничким атрибутима и ауторитетом Цркве која је иза њега стајала (истина, дешавало му се да се некад пијан умокри на тепих верника у чијем дому је боравио, али верници су знали да су и попови само људи, па му нису то узимали за зло, односно одузимали од његове „каноничности“ и „истинитости“). А његовом личном ауторитету посебно је допринела подршка светогорског схимонаха Серафима. Он је, истини за вољу, испрва био скептичан према свештениковим духовним, моралним и интелектуалним капацитетима, због чега га је, иза леђа, међу верницима називао шарлатаном (док је још био несвикнут на миље истинске Цркве, тек се вративши из јеретичке Сатанине задруге у којој, истина, таквих шарлатана није било). Међутим, поп Симеон је касније и пред њим доказао да је био неправедно потцењен – уосталом, зар је мало личности у историји Цркве који су од ниског образовног, социјалног и моралног статуса аванзовали управо у Цркви и захваљујући Цркви? Као што се открило, поп Симеон је од камионџије, који је до пензије радио у фабрици дечје хране Јувитана у Инђији, у Цркви ИПХ Грчке напредовао до пензионисаног правника и у том својству од ње примио свештенички чин (тј. Црква је њега, камионџију, својим вернима у Име Оца и Сина и Светога Духа представила као правника – попут Јована Златоуста, Амвросија Медиоланског, Фотија Великог, Марка Евгеника...).

Из црквеног часописа „Проповедник истинског Православља“, јануар 2002: „Новорукоположени о. Симеон рођен је 1960. године у Прњавору у српској републици Босни од благочестивих родитеља Мирка и Зоре. Након гимназијског школовања у свом родном граду, завршио је студије правних наука на Београдском универзитету. После тога је радио као правни саветник у државном предузећу, а касније као председник Удружења инвалида из последњих српских ратова, одакле се повукао како би примио свештенички чин“.

Како год, недуго након приласка Цркви ИПХ из јереси иконоборства (коју је претходно више од деценије ширио по читавом православном словенском свету, а и у Грчкој) схимонах Серафим се преумио, и од уздржаног критичара попа Симеона постао његов најгласнији поборник и саветник. Након чега су њих двојица започели плодну духовну сарадњу с намером да уведу поредак у Цркву Србије. И, најпре, да строго дисциплинују непослушне дугогодишње вернике који су препознали духовн(ичк)е и правничке квалитете попа Симеона, па нису желели ни њему ни његовој благодатној парохијици да приђу ни на пушкомет.

Један од плодова те духовне сарадње је случај забележен у овом аудио-снимку.

Остављамо онима који су сигурни у своје срце и своју веру да сами преслушају снимак, а овде издвајамо кључне моменте које је потребно истаћи и у канонској и духовној анализи посебно узети у обзир.

 

