ПИСМО ЈУНОМЕ ЈУНАКУ

 

(на тему борбе за истину, у Цркви)

 

Немој се узбуђивати, није срамота бити млад и глуп – то је сасвим природно, човек је неизбежно глуп кад је млад (говорим поучен властитим искуством, између осталог).

Срамота је бити стар и глуп, и оматорити у глупости (и опет говорим из властитог искуства).

А самоувереност и одсуство стида природно и логично иду са недостатком ума, па је и то сасвим природно, није у питању никакво вређање. Једино што ја, говорећи из властитог искуства, кад сам био млад, глуп и самоуверен попут тебе, бејах много срамежљив и некако туњав рекао бих, па се никада нисам могао одважити да на скупу старијих узимам реч и да покушавам да им посолим памет, и објасним како је све то што они лапрдају пуко баљезгање.

И зато сам рекао како ти се искрено дивим. Јунаштву твојем, то јест.

Ако сам те увредио том констатацијом, опрости, а као знак моје добре воље, прими следећу поуку. Желим да пробам да ти објасним и илуструјем на показном примеру, малом исечку из наше реалности, како све ово о чему причамо функционише у реалном животу.

 1. Српски поп прича у парохији како му је кум унучади неки Украјинац који живи у Француској.

2.    И сви ви благочестиви парохијани му поверујете, пошто је то логично – нико од вас никада није присуствовао ни бројним крштењима ни оглашењима ни венчањима чланова бројне поповске породице, нити крштењима њихових кумова, нит је чуо за њих, па је логично да ни кума односно никога од кумова видео није.

3.    А онда се неко од нас ветерана православне борбе против лажи потруди, па ступи у контакт са тим Украјинцем и сазна од њега да он први пут чује да је кум, односно експлицитно каже да није крстио ниједно од унучади.

4.    Онда то драгоцено сазнање и плод својега труда у ревновању за истину и чистоту лика и дела Мајке наше Цркве подели са вама, документовано, баш на овој мејлинг листи, у жељи да сви заједно дођемо до тешко докучиве, скривене истине – од које нам свима зависи вечни живот. То јест, да и вас, који поверовасте у лаж, избави од лажи и преваре. И позове вас да скупа, ми са своје а ви са своје стране, склопимо коцкице мозаика истине.

5.    А онда се поп-правник пред вама правоснажно закуне на Јеванђељу да је све истина што вам је говорио и што вам говори (укључујући да му је кум унучади Украјинац, и да венчања у СПЦ није/јесте било...), а да га ми само клевећемо јербо смо лажови, стари расколници и мрзитељи Христа Истине. Што је добро познато и Архиепископу и епископима и целој Цркви у Грчкој, који то такође потврђују.

6.  Онда се неко од нас још потруди, па многим заобилазним путевима и многим усиљеним трудом (који чак није ни сасвим законит, јер су у питању лични подаци грађана), дође до материјалног доказа о томе како је породица српског попа (син и снаја) уписана у матичним књигама СПЦ, под некрштеним именима.

7.    Па се онда још и још потруди и напише епископу егзарху за Србију (Тарасију) писмо о томе, скупа са доказом, и објасни му како постоје врло озбиљне нејасноће и контрадикције у вези са канонским статусом појединих чланова Цркве у Србији, које потенцијално компромитују догматско-канонски статус целе Цркве.

8.  Затим српски поп пред својим епископом (Тарасијем), на директни упит и пред сведоцима и пред Богом и анђелима (на вратима храма), потврди да тај Украјинац јесте кум свих његових шесторо унучади.

9.    А ви сви из парохије са своје стране из све снаге опљујете и јавно се посерете по онима који због опасних канонских мутљавина и евидентних им мрских попових лажи просто не желе да долазе код њега и вас на ваше благочестиве службе – пишући петиције против њих у Грчку, оптужујући их јавно пред Црквом како су расколници, клеветници, лажови, мрзитељи, јеретици и разоритељи Тела Христовог, а неки су и курве (а некима су и родитељи ђубрад и зликовци, па је све јасно, непадаивердалекоодкладе). И захтевате од епископата да будемо одлучени од Христа.

10. Па се онда неко од нас додатно потруди и напише писмо о свему томе другом епископу (Пантелејмону), а неко оде пар хиљада километара до њега неколико пута, молећи га за помоћ и верификацију истине и правде.

11. Након што владика одговори да нам он, нажалост, не може помоћи пошто нема канонске ингеренције, иако би баш-баш много много волео и стварно свим срцем искрено желео да помогне али ето не може, онда се неко опет додатно потруди па напише писмо са доказима Архиепископу, са молбом да он помогне у проблему који је настао, пошто он има све ингеренције.

12. Када Архиепископ не одговори, затим се неко још потруди, па напише писмо и неким другим епископима и духовницима, молећи њих за помоћ.

13. Када нико ни од њих не одговори, онда се неко баш много много потруди па напише дугачко званично писмо Синоду, са изложеним свим познатим доказима о свим безакоњима и канонским прекршајима и лажима за које се зна, молећи Синод за званични канонски одговор и разјашњење, које је по канонима Цркве дужан да да.

14. Када ни Синод не одговори, онда ми, исрцпев све могућности канонске и братско-људске процедуре, своја сазнања објавимо на мејлинг листи, браћи (и небраћи), односно интернет-сабору Цркве у Србији.