• 04:15: поп Симеон признаје да „схвата колико је то (што је учинио) против канона“, односно да је свесно учинио противканонско дејство. Као оправдање за тај свој свештенички благослов на блуд па на причешће после тога износи аргумент да се „човек уздржавао већ дуже времена, цео пост“.
• 04:45: иследник, м.Серафим пита свештеника да ли зна да је епитимија за грех блуда одлучење и „забрана причешћа од 15 година“. Иако је максимална епитимија према канону Василија Великог за то 7 година, а према познијим канонима, када се човек каје, само 2 године (12. канон светог Јована Посника); акривијски, епитимија за прељубу је у пракси двоструко дужа од епитимије за блуд, и износи максимално 14 или 15 година, а по 20. канону помесног Анкирског сабора само 7 година.
• 05:00: поп Симеон у своју одбрану, као прави правник, износи канонски преседан, слични случај пара који је такође пао у блуд пред само венчање, а добио епитимију од „само 3 године“ – и објављује односно открива тајну Исповести, са конкретним именима инкриминисаних блудника.
• 05:10: м.Серафим то негира и истиче да он као присутни сведок и преводилац исповести зна да је пар за тај грех од свога духовника о.Пантелејмона добио забрану причешћа од 15 година. Иако је, како рекосмо, максимална канонска епитимија за блуд 7 година, без икономије; канонска епитимија од 15 година изриче се за грех содомског блуда између два мушкарца (не знамо тачно о чему се у конкретном случају ради јер имамо само Серафимово сведочење, али можда је у Грчкој обрнут поредак и пракса, будући да је код Грка хомосексуалност традиционално била уобичајена и социјално нормализована још од ране антике, па се код њих природни блуд кажњава са 15 а хомоеротски са 7 година?).
• 05:55: после тога експертског објашњења м.Серафима о канонској епитимији, на питање иследника: „Да ли ти схваташ колики си грех учинио?“, поп Симеон одговара: „Не“. Из овога се види да је поп Симеон знао да се блуд санкционише вишегодишњом епитимијом, али да је из разлога „пастирске икономије“ свесно решио да је смањи на неколико седмица – и да у томе нема греха (пошто су канони ради човека, а не човек ради канона, и човекољубље је веће од канона...).
• 06:55: поп Симеон енергично (и помало нервозно) наставља са својом канонском одбраном пред клеветом („Само полако, само полако, није тачно, није тачно, немој ми стављати твоје речи у уста...“), и износи још један илустративни случај икономије из своје пастирске праксе, односно открива још једну исповест, својег духовног чада које живи у невенчаном браку (“Него шта ћемо са тим и тим...?“).
• 09:30: поп Симеон у одбрану својег благослова, осећајући се неправедно оклеветан („да вратимо ситуацију онако каква јесте“), истиче чињеницу да није у питању нека „случајна девојка“, него девојка са којом младић „треба да се венча“ (тј. вереница), и да су они пар „спреман за венчање“ (тј. да пошто су већ духовно спремни за венчање, није било згорега да се пре њега и мало физички припреме).
• 09:50: отац младића говори како је он сину изричито рекао да не сме блудничи са девојком после крштења, али да је духовник поп Симеон младићу на исповести рекао сасвим другачије од њега и дао благослов да може („пошто је таква ситуација, он ће њу да жени...па колико не могну да издрже...“). 
• 11:10: отац младића говори како му је драго што је поп признао догађај односно рекао истину, јер „да није, ја бих плакао овај свој живот до краја“.
• 11:35: поп Симеон га одмах демантује: отац младића сведочи да му је претходног дана поп рекао да је његов „благослов“ „по канонима“, а поп лаже да то није рекао – до момента када му је очух рекао да има снимак разговора. Тада каже да му „није битан снимак од речи до речи“, него да је „желео да се из те ситуације изађе како се најбоље може“ (тј. лажима и новим лажима). Овде треба приметити благочестиву праксу да у истинској Цркви свако сваког снима, вероватно јер се показало да је то једини ефикасни начин да се у њој зна и чува истина (телеконференцију је снимао м.Серафим).
• 12:25: отац говори како је плакао када је од м.Серафима чуо како је епитимија одлучење од причешћа „15 година“ (поп-правник му је рекао да је канонска епитимија 15 дана, а схимонах-каноничар да је 15 година – и обојици је поверовао). И пита: „Ко је сад крив за то?“ Не добија одговор.
• 14:50: поп наставља са својом одбраном и маниром искусног правника истиче изванредну канонску поенту: „Пазите, никоме ја то не предлажем од нових који су прилазили (Цркви), они су били малтене у браку пре тога, озбиљни, хтели су да се венчају што пре. И ето то је ситуација из које ја нисам направио баш прави излаз“. Односно, уместо да их што пре венча, он је благословио да брака уопште не буде (јер Василије Велики у свом 26. правилу каже да „блуд није брак, нити почетак брака; зато оне који се сједине блудом треба раздвојити“). И узгред, да се Крштење бесповратно оскврни.
• 17:00: иследник м.Серафим реторички патетично пита: „Па у чему је онда разлика између нас и ових из званичне цркве?“ (будући да и „шарлатани из СПЦ“ идентично разрешавају блуд и причешће својим духовним чедима, 14:20). Али не даје одговор: и једни и други дају благослов на блуд, али разлика је у томе што духовници у СПЦ дају епитимију 2-7 година краћу од канонима прописане (и бацају људе у распуштеност), а канонски духовници у ИПЦ епитимију за 7-13 година дужу од канонима прописане (и бацају људе у очајање). У просеку, ипак су духовници у СПЦ ближи канонској тачности.
• 17:05: поп Симеон опет инсистира на свом канонском оправдању: „Не, не, оче, кажем ти, никоме ја то нисам предлагао од нових, значи никоме, значи, можеш да питаш све и једнога...“. Односно истиче како је у питању јединствен случај пастирске икономије, који подразумева изузетно одступање од канона ради изградње Цркве и спасења душа. М.Серафим одговара: „Знам, у реду, али...“.
• 17:45: м.Серафим: „Зна се тачно која је канонска казна за рукоблуд, која је казна за блуд, која је казна за содомију, која је казна  за скотолоштво и све остало. То су јасне ствари... Ја сам неколико пута као преводилац био присутан приликом исповести верника о.Пантелејмону када су људи после крштења падали у грех, и да им је свима говорио да имају 15 година забране причешћа. И то је у сагласности са канонима.“ Чињенице: не постоји ниједан канон по којем је епитимија за обичан блуд 15 година, а хронолошки последњи канон у Пидалиону који прописује епитимију за блуд одређује 2 године, уз покајање које се подразумева (12. канон Јована Посника).
• 20:10: отац младића, после свих канонских „разјашњења“ м.Серафима о 15-годишњој епитимији, потресен, пита: „А шта ћемо ми сада?“
• 20:30: поп Симеон: „Добро, чућу се ја са владиком, па ћу пренети шта нам је чинити даље“.
• 20:55: после још једног Серафимовог примера истински православне „канонске епитимије од 15 година“ (из Русије), отац младића говори: „Боже, не знам...ја вам кажем, људи моји драги, молите се драгом Богу да и ви који то радите, о.Симеоне, вас нико није натерао да то Н. дате, али опет кажем ви сте сад ти који водите ово мало стадо, па ми падосмо тотално у очајање, па ми немамо више никога, с ким ја сад имам да се договарам? Никога! Па то је катастрофа за нас! Па ми смо, видите, ви сте по 20 година, оче, Ви сте на Светој Гори 20 година, и Ви, о.Симеоне, већ сте 10 година свештеник – па кад Ви правите такве грешке, па шта ћемо ми онда да радимо? Како ми да се држимо онда праве истине? Лако је вама сад нама дати епитимију, али ко је крив за ту епитимију, ко је навео човека на то?“
• 25:40: Сва тројица се саглашавају у мудрости: „Са добрим намерама је поплочан пут у пакао“.
• 25:45: Отац (очух) преклиње: „Опет вас молим, урадите како је најбоље за нас, урадите како Црква прво говори...Н. није сам крив за ово...дијете је заведено...и онда је Ђаво са свих страна навалио на њега само да га уништи...и Ви, о.Серафиме...Н. је сироче, оставито, ја сам га отхранио кад га је отац његов оставио, зато смо ми сви гледали са свих страна да га спашавамо...зато вас молим, погледајте оно што је најбоље...“.