15. Када нас после тога браћа додатно и још жешће и хистеричније попљују као лажове, клеветнике, јеретике и демоне, и како су наше интернет-објаве не само „без дела и ефеката“ (како ти данас понављаш), него контрапродуктивне и „цркворазарајуће“, неко се потруди и напише детаљно о свему што се зна, и то објави на интернету, на јавном блогу – непристрасној православној јавности, односно православним савестима-фронеми, да бар она непристрасно може да расуди и суди о свему.

16. Када након тога експлодира ад, и многи се додатно пробуде и основано узнемире због саблазни, још неки верници оду у Грчку, код Архиепископа, владике Пантелејмона, и још неких епископа, да сазнају истину. И епископи им објасне како су сви проблеми у Србији само последица „прелести“ и „фанатизма“ Евсевија и „евсевијеваца“, који потпуно ирационално и без разлога мрзе и клевећу благочестивог и високо моралног српског свештеника.

17. Онда то вама у парохији да крила (црна), и ветар у једра, па са новим силама наставите да се борите против нас, „непријатеља Истине“.

18. Онда се неки од нас опет и опет потруде и напишу десетине и десетине страница приватних писама, објашњавајући како није све баш тако како то виде епископи у Грчкој, јер они све гледају кроз призму информација које су за безмало двадесет година добијали од доказано благочестивог и истинољубивог попа, благочестивог и истинољубивог Серафима, и вас благочестиваца и истинољубаца из парохије; и са убедљивим и неоповргљивим доказима представимо истину о свему, па  неки од вас из парохије схвате да су били преварени, и увучени у неправду у клевету.

19. И тако се пројаве први ефекти и плодови нашег вишегодишњег, а сада већ и вишедеценијског крвавог труда око истине Цркве. Само једна душа која се избави од заблуде, вреднија је од читавог овог посраног свемира, а онај који макар једну такву душу која је залутала са пута истине од лажи избави, мноштво својих греха тиме искупљује (Јаков 5:19-20).

20. А затим и ти људи, који су схватили да су све време били обмањивани а да смо им ми све време говорили истину, затраже објашњење од епископа, па и они почну да им пишу писма са захтевом за разјашњење истине.

21. Онда епископи, ваљда, последњим атомима интелигенције схвате да се Србија умирит не може, па се реше да ућуткају клеветнике и лажне тужитеље, и затраже писмени одговор од попа о канонском статусу.

22. Након што га делимично добију (јер у њему нису испитивана ни близу сва питања која су спорна и на које је од Синода тражен канонски одговор) и делимично објаве („можеш да гледаш из моје руке“), у званичном одговору се покажу нове и нове безумне и апсурдне и скандалозне лажи благочестивог попа, које додатно и без историјског преседана понижавају и срамоте Цркву.

23. И креће нови циклус: неки од нас непоклеклих ветерана борбе за истину после тога се додатно неуморно потруде и покажу и објаве...итд (даље би могао да наставиш сам, верујем да имаш и интелектуални и морални капацитет за то).

24. А затим се и неки од вас потруде па неколико пута напишу и дерзновено и енергично истакну како је све то у ствари једно бесплодно и празно наклапање, попут моронских Вучићевих говора за мороне, како је све већ 1000 пута речено, и како све то нема никаквог ефекта него само бива свима на осуду (него како све треба да се искључиво и ефикасно реши на сабору с владиком – попут последњег сабора, где је поп скупа са другима својима у очи лагао владику а он примао све његове лажи, где су лажни сведоци ућуткивали реч истине и изгонили дођавола оне који су покушавали да је кажу; и после којег су манијаци из парохије саборно укрепљени у својој вери и правди силом забранили монаху да присуствује служби, док „пред владиком не исповеди да није јеретик-„евсевијевац“...). И још ти, неки од вас, нагласе како се искрено чуде односно диве људима који још увек могу да читају такве објаве. То јест објаве у којима се, тачку по тачку и цртицу по цртицу и линију по линију, и Брајовом азбуком, црта оно што се десило и што се дешава са Црквом данас - и којима се полако и постепено склапају обриси мозаика, истинске слике о истини истинске Цркви у Србији. И Грчкој.

25. А неки од нас се опет и опет и опет додатно потруде, па таквим високо конструктивним и високо промишљеним персонама (попут тебе) после свега покушају лепо и дидактички да објасне оно што су те добросавесне личности, у својој ревности за енергетску ефикасност (тј. ефективност делања), превиделе: да показивање и сведочење истине није бесплодно, него да је то плод сам по себи.

Јер од тог плода беже ђаволи, скупа са ђаволима у плоти, у своје пацовске рупе, и од њега ће на концу побећи у ад и таму крајњу.

И од њега могу да се насладе и живи буду они који желе истину.

А пред тим плодом, истином, и једни и други, неминовно показују своје истинско лице.

И откривају се помисли свих срца.

Па тако и епископских, између осталог, скривених иза крста и панагије: они нам, после свега, кажу – докажите да поп лаже и да је учинио канонске прекршаје, ако можете, то је на вама.

 

Е сад, на крају ове поуке и после свега, слатко бих – по србски, елоквентно и сочно, да ме читав свет разуме – опсовао све који су за псовање, и упутио бих их да учине оно што могу да учине и да иду онамо где им је место да иду, али из разумљивих разлога не да ми се. А ти ми опрости на тој малој неискрености, односно недовољној отворености, и лицемерној куртоазији. И просто замисли и у слуху ума представи себи шта је то што бих вам свима рекао; верујем да си добар студент и да си после ове моје детаљне инструкције способан да докучиш и неизречено. Апофатичко, то јест.

И хвала ти на инспирацији.

 

На Ђурђевданак - хајдучки састанак 7530.