• 27:30: м.Серафим се чуди: „Ја не знам како то тако...и Тарасије и друге владике...ако рукополажеш неког, ваљда има неки основ, да човек зна бар неке основе основа канона Цркве, шта може, шта не може, ако не то барем Јеванђеље шта каже, шта каже Господ, Апостоли, савест људска...“. Овде се м.Серафим прави наиван као јерусалимска собарица, јер врло добро зна да постоји и апостолска забрана у Писму и канон Васељенског сабора који забрањује рукополагање новокрштених људи који су недавно из незнабожачког живљења пришли Цркви, попут својевремено попа Симеона, и прети рашчињењем и онима које такве рукополажу и држе у клиру. И добро зна Серафим и оно што је писао у својој књизи против СПЦ „у поглављу насловљеном „Жонглирање канонима“ (цитирајући владику Никодима Милаша, из књиге «Правила Православне Цркве са тумачењима»), масним словима (болд) и подвлачећи: „Самовољно одступање једне Помесне Цркве само од једног правила, општепризнатог и примљеног Васељенском Црквом, ставља дотичну Цркву у положај расколничке задруге, и она престаје састављати собом део једине Христове Цркве“. Али, наравно, што важи за СПЦ, не важи за ИПЦ (то већ знају сви, не само демони, него и врапци на грани – не знају само пацијенти попа Симеона и монаха Серафима).
• 28:45: па да запечати очајање младића и његовог оца (као „најбоље за њих“, како га је отац преклињао), Серафим опет и опет понавља (лаж): „Духом Светим су написани ти канони који су на Васељенским саборима донети, и Духом Светим је донето то правило да не може 15 година да се причести човек кад падне у блуд“. Чињеница: такав канон не постоји.
• 28:55: и закључује: „Не знам, ево радите шта знате, ја сам рекао шта сам рекао“. Тј. он је породицу упутио на попа Симеона и препоручио им га као пастира и духовника, а сад им поручује „радите шта знате, ја сам рекао шта сам рекао“ („а ти си њима, разумеш, духовни руководиоц“).
• 29:00: поп Симеон још једном обећава: „Па ништа, остаје да ја видим са владиком, па ћемо обавестити Н. и Н., па ћемо видети шта ћемо даље“.
• 32:30: отац младића, опет: „Шта ћу ја сад? Ја опет морам питати и о.Серафима, јер о.Серафим је мене препоручио вама, значи он је први човек у истинитој Цркви који ми је рекао за вас...Али видите, људи, ви сте, људи, узели на себе велико бреме... ко не може да носи мантију нек је скине, боље нек иде нек живи живот мирјански... него у мантији себи да прави грех и друге да води у грех.../Серафим: „Апсолутно“/...па зато, драги моји, пазите шта радите...“.
• 34:40: отац опет и опет не добија одговор, али поп Симеон, видно мењајући расположење из одбрамбеног, па скрушено-покајничког, у весело, почиње са пригодним духовним анегдотама („У последња времена ће и ђаволи имати шта да науче од људи колико ће бити лукави...“), и благодари о.Серафиму: „Хвала ти, оче, што си ми отворио очи по том питању /епитимије од 15 година, а не 15 дана/, то је братски“.
• 36:50: поп Симеон поново: „Пребацићемо сад све на владику...сад иде пред владику, па како владика каже тако да нам буде“. А Серафим: „Апсолутно, разумеш. Али опет не може да каже мимо канона Цркве. Не може било ко да каже било шта мимо канона“. Не објашњава како и зашто онда он сам и грчки духовник прописују за блуд епитимију која је апсолутно мимо канона Цркве.
• 39:50: м.Серафим на крају исказује забринутост: „Не знам, да ми дође синовац сутра да ми каже: 'Па знаш, отац ми је разрешио онанисање', не иде, човече!“, поп Симеон га умирује: „Па не, таман посла, то ми не пада на памет“, а Серафим му каже: „Знам, али претпостављам, пази ако ти човеку разрешаваш да блудничи па да се причести, онда тим пре ово је далеко мања ствар“.
• 41:00: поп Симеон бодро закључује разговор: „Слава Господу!“. То јест „слава господу“ што се све тако лепо и добро завршило. И очевидно задовољан исходом, јер је њему остављено да проблем даље разрешава сам.

 

РЕЗИМЕ - СИНОПСИС

1.    М.Серафим је жртвама препоручио попа Симеона за пастира и духовника.

2.    Поп Симеон је као духовник младићу благословио блуд са девојком непосредно пред венчање, за које су били спремни.

3.    А затим му је благословио да се причести (после Великог Поста, и да пости још две седмице – у Светлој Недељи кад је пост строго забрањен, па затим да се причести). Иако је знао да се по канонима за блуд даје вишегодишња забрана причешћа.

4.    Узнемиреном младићевом оцу који је знао да блуд није допуштен, рекао је да не брине јер је то „по канонима“. И свесно га слагао.

5.    Када је Серафим започео истражну радњу, поп Симеон је одмах признао да је ипак знао да је то противканонски (што доказује да је свесно учинио навођење на блуд, и свесно лагао да је то „по канонима“).

6.    Покушао је да слаже да није рекао да је „то по канонима“, док му жртва није рекла да има снимљен разговор (онда је рекао како „није битно од речи до речи“).

7.    У разговору, као одбрану од оптужби, поп Симеон открива тајну исповести и грехе више својих духовних чеда – и чини нове канонске преступе, придодајући неопростиве грехе на неопростиве грехе (тј. преступе који за санкцију имају рашчињење, барем у канонским црквама).

8.   М.Серафим жртвама саопштава да је канонска казна за учињени грех блуда 15 година („зна се тачно, то су јасне ствари“), то више пута понавља и уверава их да је то правило „донето Духом Светим и написано у канонима Васељенских Сабора“. Што је потпуна лаж – канонска епитимија за блуд је 2-7 година, и такав канон не постоји у правилима Васељенских сабора. И тако, осим што жртве гура у потпуно очајање и духовну смрт, лаже и хули на самога Духа Светога.

9.    Отац младића у очајању више пута пита: „Ко је крив за то? А шта ћемо ми сада? Ко је крив за ту епитимију? Ко је навео човека на то? Шта ћу ја сад? (стидљиво пребацујући Серафиму да је он тај који га је упутио на попа Симеона). И не добија одговор.

10. Обећани одговор од владике из Грчке отац младића такође није добио. А какав му је измет из свог мозга предао поп Симеон као „одговор владике“, непознато је – познато је само да је после тога цела породица напустила Цркву и отпала од вере.

И тако је погинула једна истински православна породица. И још једна, која је одсечена у клици, и спречена да се роди. Здруженим пастирским трудом „истински православног“ свештеника, „правника“-камионџије, и „истински православног“ монаха, „каноничара“-аутоелектричара.

+++

Пост фестум, битно је истаћи неколико закључних чињеница.

Прво, духовна суштина. Симеон је својим сатанистичким „благословима“ и свесним лажима (“то је по канонима“) жртве, тешко рањене, довео до руба литице. А Серафим својим демонски упорним тровањем о 15-годишњој забрани причешћа  их је гурнуо са руба. Уместо да им наведе каноне, нпр. 12. канон светог Јована Посника о само 2 године (под условом поста и свакодневних метанија...), он је о канонима лагао и наводио црне противканонске примере из црне грчке пастирске праксе, и тиме у жртвама потпуно учврстио уверење да за тај грех милости од Цркве нема (иако га је она претходно у лику свог овлашћеног службеника благословила!); а кроз 15 година питање је ко ће уопште бити жив, ко мртав а ко живи мртвац. Тешко је рећи ко је ту кривљи за духовну смрт, али Серафиму, као достојном усташком потомку односно гордом носитељу хрватско-усташке ДНК, припала је егзекуција, последњи ударац („coup de grâce“ – буквално, „ударац благодати“).

Да није дубоко трагично, било би црнохуморно  смешно: као какав бизарни скеч из Летећег Циркуса Монти Пајтона, у коме спасилац као суперхерој долази у помоћ пострадалим да их извуче из невоље, говорећи: „Не знам који вас је идиот ту довео, али не брините, сад је све под контролом, ја сам ветеран горске службе спасавања и ја ћу вам помоћи“; а затим их својом стручном интервенцијом стрмоглави у понор. И после тога, пун искреног саосећања, стојећи на врху литице, каже: „Добро, ништа, ето, ја сам добре воље, хоћу да увек помогнем, јер то је љубав према ближњем (34:50-35:30). Радите сад шта знате, сами решавајте шта ћете и како ћете (36:10). Можете позвати горску службу спасавања“.

Друго. У српској парохији истинитих је после овога догађаја дошло до извесног узнемирења (јер се у тако малој бари пуној крокодила крв није могла прикрити), па је поп Симеон својој узнемиреној пастви објавио да је за своју пастирску „грешку по икономији“ од владике добио канонску епитимију да током три месеца не чита разрешну молитву после исповести. И тако успешно умирио узнемирене савести, показавши им да у Цркви ипак постоји и да се поштује строги канонски поредак (паства је то одлично разумела и пар година после тога пред грчким епископима посведочила да „о.Симеон све своје свештеничке обавезе и све што служба од њега тражи испуњава у потпуности, други свештеник поред њега у Србији није потребан“). Шта је поп рекао жртвама, младићу којем је благословио блуд па причешће, и његовом оцу, и какву им је „владичину одлуку“ пренео, остаје непознато. Познато је само да је одмах после догађаја цела породица напустила Цркву, коначно запавши у очајање и потпуно изгубивши веру – на љубазну васкршњу честитку схимонаха Серафима неколико година после, младић, бивши Хришћанин, на «Христос воскресе!» одговорио је неконвенционално: «Једи говна».

Годину и по дана након телеконференције (у којој је поп Симеон неколико пута рекао да ће колико наредног дана позвати телефоном свога епископа, исповедити му шта је урадио, и тражити од њега савет за даље поступање), у октобру 2012. године, блаженопоч. вл. Тарасије, надлежни епископ попа Симеона, пред четворо крштених сведока из Србије (и једном грчком монахињом) рекао је да за цео случај апсолутно први пут чује од њих. Односно да му поп Симеон никада пре тога није рекао за догађај.

Треће. Без обзира на то да ли је икакву епитимију поп Симеон икада уопште добио од свога епископа (или Архиепископа, после упокојења епископа), или само ту коју је сам себи „прописао“ (за другу се не зна, јер никакве забране свештенослужења није било), остаје ова чињеница. Према правилима Цркве (члан 52. црквеног казненог права, Никодим Милаш), казни за блуд подлежу и они који су навели другога на блудочинство, на првом месту родитељи (телесни). У историји Цркве није забележен случај да је духовник некога директно навео на блуд благословивши му то, па вероватно зато то канонима просто и није предвиђено. Али ако телесни отац својој деци повлађује у блудочинству, или их наведе на то, подлеже истој канонској казни као и онај ко учини блуд (тј. 7 година по канонима, Цркве, односно 15 година по канонима Серафима Зилота и истински православних грчких духовника-зилота о којима он сведочи). Канонска казна за свештеника који учини блуд је директно моментално рашчињење. Поп Симеон није добио ни једну ни другу санкцију (ни рашчињење, па чак ни најкраћу забрану свештенодејства).

То јест, по канонском праву и пракси ИПЦ Грчке и Србије, мирјанин који падне у блуд добија епитимију више него двоструко дужу од канонима прописане. А свештеник који падне у грех исте или веће тежине – не добија никакву казну (пастирски благослов на блуд је већи грех од самог блуда, јер убија душу у Име Оца и Сина и Светога Духа, а том који саблазни једног од малих боље би било да му се камен воденични обеси о врат и да га баце у море!). Али и то је сасвим оправдана домостројитељна мера: на тај начин мирјани ће се са страхом и трепетом још више чувати од блуда, а благодатни канонски свештеници, који су ионако крајње дефицитарни и угрожена врста, неће мањкати. Без мирјана Црква може, без канонских свештеника не.

Четврто. Канонски експерт и духовник духовника Серафим такође није добио никакву санкцију за своју експертизу и умешно духовно руковођење, у смрт. Осим епитимије од Игуманије Свете Горе, Која га је истерала из свог Врта. Серафим би рекао да је истеран као „исповедник“, а трезвенији би рекли да је истеран као кер, или као гадаринска свиња – јер, зашто онда нису с њим истерани и други зилоти, а међу њима и истински православни, такође матејевци?

И то што је после свог повратка из јереси у Цркву наставио да духовно убија људе (претходно их духовно кољући широм васељене, по Србији, Македонији, Црној Гори, Русији и Украјини, Грчкој, Светој Гори...), потпуно је закономерно. Теодор Студит заповеда да је монах који се из јереси обрати у Цркву дужан да живот проведе у покајању, до конца својих дана, не усуђујући се да више отвори уста. Серафим не само да своја уста није затворио, него их је разјапио још више него пре – па као што је раније, будући изван Цркве, анатемисао православне у њој, данас, у њој, наставља да анатемише чак и своје некадашње ученике и следбенике.

Пето. Свештеноначалије у Грчкој је, после смрти његовог старог епископа, попа Симеона енергично узело у заштиту, и инсистира на томе да је он достојни и канонски свештеник, којег нико нема право да оспорава. А да су они који и даље не желе да одлазе код њега на његове благодатне службе и примају од њега Свете Тајне и благослове – црквоборци и расколници.

Али и то је само додатни доказ антиномијске природе Цркве („credo quia absurdum“, „credibile quia ineptum“): у њој све бива парадоксално, натприродно и надумно – камионџије постају правници, аутоелектричари постају канонски експерти, јеретици који анатемишу православне постају исповедници вере који анатемишу православне, смртни грех бива благословен, удови блуднице постају удови Христови, свештени канони се растежу и сажимају по законима квантне физике, у недостатку освештане водице која се квари после три дана мортус пијани свештеници станове верника освештавају мокраћом, а лаж постаје истина. И да, у њој православни постају расколници, али то је мање битно – Црква је у рату на земљи, а сваки генерал зна да нема рата без жртава, и војници су зато да гину. Битно је само да се очува командна хијерархија, послушање и канонски ауторитет канонског свештеноначалија, без којег Цркве нема. А Цркву врата адова ионако неће надвладати.

 

П.С.

Као додатна илустрација да гореописано духовничко расуђивање поп Симеона није никакав преседан, него да он заиста доследно и с уверењем примењује своју доктрину о блуду који, када је са благословом истински православне Цркве, није реална препрека за учешће у Тајнама и сједињење са Христом (јер је Он рекао: „Шта год разрешите на земљи, биће разрешено на небу“), потврђује још неколико сличних случајева из његовог најближег окружења. Из пастирске бриге према одвећ ревносном, „не по разуму“ духу својих верних, он се потрудио да те случајеве сакрије како би избегао саблазан духовно слабашне братије, а још више узнемирење строгог епископата Цркве ИПХ. Али те случајеве су неки несмирени верници („црквоборци“) ипак решили да обелодане – уместо да помогну свом канонском свештенику и епископима у домостроју Дома Божјег, они су наставили са откривањем тајних греха и саблажњавањем свих.

Први је случај свештениковог сина Мирослава-Димитрија, који је, према сведочењу схимонаха Серафима, неколико година пре ове телеконференције (2005.) ушао у брак из блуда, након чега је наставио да без епитимије и неометано учествује у светотајинском животу Цркве ИПХ Србије.

Други је случај свештеникове кћери Маријане, која је две године након телеконференције и дубоког и искреног покајања попа Симеона примила његов очински и свештенички благослов на венчање: он ју је, по своме исказу, 3. фебруара 2013. године венчао у тајности од Цркве ИПХ (фотографије нису представљене црквеној јавности, и нико од верника из парохије није присуствовао ни предбрачним оглашењима, ни крштењу њеног супруга, ни венчању – што је логично, јер су у питању Свете Тајне). А затим је кроз само неколико месеци крстио њено прворођено дете, ћерку Меланију.

Трећи је случај Софије Драговић, духовне кћери попа Симеона и крсне куме његових троје унука, која се 2016. године такође венчала трудна, а након тога неометано и без епитимије наставила да учествује у црквеном животу породице попа Симеона као духовна мати и крсна кума двоје млађе деце свештеникове кћери Маријане.

А плодови таквог пастирског руковођења, и светодуховског сведочења истине истински Православне Цркве Грчке, данас изгледају овако:

Истински православна Хришћанка Софија Драговић, духовна кћи попа Симеона и духовна мати његових унука, на празник Воздвижења Часног Крста 2022. На слици испод свештеникова кћи Маријана благосиља слику лајком.